14/11/2020

Ima li medveda na Medvedniku?

Jadna i bedna dvehiljadedvadeseta nikako da se privuče kraju. Taman pomislimo da se situacija makar malo normalizuje pa počnemo da pravimo nove planove (ili podgrevamo stare), kad ono opet neke nove mere, nove zabrane i planovi padaju u vodu...

Eh, a kakve su sve lepe planinarske akcije bile u planu Borkovca za ovu godinu... Romanija, Sokolska planina, kanjon Jerme, Visoke Tatre, Olimp, Kajmakčalan... A od marta naovamo cela godina se svela na neko bauljanje kao u magli, čekanje poslednjeg trenutka da odlučimo da li će se negde ići i kako... A uglavnom se ne ide nigde i nikako.

Za Dan primirja planirali smo turu na Jablaniku i Medvedniku... Ali naravno, stvarnost je imala drugačije planove, pa je tako umesto laganog prečenja s jednog vrha na drugi staza dobila kružni oblik, skoro dvostruko veće dužine i skoro trostruko veće visinske razlike od planirane, a umesto punog autobusa planinara najrazličitijih godišta i iskustva akciju je izvelo sedmoro najblesavijih...

I uprkos blatu, hladnoći i magluštini od koje se skoro ceo dan nije video prst pred okom, akcija je bila sjajna!

Poslednjih nekoliko godina smo za Dan primirja uvek negde putovali. Prošle godine smo se popeli na najviši vrh San Marina, godinu dana pre toga na krivi toranj u Pizi... Valjalo se i ove godine negde ispentrati, sedenje kod kuće prosto nije bilo opcija...

Parkiramo se kod planinarskog doma na Debelom brdu, i demokratskim putem - jednoglasno - odlučujemo da se na obližnji Jablanik, naša prva stanica za danas, popnemo najtežom mogućom stazom. Jer zašto bismo do vrha pešačili pet kilometara sa dvesta metara uspona kad možemo to isto da izvedemo za osam kilometara sa sedamsto metara uspona? Molim lepo.






Spuštamo se zato do doline reke Jablanice (sa nekoliko gratis preskakanja i gaženja vode), i od zaseoka Bebića Luka započinjemo uspon do oblaka. I ako se na trenutke činilo da će se zavesa magle razići dovoljno da možemo da se divimo panoramama sa vrha Jablanika, visine su nas brzo razuverile...






Uspon traje dugo, ali ipak ima i kraj. Iz belog ogrtača koji guši svaki zvuk prvo izranja drvena osmatračnica (sa prelepim pogledom u ništa), a za njom i betonski stub sa naškrabanim imenom i visinom vrha...

Pauziramo samo koliko da škljocnemo fotografiju za uspomenu. Bez daška vetra, tišina je sablasna. Trenutak kakav se u čak i prirodi sve ređe doživljava...




Put od Jablanika do Medvednika vodi uglavnom širokim livadama sa kojih pucaju pogledi na okolne vrhove Povlena i Bobije, ali sve što mi vidimo je jedva nekoliko metara ispred sebe. Korak po korak otkrivamo svet pred sobom. Cilj znamo, ali šta nas čeka na putu možemo samo da pretpostavimo...





U normalnim okolnostima, stazu između Jablanika i Medvednika krasi prijatan krajolik zatalasanih livada koji se polako i neprimetno pretapa u gustu šumu. Do podnožja Medvednika pešačenje je lagano, a onda kreće jak uspon koji ne popušta do pred sam vrh.

Tu se naša mala kolona već malo rasteže, jedni hrle uzbrdo, drugi zaostaju. Ostajem na trenutke sam između čela i začelja, i nekoliko minuta uživam u jednom prigušenom snolikom svetu koji vara sva čula, dok pogled seže jedva nekoliko metara ispred, a prelomljeni odjeci dolaze iz potpuno nemogućih pravaca...



Ali na vrhu Medvednika nismo sami! U grupi oko obeležja vrha prepoznajem cimera sa zimske obuke vodiča na Staroj planini Sašu Cvetkovića, koji je ovde sa svojom ekipom iz mladog beogradskog društva Orfej. Jedan tako mali svet... Ćaskamo kratko, onda oni odlaze svojim putem a mi ostajemo tek toliko da kliknemo još jednu zajedničku fotku pa se pakujemo i mi.

Uprkos magli, hladnoći, klizavom blatu i kamenju pod đonovima, atmosfera u grupi nadoknađuje svu vedrinu. A vrh Medvednika tek je pola puta, valja nam se vratiti i nazad...



Prolazimo poznato Drvo ljubavi, zapravo dva drveta spojena u zagrljaj zajedničkom granom. U ovakvoj magluštini, ne mogu da se otmem utisku da je ta grana idealna za pozicioniranje konopca za one nesrećno zaljubljene... Ko je rekao Aokigahara?



Brzo izlazimo i na vidikovac Veliko platno, sa kog kažu da se pruža najlepši pogled na Bobiju i kanjon Trešnjice. Sve što mi vidimo je veliko platno beline, ali ne propuštamo da napravimo koji snimak za uspomenu pred strmoglavi adrenalinski spust uglačanom kozjom stazicom po severnom obodu planine.




(Foto: Goran Tile Tintor)

Pola sata kasnije, svi zdravi i čitavi i svih kostiju na broju, izbijamo konačno na široki put i samo mislimo da je to sve od lomatanja za taj dan i da ćemo poslednjih desetak kilometara do kola preći na autopilotu...

Naravno da smo usput uhvatili i nekoliko zanimljivih prečica i naravno da smo dan završili puni čičkova, žuljeva, ogrebotina, poneko i mokrih čarapa. Naravno da nas je do kola uhvatio i mrak (mada prvih sat vremena od zalaska sunca - koji smo samo naslutili ali ne i videli - nismo ni primetili neku razliku). I naravno da je tu bio onaj prijatan umor koji briše sve ovozemaljske brige bar na nekoliko sati, kao što magla obriše čitav pejzaž svojom ogromnom gumicom...

(Foto: Goran Tile Tintor)
(Foto: Goran Tile Tintor)
(Foto: Goran Tile Tintor)


Sutradan ujutro, imao sam utisak kao da se vraćam u kancelariju posle celog godišnjeg odmora, a ne samo jednog dana. Trebale su mi dve dobre duple kafe da se vratim u svakodnevno stanje svesti, pa i tada mi je jedan deo misli još uvek vukao kao Valjevskim planinama...



Medvednik je, kažu, dobio ime po tome što njegova silueta izdaleka podseća na usnulog medveda. Kažu da tih moćnih zveri u tim krajevima nikad nije ni bilo. Ali jedan deo mene nastavlja i dalje da se pita, ima li medveda na Medvedniku?

Koliko god bih voleo da čujem odgovor na to pitanje, nisam siguran da zaista želim to da saznam...



Ako neko planira da sam istražuje, možda mu posluži naš trek: https://www.wikiloc.com/hiking-trails/jablanik-i-medvednik-60302176. Nadam se da ćete vi imati više sreće sa planiranjem nego mi ove godine...

Samo nemojte baš sami u šumu. Medvedi to najviše vole.



DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA:

Нема коментара:

Постави коментар