MB 657: Iskustva sa obuke za planinske vodiče II kategorije PSS

Ma koliko neki smatrali da je za vođenje tura po planinama dovoljno imati grupu ljudi spremnih da prate, vodička delatnost je ipak malo složenija od toga.

U Srbiji trenutno postoji oko 300 aktivnih vodiča sa licencama Planinarskog saveza Srbije, usklađenim sa standardima Međunarodne planinarsko-alpinističke federacije (Union Internationale des Associations d'Alpinisme - UIAA), a od toga je otprilike tri četvrtine vodiča III kategorije, obučenih za vođenje tura do 4000 metara nadmorske visine u letnjim uslovima, odnosno bez snega i leda.

Poslednjih godina, sve veća popularizacija planinarstva stvorila je sliku da u planinu može da ide bilo ko i bilo kako, pa je primetno i manje zainteresovanje vodiča da se obučavaju za više kategorije, pa se tako vodiči najviših kategorija (Ia i Ib) u PSS mogu bukvalno izbrojati na prste.

I dok ogromna većina vodiča nikad i ne izlazi izvan okvira III kategorije, nažalost postoji i mnogo onih koji smatraju da im je ova najosnovnija licenca dovoljna za organizovanje odlazaka na najviše svetske vrhove...

Međutim, kako vođenje van kompetencija može imati katastrofalne posledice (što se nažalost ne jednom pokazalo i u praksi), svaki vodič koji planira nešto iole više od šetnje balkanskim planinama tokom leta trebalo bi makar da završi i obuku za II kategoriju.

Po trenutno važećim pravilnicima, zvanje planinskog vodiča II kategorija omogućava vođenje tura do 4000 metara nadmorske visine u zimskim uslovima, na terenima bez leda.

Kao i obuku za III kategoriju, Planinarski savez Srbije svake godine organizuje obuku za planinske vodiče II kategorije. Za razliku od letnje, zimska obuka okuplja srazmerno manji broj kandidata (uglavnom zbog nedostatka što zainteresovanja, što ambicije, a što i sposobnosti), pa je tako i vodička služba PSS godišnje jača za maksimalno desetak vodiča II kategorije, opet za razliku od III kategorije u koju je u poslednje vreme promovisano i pedesetak vodiča godišnje.

Do ove godine obuka se po pravilu održavala na Sopotnici kod Prijepolja, ali su zbog nedovoljne količine snega poslednjih godina praktične vežbe realizovane negde drugde, obično na Durmitoru.

Ove godine, nastavni tim izabrao je mnogo povoljniju lokaciju na Staroj planini, koja je omogućila svakodnevni praktičan rad u pravim zimskim uslovima. Koliko će se to pokazati kao uspešna strategija, pokazaće vreme, ali i eventualni rezultati ovogodišnje generacije vodiča II kategorije, koja je prva imala priliku da prođe obuku po novom planu.

Za razliku od prethodnih godina, obuka je skraćena sa sedam na pet dana, što će nekima možda zvučati kao da je olakšana, ali je to verovatno čini zapravo težom nego ranije.

Samim tim što je za obuku odvojeno manje vremena, podrazumeva se i da polaznici već poseduju određena predznanja i iskustva, pa se na pojedinim tehnikama i ne zadržava previše. Pa opet, niko ovde ne dolazi slučajno i da uči od nule; ako je ranije to i moglo, za takve na ovakvoj obuci ima vrlo malo mesta...

Petodnevna obuka izuzetno je dinamična i svodi se na terenske vežbe od jutra do mraka (bukvalno!), praćene teorijskim predavanjima koja umeju da se oduže i posle deset uveče. Slobodno vreme skoro i ne postoji, pa je tako za opušteno druženje trebalo krasti vreme od spavanja...

Ipak, čini se kao da nikome ništa od ovoga nije preterano teško palo, što možda nije ni čudno kad se uzme u obzir da je cela ekipa (prigodno) bila sastavljena od iskusnih planinskih vukova, među kojima bi se neki mogli bez preterivanja nazvati živim legendama. U planinarskom svetu, retko gde mi se u poslednje vreme dešavalo da se osećam kao poslednji autsajder (čobanin, budala), ali u ovakvom društvu mi je zaista bilo teško da se vidim drugačije...

Što se tiče metodologije, zimska obuka (bar u obliku u kom je održana ove godine) koncipirana je sasvim drugačije od letnje. Dok se na letnjoj prvo u učionici prolazilo kroz delove opreme, njihovu ulogu i korišćenje, ovde nam je na primer prvog jutra samo rečeno da obučemo pojas i montiramo dereze. Podrazumevalo se da znamo kako se to radi.

Dok smo na letnjoj školi učili i ponavljali čvorove svakog dana, ovde smo posle prve večeri ponavljanja prošli kroz sve čvorove ponovo za najbukvalnije deset minuta i više se nismo vraćali na to. Prvog dana obradili smo desetak tehnika kretanja uzbrdo i nizbrdo i četiri tehnike padova, i to sve pre prve pauze... A ni ostali dani nisu bili ništa manje ispunjeni aktivnostima.

Iako praktična obuka efektivno traje četiri dana, teško je i pobrojati šta je sve njome obuhvaćeno. Kretanje i padanje se podrazumevaju. Izrada sidrišta u snegu i ledu, najrazličitijim sredstvima (cepini, štapovi, rančevi, snežni klinovi, deadman, snežna pečurka...); abzajl u snegu i po mešovitom terenu (sneg, led, stena); izrada horizontalnog, vertikalnog i kosog gelendera; tehnike vođenja grupe u zimskim uslovima; lavinski testovi (norveški, švajcarski, kompres); kretanje lavinoznim terenom; organizacija i sprovođenje lavinske pretrage; glečerska naveza; spasavanje palog penjača; izrada improvizovanih skloništa u zimskim uslovima (kopanje "vučje jame")...

Jedino za šta nije bilo vremena je i spavanje u jamama (na ogromnu žalost nekih), kao i za uspone na okolne vrhove... Babin zub, Žarkova čuka, Midžor, ostali su tako blizu a tako daleko...

Ono po čemu se ova zimska obuka razlikovala od letnje je i praktični ispit, na kom su svi polaznici morali da pokažu (skoro) sve što su prošli na obuci, umesto da izvlače pitanja "iz šešira" i onda izvode samo neke najosnovnije tehnike.

Svi smo hodali i uzbrdo i nizbrdo, pravili sidrišta i gelendere, abzajlovali, vršili lavinsku pretragu, i naravno padali... Na sreću, samo u sklopu tematske jedinice - niko nije zaista i pao na ispitu... Što i dalje ne znači da bi jedan ovakav ispit mogao da prođe baš svako i da cela obuka predstavlja samo puku formalnost.

Pa opet, kao što već rekoh, niko ovde ne dolazi baš slučajno...

Pismeni deo ispita (test) bio je već srazmerno lakši, ali možda namerno osmišljen tako da radije izaziva zabunu nego ukazuje na tačne odgovore, dok je usmeni deo izgledao isto kao i za III kategoriju: dva pitanja, par čvorova, opušten razgovor sa predavačima i to mu dođe to.

Bez velikih formalnosti, bez pompe, bez svečane dodele diploma, Planinarski savez Srbije dobio je još jednu generaciju vodiča II kategorije.

Mislim da mogu da govorim u ime ostalih kolega kad kažem da sam celokupnom obukom više nego prezadovoljan. Možda je svakodnevni celodnevni rad na terenu na trenutke naporan, ali o planini je uvek bolje učiti na samoj planini nego u učionici.

Zbog toga što nas je bilo toliko malo, svako je uspeo da prođe svaku vežbu i više puta, što na letnjoj obuci često nije bio slučaj, a odličnoj timskoj atmosferi značajno je doprineo opušten stav predavača iz kog se ovog puta jasno videlo da polaznike smatraju za punopravne kolege a ne obične učenike od kojih neki možda ne bi ni trebalo da budu tu.

Jedino čime nisam zaista zadovoljan je nivo mog ličnog savladavanja nekih tehnika sa kojima sam se prvi put sreo, ali i za to postoji vreme i postojaće prilike...

Više kategorije će bar u mom slučaju svakako sačekati neko daleko veće iskustvo. Planine ionako neće pobeći nikuda.

Zvanje planinskog vodiča II kategorije nosi sa sobom i mnogo veću odgovornost, ali je pre svega privilegija biti deo jedne ovakve generacije, od kojih mnogi iza sebe već imaju značajne planinarske i vodičke rezultate.

Posle položenog ispita odlučan sam da opravdam poverenje instruktora koji su smatrali da sam zaslužio to zvanje, a pre svega poverenje kluba koji me je i poslao na obuku...

A kuda taj put vodi dalje, tek ću videti...