Ima li medveda na Medvedniku?

Jadna i bedna dvehiljadedvadeseta nikako da se privuče kraju. Taman pomislimo da se situacija makar malo normalizuje pa počnemo da pravimo nove planove (ili podgrevamo stare), kad ono opet neke nove mere, nove zabrane i planovi padaju u vodu...

Eh, a kakve su sve lepe planinarske akcije bile u planu Borkovca za ovu godinu... Romanija, Sokolska planina, kanjon Jerme, Visoke Tatre, Olimp, Kajmakčalan... A od marta naovamo cela godina se svela na neko bauljanje kao u magli, čekanje poslednjeg trenutka da odlučimo da li će se negde ići i kako... A uglavnom se ne ide nigde i nikako.

Za Dan primirja planirali smo turu na Jablaniku i Medvedniku... Ali naravno, stvarnost je imala drugačije planove, pa je tako umesto laganog prečenja s jednog vrha na drugi staza dobila kružni oblik, skoro dvostruko veće dužine i skoro trostruko veće visinske razlike od planirane, a umesto punog autobusa planinara najrazličitijih godišta i iskustva akciju je izvelo sedmoro najblesavijih...

I uprkos blatu, hladnoći i magluštini od koje se skoro ceo dan nije video prst pred okom, akcija je bila sjajna! Ali kako to često ume da se desi, dan su obeležili detalji zbog kojih ćemo turu kakvu bismo inače brzo zaboravili dugo pamtiti...

Poslednjih nekoliko godina smo za Dan primirja uvek negde putovali. Prošle godine smo se popeli na najviši vrh San Marina, godinu dana pre toga na krivi toranj u Pizi... Valjalo se i ove godine negde ispentrati, sedenje kod kuće prosto nije bilo opcija...

Parkiramo se kod planinarskog doma na Debelom brdu, i demokratskim putem - jednoglasno - odlučujemo da se na obližnji Jablanik, našu prvu stanicu, popnemo najtežom mogućom stazom. Jer zašto bismo do vrha pešačili pet kilometara sa dvesta metara uspona kad možemo to isto da izvedemo za osam kilometara sa sedamsto metara uspona? Molim lepo.

Spuštamo se zato do doline reke Jablanice (sa nekoliko gratis preskakanja i gaženja vode), i od zaseoka Bebića Luka započinjemo uspon do oblaka.

I ako se na trenutke činilo da će se zavesa magle razići dovoljno da možemo da se divimo panoramama sa vrha Jablanika, visovi su nas brzo razuverili...

Uspon traje dugo, ali ipak ima i kraj. Iz belog ogrtača koji guši svaki zvuk prvo izranja drvena osmatračnica (sa prelepim pogledom u ništa), a za njom i betonski stub sa naškrabanim imenom i visinom vrha...

Pauziramo samo koliko da škljocnemo fotografiju za uspomenu. Bez daška vetra, tišina je sablasna. Trenutak kakav se u čak i prirodi sve ređe doživljava...

Tek kasnije ćemo se svi setiti da smo u toj tišini načuli tiho krckanje granja u šumi malo ispod vrha. Nismo ni imali razloga da tom zvuku pridajemo ikakav značaj...

Put od Jablanika do Medvednika vodi uglavnom širokim livadama sa kojih pucaju pogledi na okolne vrhove Povlena i Bobije, ali sve što mi vidimo je jedva nekoliko metara ispred sebe.

Korak po korak otkrivamo svet pred sobom. Cilj znamo, ali šta nas čeka na putu možemo samo da pretpostavimo...

Negde usput, još uvek na Jablaniku, duboko u šumi nailazimo na tragove u blatu, prilično sveže i prilično krupne. Ne toliko jasne da bismo mogli sa sigurnošću da ih pripišemo najvećoj balkanskoj zveri, a opet suviše velike da bi mogle pripadati bilo kojoj drugoj šumskoj životinji...

Medved na Medvedniku?

Tešimo se da su Valjevske planine ipak predaleko od staništa medveda u zapadnoj Srbiji, ali opet nervozno osluškujemo svaki šum, sve dok nam naše priče ne odvuku misli na neku sasvim drugu stranu...

U normalnim okolnostima, stazu između Jablanika i Medvednika krasi prijatan krajolik zatalasanih livada koji se polako i neprimetno pretapa u gustu šumu. Do podnožja Medvednika pešačenje je lagano, a onda kreće jak uspon koji ne popušta do pred sam vrh.

Tu se naša mala kolona već malo rasteže, jedni hrle uzbrdo, drugi zaostaju. Ostajem na trenutke sam između čela i začelja, i nekoliko minuta uživam u jednom prigušenom snolikom svetu koji vara sva čula, dok pogled seže jedva nekoliko metara ispred, a prelomljeni odjeci dolaze iz potpuno nemogućih pravaca...

Ali na vrhu Medvednika nismo sami! U grupi oko obeležja vrha prepoznajem cimera sa zimske obuke vodiča na Staroj planini Sašu Cvetkovića, koji je ovde sa svojom ekipom iz mladog beogradskog društva Orfej. Jedan tako mali svet...

Ćaskamo kratko, onda oni odlaze svojim putem a mi ostajemo tek toliko da kliknemo još jednu zajedničku fotku pa se pakujemo i mi.

Uprkos magli, hladnoći, klizavom blatu i kamenju pod đonovima, atmosfera u grupi nadoknađuje svu vedrinu. A vrh Medvednika tek je pola puta, valja nam se vratiti i nazad...

Prolazimo poznato Drvo ljubavi, zapravo dva drveta spojena u zagrljaj zajedničkom granom.

U ovakvom ambijentu, ne mogu da se otmem utisku da je ta grana idealna za pozicioniranje konopca za one nesrećno zaljubljene... Ko je rekao Aokigahara?

Brzo izlazimo i na vidikovac Veliko platno, sa kog kažu da se pruža najlepši pogled na Bobiju i kanjon Trešnjice.

Sve što mi vidimo je veliko platno beline, ali ne propuštamo da napravimo koji snimak za uspomenu pred strmoglavi adrenalinski spust uglačanom kozjom stazicom po severnom obodu planine.

(Foto: Goran Tile Tintor)

Pola sata kasnije, svi zdravi i čitavi i svih kostiju na broju, izbijamo konačno na široki put i samo mislimo da je to sve od lomatanja za taj dan i da ćemo poslednjih desetak kilometara do kola preći na autopilotu...

Naravno da smo usput uhvatili i nekoliko zanimljivih prečica i naravno da smo dan završili puni čičkova, žuljeva, ogrebotina, poneko i mokrih čarapa.

Naravno da nas je do kola uhvatio i mrak (mada prvih sat vremena od zalaska sunca - koji smo samo naslutili ali ne i videli - nismo ni primetili neku razliku).

I naravno da je tu bio onaj prijatan umor koji briše sve ovozemaljske brige bar na nekoliko sati, kao što magla obriše čitav pejzaž svojom ogromnom gumicom...

(Foto: Goran Tile Tintor)

(Foto: Goran Tile Tintor)

(Foto: Goran Tile Tintor)

Sutradan ujutro, imao sam utisak kao da se vraćam u kancelariju posle celog godišnjeg odmora, a ne samo jednog dana. Trebale su mi dve jake duple kafe da se vratim u svakodnevno stanje svesti, pa i tada mi je jedan deo misli još uvek vukao kao Valjevskim planinama...

(Ono što tada nisam znao je da će blaga prehlada s kojom se vratio sa Medvednika u narednih desetak dana prerasti u solidnu upalu pluća koja će me izbaciti iz koloseka na dobrih šest nedelja, ali to je neka sasvim druga priča...)

Medvednik je, kažu, dobio ime po tome što njegova silueta izdaleka podseća na usnulog medveda. Kažu da tih moćnih zveri u tim krajevima nikad nije ni bilo.

Ali jedan deo mene nastavio je i dalje da se pita, ima li medveda na Medvedniku?

______________________

Par nedelja nakon ove naše ture, na internetu je objavljena fotografija medveda sa noćne kamere na jednoj hranilici na Valjevskim planinama, za koju je posle malo nagađanja definitivno utvrđeno da se nalazi na - Jablaniku.

Nedugo posle toga počeli su da se pojavljuju izveštaji o viđanju medveda na obroncima Maljena, Povlena, Magleša... Sve u krugu od petnaestak kilometara vazdušnom linijom od Medvednika.

U potrazi za hranom, odrastao mužjak medveda može da pređe i 25 kilometara u toku 24 časa. Aktivni su uglavnom noću, i to najviše pred zimski san, u koji se povlače obično sredinom novembra.

Odgovor na pitanje nameće se sam od sebe...

Izvor: facebook stranica Povlen

______________________

Bilo medveda ili ne, ako neko planira da sam istražuje Jablanik i Medvednik, možda mu posluži naš trek: https://www.wikiloc.com/hiking-trails/jablanik-i-medvednik-60302176

Nadam se da ćete vi imati više sreće sa planiranjem nego mi ove godine...

Samo nemojte baš sami u šumu. Medvedi to najviše vole!