Među Valjevskim planinama, Maljen ima poseban i prilično neobičan status. Dok je s jedne strane ovo jedna od najposećenijih planina ne samo ovog kraja već i čitave Srbije, s druge strane samo njeno ime većini turista uglavnom ne znači ništa.
Krivac za ovu nesvakidašnju situaciju je turističko naselje Divčibare, koje je svojim vlastitim čuvenjem preotelo slavu čitavoj planini na kojoj se nalazi, iako su baš planinski vrhovi i vidikovci razlog zbog kog su izletnici uopšte i počeli da posećuju ovo mesto.
Pa ako ime Maljena nekome i ne zvuči poznato, teško da postoji neko ko nije čuo za Divčibare, pa se tako čak i među planinarima može čuti da se cela planina zapravo zove tako...
A kao i na drugim popularnim planinskim destinacijama u Srbiji (čitaj: Zlatibor i Kopaonik), i oko centra Divčibara iz godine u godinu niče sve više hotela i pansiona, pa ih jedan deo ljubitelja prirode sve češće izbegava u širokom luku... što je prava šteta, jer (uostalom, kao i na drugim planinama koje privlače najšire narodne mase) samo malo dalje od naselja ima toliko prirodnih lepota koje zaista vredi videti...
Dakle, nađete li se na ovoj prelepoj planini iznad Valjeva, ne budite ovca koja se šetka parkovima između kafana i uličnih prodavaca grickalica i suvenira, već umesto toga postanite koza i uzverite se na neko od okolnih brda.
Prve preporuke su Crni vrh i Velika pleća - Maljen za početnike.
A osim toga što je jedan od najviših, Crni vrh je ujedno i najpristupačniji vrh Maljena.
Od centra Divčibara udaljen je vazdušnom linijom jedva kilometar i po, što ga uz tek stotinak metara uspona čini toliko lako i brzo dostupnim da ni najveće lenštine neće imati dovoljno dobar izgovor da se ne popnu do gore.
To se na Crnom vrhu i vidi, jer široki plato sa sjajnim pogledom ka jugu u svakom trenutku vrvi od šetača.
Posebno je popularna "instagramična" ljuljaška ispod drvene osmatračnice, kod koje se često čeka na red za poziranje za društvene mreže...
Pa opet, čak ni gužva ne može da pokvari utisak koji ostavlja široka panorama oivičena visokim četinarima.
Doduše, iritantno zujanje dronova može... Valjda taj nesnosni zvuk mogu da tolerišu samo deca velikih gradova, navikla na konstantnu buku, kojima zvuk tišine izaziva nelagodnost... Ili je tako, ili je ta neprijatna frekvencija nužno zlo koje mora da istrpi svaka budala sa par stotina evra viška da bi mogla da objavljuje slike sa heštegom "aerial photography"...
Uopšte nisam pristalica uvođenja besmislenih ograničenja u prirodne sredine, ali jedva čekam dan kad će se neko dosetiti da reguliše ove elektronske zunzare...
Ali u tom odmeravanju dobrih i loših strana jednog ovakvog mesta priroda će svakako prevagnuti...
Večita dilema, da li su iskreniji ljubitelji prirode oni koji posećuju prelepa a popularna mesta ili oni koji se zavlače u kojekakve bestragije samo zato što tamo nema nikoga, po svemu sudeći neće biti razrešena pre nego što ova druga mesta potpuno nestanu.
Izbegavajući neka mesta samo zbog toga što su posećena više nego što bismo mi to voleli samo uskraćujemo sebe za mnogo lepote kakve negde drugde možda nema...
Za one za koje su priroda i društvo ipak nespojivi pojmovi, samo par kilometara dalje vrh Velika pleća prilično je drugačija priča.
Iako je i on sasvim blizu naselja, ovaj vrh je tek toliko udaljen da ostaje izvan domašaja većine onih kojima je bitnije da budu viđeni u kafiću u planinskom odmaralištu nego na samoj planini, pa se ovde čak i u vreme najveće gužve može uhvatiti dobar trenutak mira i tišine.
Sam vrh nije naročito upečatljiv - uska šumovita glavica sa obeležjem nadmorske visine - ali samo nekoliko desetina metara dalje (ali opet dovoljno daleko da ostane potpuno skriven od onih koji se ne zapitaju da li možda ima još nešto zanimljivo malo dalje u šumi) otvara se fantastičan vidikovac ka nepreglednim livadama Zlatiborskog okruga, Ovčaru i Kablaru, Subjelu i stotinama brdašaca kojima ni za tri života nećemo naučiti imena, ali i ka gustim šumama onog Maljena u koji početnici neće ni pokušavati da zalaze...
Da bi se samo malo osetilo šta sve ova planina krije u svojim nedrima, dovoljno je na povratku sa Velikih pleća ka centru preseći stazom kroz šumu i spustiti se u najpitomiji deo toka reke Bele Kamenice.
I onda, preskačući s kamena na kamen, samo treba zamisliti kako izgleda kanjon ove reke jedva nekoliko kilometara nizvodno, u pravoj divljini nadomak civilizacije... Ali, ova tura je ipak rezervisana za neke malo ozbiljnije avanture...
Za upoznavanje sa Maljenom, dovoljno je i ovoliko.
A ako u Srbiji postoji planina prilagođena onima koji tek treba da naprave ozbiljnije planinarske korake, onda to mora biti krug Maljena oko Divčibara.
Odlično uređene i obeležene staze, dovoljno lake da može da ih prati svako, ali na trenutke tek toliko teške da šetači shvate da ipak nisu na korzu već na pravoj planini, i prelepa priroda u koju se neće zaljubiti samo onaj kome u prirodi nije ni mesto...
Na pomen Valjevskih planina, planinarima se u glavi prvo stvara slika Povlena, Jablanika, Medvednika... Potpuno neopravdano, Maljen će ostati u nekom sasvim drugom planu.
Ali, ako se pomenu Divčibare, čak i oni koji ne znaju da nabroje druge planine valjevskog kraja znaće o čemu se radi.
A Maljen je ipak mnogo više od Divčibara, i u neku ruku mnogo više i od Valjevskih planina uopšte - čitav jedan svet za sebe, spreman da ugosti kako apsolutne početnike tako i iskusne veterane, i da svakom pruži baš ono što od uživanja u prirodi očekuje.
Hvala vam za odlicnu ideju za sutrasnji neradni dan!
ОдговориИзбришиOdličan tekst i dobre fotografije, uz posebne pohvale za isticanje razlike između Divčibara i Maljena. Jedino, često dolazi do mešanja Bele i Crne Kamenice, pa je to i ovde slučaj. Bela Kamenica potiče iz centra Divčibara i teče iza Velike Pleći. Crna Kamenica potiče iza Kraljevog stola.
ОдговориИзбришиPozdrav od autora YT snimka sa istim naslovom :)
Hvala na komentaru, ispravio sam grešku u tekstu da ne buni neke buduće namernike. Svakako ćemo ponovo obilaziti Maljen, pa se nadam da će biti prilike da se bliže upoznamo sa obe Kamenice. :)
ИзбришиPogledaću i snimak čim stignem. Pozdrav!