Iznutra: Državno prvenstvo u planinskom trekingu (Dani planinara 2024)

Dani planinara Srbije, najveća smotra srpskih planinara, ove godine su održani na Fruškoj gori, sa Vrdnikom kao središtem dešavanja.

Centralnu manifestaciju u kalendaru Planinarskog saveza Srbije organizovali su zajedničkim snagama planinarska društva Zmajevac iz Vrdnika i Borkovac iz Rume, ali je presudni faktor za izbor sremske planine kao mesta okupljanja planinarskih klubova iz cele Srbije bio veliki jubilej - stogodišnjica organizovanog planinarstva u Vojvodini.

U standardnom programu Dana planinara na koji su svi navikli prethodnih godina - klasične pešačke ture, promocije publikacija, projekcije filmova, tehnički seminari, sportska takmičenja - ove godine ponuđeno je i nešto novo: takmičenje iz planinarskog višeboja, ali je pravo osveženje (u nenormalno toplom vikendu) bila i staza državnog prvenstva u planinskom trekingu, sa nekim deonicama na kojima nikad do sada nisu održavana takmičenja ovog tipa.

Čast da osmisli i sprovede u delo staze za treking pripala je potpisniku ovog teksta, ali naravno zasluge za jednu takvu organizaciju ne mogu da idu samo jednom čoveku - ovogodišnje državno prvenstvo u trekingu iznedrila je cela jedna mala armija ljudi od kojih je svako imao svoju ulogu, bez kojih bi se cela priča srušila kao kula od karata... (Što se nije dogodilo samo zahvaljujući ogromnim količinama štapa i kanapa, i lavovskoj borbi kao u onom crtaću kada patuljci zapinju da udahnu život proleću...)

Vreme bezličnih, otaljanih i naprosto slabo organizovanih planinarskih trka odavno je prošlo, i u poslednje vreme razlike između odličnih i "samo" vrlo dobrih trka čine bukvalno nijanse. Ne bih se usudio da sam sebi dajem ocenu, ali po komentarima koje sam čuo dalo bi se zaključiti da i nije prošlo tako loše...

Priča o Danima planinara u Vrdniku počela je nešto više od godinu dana ranije, pred održavanje Dana planinara 2023. godine u Banji Ždrelo u podnožju Homoljskih planina. U tom trenutku još ništa nije nagoveštavalo da ću već kroz par meseci napustiti Borkovac. Zazvonio je telefon, Neda mi je prenela predlog Saveza i samo je pitala da li mi to možemo. Nisam ni morao da razmislim pre odgovora.

Prvi sastanak organizacionog tima Zmajevca i Borkovca obeležili su oprezni pregovori, nabacivanje ideja i raspodela zaduženja. Kao najiskusnijem iz oblasti trekinga, podrazumevalo se da taj segment pripadne meni.

Osnovna zamisao pri projektovanju staza bila je da se takmičarima ponudi nešto potpuno drugačije od onog što su navikli od trekinga na Fruškoj gori. Jedini uslovi koje su staze morale da zadovolje su bili da imaju start i cilj u Vrdniku i da obuhvate takozvanu "petlju Vrata raja" (deonicu jako dobro poznatu učesnicima Fruškogorskog ultra ekstremnog maratona), kao počast članovima Borkovca (od kojih neki više nisu među živima) koji su pre više od dvadeset godina prvi obeležili ovu deonicu žuto-plavom markacijom. Sve drugo bilo je potpuno otvoreno.

Prvi obilazak staze, 8.10.2023.

Prve varijante staza bile su iscrtane još u avgustu prošle godine i prilično su se razlikovale od onih na koje su konačno izašli takmičari, ali kostur i glavne karakteristike staza već su bili tu: lokaliteti koji se obično ne obilaze na trekingu na Fruškoj gori i kombinacija trkačima nepoznatih staza i poznatih ali u kontra smeru.

Vrdnička kula kao najveća atrakcija okoline Vrdnika, izletište Zmajevac po kom je vrdničko planinarsko društvo dobilo ime, Vrata raja sa Dumbovačkim vodopadom i nepravedno zapostavljenim grebenom Kobilice, Isin čot kao jedan od najviših vrhova Fruške gore, prelepi i još uvek koliko-toliko divlji Srneći potok, izletište Široke ledine sa najlepšom panoramom Srema, Mačve i sve do Valjevskih planina, četinarske šume i livade na brdu Klačina i spuštanje na manastir Jazak kojim se ređe ide, i na samom kraju Čudesna šuma i Žuti breg odakle se samo odjednom stvorite usred centra Vrdnika...

Fruška gora kakvu do sada niste videli, to sam zamislio kao slogan. Stvarno ne znam gde se to u međuvremenu izgubilo...

Iz mnogo razloga, na teren smo prvi put izašli tek u oktobru. Mada, staze su nam uglavnom bile dobro poznate i mislili smo da su ostale da se reše samo finese. Ipak, ispostavilo se da je staza koju smo zamislili kao veliku bila prekratka, dok je za srednju opet bila preduga. Nazad za crtaću tablu... Trebalo je stazu istovremeno i skratiti i produžiti... Izbacujemo Zmajevac, a veliku stazu vučemo još ka zapadu da obuhvatimo i Crveni čot, ali ostaje pitanje kuda se tačno spustiti. Karte nisu bile previše od pomoći, sve alternative morali smo da prođemo direktno...

U decembru izlazimo na staze ponovo. Cunjamo oko Crvenog čota i nalazimo odmah preko puta repetitora staru, odavno napuštenu stazu, njom se uključujemo na pomalo zarastao kolski put i izbijamo tačno gde nam treba da se spustimo do potoka Cincarska ćuprija a odatle dalje do Bešenovačkog Prnjavora! Sve kockice su se konačno složile, imali smo staze!

Hladan tuš sačekao nas je u dolini Srnećeg potoka, tačnije njegove leve pritoke na kojoj se nalaze znamenite Nadine kaskade - čitav vodotok bio je zatrpan isečenim stablima i granama sa brda iznad! Deset minuta puzanja i provlačenja po pedesetak metara staze kasnije morali smo da donesemo odluku, da li odmah tražiti alternativnu deonicu ili se nadati da će drvoseče sva stabla izvući na vreme do trke... Spuštanje sa Isinog čota u Srneći potok oduvek mi je bila jedna od najomiljenijih staza na Fruškoj gori, i prosto sam morao da je podelim sa drugima. Odlučio sam da zažmurim i verujem da će se na kraju rešenje samo pojaviti...

Krajem decembra, Zoki, Tile, Zdravko, Jelena i ja i zvanično smo osnovali svoje planinarsko društvo - PD Pokret Sremska Mitrovica. To ipak nije značilo i da napuštamo organizaciju Dana planinara i državnog prvenstva u trekingu, pa makar sve radili u ime kluba iz kojeg smo svi u manje ili više skorije vreme izašli. Iole iskusni trekingaši ionako su već znali ko tačno stoji iza staza državnog prvenstva, imenom i prezimenom...

Drugi obilazak staze, 24.12.2023.

(Foto: Zoran Udovčić)

U martu smo Zoki i ja prešli celu planiranu veliku stazu i notirali sve probleme. Gde sve treba krčiti, pojačati markaciju, gde bi tačno bile kontrolne tačke... Za to nam je trebalo oko sedam sati, bez trčanja i jurcanja ali i bez dužih pauza. Zdravko nam se pridružio na deonici od Brankovca do Crvenog čota, sa dragocenim idejama i još dragocenijim hladnim pivom iz ranca...

Nedelju dana kasnije prešli smo sa planinarskom grupom nemarkirane deonice od Širokih ledina do manastira Jazak, od Bešenovačkog Prnjavora do Crvenog čota i od Isinog čota skroz do Širokih ledina. Iz potoka su bili izvučeni veći trupci, ostale su samo grane. Još uvek je bilo nade, i to ne samo u imenu kaskada...

Krajem marta je počela centrifuga. Vikend za vikendom - kanjon reke Gradac, pa 100 milja Istre, pa Homoljski maraton i treking na Zasavici (dan za danom); začudo, vikend posle toga smo preskočili; usledio je Fruškogorski maraton (ultra ekstremni), pa smo za prvomajske praznike bili u Transilvaniji (gde je opet bilo laganog pentranja), posle toga je došao na red treking na Bukulji pa memorijalna akcija povodom stogodišnjice planinarstva u Vojvodini (opet dan za danom), pa onda Kup Fruške gore pa Željin (i ponovo dan za danom), pa posle toga Jastrebac, gde sam bio sudija na kolu Treking lige Srbije posle fenomenalnog koncerta Rammsteina i okruglo 0 minuta spavanja...

U međuvremenu smo morali da dostavimo zvanične trekove staza Komisiji za treking Planinarskog saveza Srbije. Naravno da je prvi komentar bio da su staze preteške. To je državno prvenstvo, odgovorio sam, zar hoćete da dobijete državnog prvaka po ravnom?! Uostalom, po svim parametrima velika staza nije bila ništa teža od prosečnog kola TLS. Samo su valjda neki očekivali da će Fruška gora održati iluziju pitome i lagane planine...

Trkači su imali drugačije zamerke. Čim su trekovi objavljeni pohitali su da isprobaju staze, i nisu zatekli stanje kakvo su očekivali. Staze su neuređene, govorili su, netrčljive, neprohodne. Na jednom mestu prolaze kroz privatnu građevinsku parcelu. Na nekim mestima trek ide mimo staza.

Džabe sam im govorio da staze nisu spremne i da ih ne treba ocenjivati nekoliko nedelja pred trku. Da je "privatna građevinska parcela" zapravo javni put (kojim štaviše prolazi i Fruškogorska transverzala!) koju je privatnik bespravno prokrčio i iskolčio. Da svaki metar trke prati neku utabanu stazu ili šumski put, samo neke od tih staza nisu ucrtane u digitalne karte a neke je jako teško precizno snimiti jer su u dolinama u kojima je GPS signal neprecizan. Da će sve biti potpuno jasno kad staze budu uređene i markirane.

Ali, neki su već tada otpisali državno prvenstvo kao fijasko u najavi...

Direktor VTL Nenad Malešević (Lepi) i dalje se nadao da je moguće oboriti rekord prvenstva po broju učesnika. Meni su rekordi bili potpuno nebitni, samo sam brinuo da sve bude spremno i organizovano bez propusta. Znao sam da ne možemo ugoditi svima, i da se i na najsavršenijim kolima uvek nađe neko zakeralo da traži dlaku u jajetu...

Treći obilazak staze, 3.3.2024.
- cela velika staza (u varijanti pre skraćivanja)

Četvrti obilazak staze, 9.3.2024.
- zamorčići preživeli

Dve nedelje pred trku prvi put smo izašli na teren sa ekipom Borkovca. Neko bi rekao prekasno, i tako samo pokazao koliko ne zna ćudljivu stranu fruškogorske flore.

Kad je Fruškogorski maraton pripremao staze za UTMB sertifikaciju, organizatori maratona shvatili su to toliko ozbiljno da su još u oktobru prokrčili i raščistili staze za trku zakazanu sa sledeći april. Jednu zimu i jedno proleće kasnije ispostavilo se da je to bio potpuno uzaludan posao: sneg i vetar oborili su nove grane tamo gde su rasklonjene stare a prokrčeno šiblje i sitno rastinje vratilo se na stanje pre uređivanja...

Prvog vikenda uređivanja prošli smo najkritičnije deonice i svukli sa staze svaku granu i deblo koje smo mogli da pomerimo. Stazu uz potok iznad Nadinih kaskada uspeli smo potpuno da oslobodimo!

Ono što nismo mogli da pomerimo, ubeležili smo u trek da bismo se kasnije vratili sa motornom testerom. Za sređivanje staza uredno smo pribavili saglasnost uprave nacionalnog parka, mada najiskrenije sumnjam da bi bilo ko reagovao i da smo samo ušli u šumu i krenuli da sečemo šta i gde nam je volja, ali makar smo sebi dokazali da još uvek imamo ono nešto što razlikuje poštenog čoveka od običnog bandita...

Kaznena ekspedicija za krčenje staza
(Foto: Ilija Malešević)

(Foto: Ilija Malešević)

(Foto: PK Železničar Inđija)

A onda su počeli problemi. Oko Crvenog čota vršena je tehnička seča ispod dalekovoda, i staze koje su prolazile tuda potpuno su uništene. Jedva uspevamo da pronađemo putanju do napuštenog doma na Osovlju, ali na delu posle Osovlja ipak moramo da menjamo trasu...

Taman što smo grubo raskrčili napuštenu stazu preko puta repetitora, zatekli smo nasred kolskog puta kojim je trebalo da provučemo stazu - košnice sa pčelama! Jedan od razloga zašto se ovakve trke na Fruškoj gori obično ne organizuju u junu je i cvetanje lipe koje privlači pčelare iz cele Srbije, pa tako i one iz manastira Rujan kod Užica kojima su pripadale ove košnice... Nije dolazilo u obzir da dozvolimo da učesnici trče kroz roj pčela, ali je izmeštanje košnice delovalo kao mnogo teži zadatak od izmeštanja staze, makar to značilo da će velika staza dobiti još petsto metara asfalta koji smo se svim silama trudili da izbegnemo... Posle ovoga su košnice počele da niču na sve strane, srećom nigde više na takvom mestu da smo morali da modifikujemo staze zbog toga...

Onda su ispod Vrdničke kule počeli radovi. Prvo su nam u nedelju trkači inđijskog Železničara javili da je pored same staze napravljen ogroman iskop. U ponedeljak i utorak je padala kiša ceo dan. U sredu smo Zdravko i ja posle posla otišli na lice mesta i ustanovili da staza više ne postoji! Na njenom mestu zatekli smo rupetinu sto metara široku i deset metara duboku, sa ogradom i čuvarom... Ispešačili smo pet kilometara po brdu koje nema ni petsto metara u prečniku da bismo pronašli odgovarajuću alternativu, ali smo na kraju teška srca morali da izbrišemo Vrdničku kulu iz treka... Nije da nam nije palo na pamet da teramo inat i proteramo stazu kroz gradilište - ipak je to i dalje javni put, makar samo na papiru - ali mislim da bismo time više problema napravili nego rešili...

Divlja gradnja na Fruškoj gori uzela je toliko maha da je postalo kao dobar dan da neko ogradi i prekopa javni put i privatizuje pristup prirodnim lepotama, pa čak i istorijskim spomenicima, i više niko ne reaguje ako nema lični interes za to...

Deset dana pred trku šaljem izmenjene trekove Komisiji i mogu da osetim njihovo olakšanje što su staze oko kilometar kraće i sa oko sto pedeset metara manje uspona... A ja sam se osećao zgađeno i poniženo, ne zato što smo morali da kompromitujemo svoju viziju već zbog toga što smo svi po redu kao javnost, pa neka tamo udruženja, pa na kraju i neki tamo nacionalni sportski savez, nemoćni pred lokalnim tajkunima (iza kojih stoje neki mnogo krupniji igrači) kojima se može da oru drumove. I nikom ništa...

I to nije bio kraj. Između dva vikenda ponovo su sekli ispod dalekovoda kod Crvenog čota, i deo kod Osovlja ostao je potpuno neprohodan. Pronalazimo malo zaraslu stazu koja obilazi dom kroz šumu i odlučujemo da markiramo tuda, ali već je prekasno za izmenu trekova. Sreća u nesreći je da smo već ranije odlučili da odustanemo i od staze preko puta repetitora, koja je sada takođe skroz zakrčena...

Na dan kad je trebalo da isečemo popadala stabla ostajemo bez motorne testere. Iz nacionalog parka kažu da im javimo gde treba da se seče da oni pošalju ekipu, ali ne možemo da se pouzdamo u njih i moramo da radimo sami, ručnim testerama i sekirama... I polako, metar po metar, nedelju dana pred start staze su konačno dobile izgled u kom će dočekati trkače. Ostalo je još samo da se markiraju.

Konačne staze

Markiranje
(Foto: Zoran Udovčić)

Dani planinara Srbije održavaju se u ovakvom obliku od 2015. godine, kada je ova manifestacija zamenila dotadašnji letnji tabor planinara koji je imao nešto drugačiji, opušteniji koncept, sa više vremena za sve manifestacije. Sve ono što je na planinarskom taboru bilo razvučeno na pet (i više) dana, na Danima planinara raspoređeno je praktično na dva dana, sa različitim aktivnostima koje se odvijaju istovremeno tako da je mnogima teško da se odluče između pešačke ture, predavanja ili nekog drugog zanimljivog dešavanja...

Petak uveče, pre zvaničnog otvaranja manifestacije, rezervisan je za okupljanje planinara i neki neobavezan program za koji nije neophodno prirodno okruženje. Dani planinara u Vrdniku počeli su promocijom knjige "Znameniti planinari Vojvodine" Bore Veljkovića i Milivoja Erdeljana (kojoj sam i ja dao svoj doprinos kao tehnički saradnik, uglavnom sa dizajnerske strane), nakon čega je održana i projekcija filma "Planinarstvo između pokreta i sporta" Dragoslava Gogića.

Međutim, za vrednu ekipu markiranata književno-filmsko veče bilo je već kraj jednog dugog dana, u kom su skoro sve treking staze bile konačno pripremljene za državno prvenstvo. Poslednju preostalu deonicu, od Isinog čota do Širokih ledina, markirali smo u subotu, odmah posle svečanog otvaranja, i konačno je sve bilo spremno za start!

Svečano otvaranje

Plakete PSS, najviše individualno planinarsko priznanje u Srbiji,
dobile su dve žive legende - Mića Jovović i Ljuba Popov

(Foto: Zoran Držaić)

Pešačku turu vodili su vodiči Zmajevca Bojan Lovrić i Dragan Pavlović,
a uz njih je bio i neizbežni fruškogorski vilenjak Mića Maratonac Novković

Nastavak markiranja
(Foto: Zoran Udovčić)

Uveče je na stadionu u Vrdniku svirao Fredi Kruger, jedan od najdugovečnijih a definitivno najuporniji rumski rokenrol bend, kao glavni muzički program Dana planinara.

Kao i mi sa našom stazom, i oni su se u pripremama za svirku suočili sa gomilom prepreka, ali su uprkos zameni bubnjara (a samim tim i značajnim izmenama u repertoaru) samo par nedelja ranije odradili celovečernji program i više nego čestito.

Žao mi je samo što više planinara nije odlučilo da se pridruži žurci. Iako Krugeri možda nisu pokazali svoj maksimum, pozitivna atmosfera dala mi je neku nadu da će možda i treking posle svega proći baš onako kako smo zamislili...

Jutro pred start proteklo je u opuštenoj atmosferi po kojoj se ni po čemu ne bi moglo zaključiti da većina uposlenih u organizaciji ne samo da nikad ranije nije učestvovala u jednom ovakvom takmičenju kao organizatori, nego ni kao učesnici.

Start je bio zakazan za deset. Već oko pola devet počeli smo sa pakovanjem i prevozom potrepština i pripremom kontrolnih tački. 

Neda je bila zadužena za nabavku okrepe, i mora se priznati da je prevazišla svačija očekivanja.

U ponudama trkačima našlo se i slanog (krekeri, ribice, perece, kikiriki, bademi, integralni štapići) i slatkog (vanilice, voćne štrudlice) i voća (jabuke, banane, limun) i tečnosti (voda, koka kola, cedevita), a poseban pečat kakav se uvek pamti na trekingu (kao žele-zeke na Bešnjaji ili žito sa šlagom u Subotičkoj peščari) dali su domaći čvarci i štrudle sa makom i orasima.

Naravno da je i na sve ovo bilo primedbi (zašto nema pomorandži? zašto nema elektrolita?), ali to samo govori da u prilog tvrdnji da kako god nešto u životu uradili uvek će se naći neko kome to nije dovoljno dobro, i ako bismo se trudili da baš svima ugodimo nikad ništa ne bismo uspeli da uradimo...

Sve spremno na KT 1

Sve spremno na KT 2

Sve spremno na KT 4

Plan je bio da ja budem dežurni vozač, obilazim sve tačke i donosim vodu i dodatnu okrepu ako eventualno nešto zafali. Vozim Marinu, Zokija i Držaju do njihove pozicije na KT 1 (Vađevine), nameštamo sto i validatore, i onda produžavam do KT 6 (Crveni čot) da prevezem sve što treba dok ne dođu Hajdi i Goca koje su tamo raspoređene.

Međutim, Marfi uleće klizeći.

Bukvalno dva dana pred naše državno prvenstvo objavljeno je da će se istog dana održati nekakva biciklistička trka, zbog koje će mnogi putevi preko Fruške gore biti privremeno zatvoreni. Oko raskrsnice ispod Crvenog čota već ima nekoliko policijskih vozila ali prolazim bez problema, izlazim kolima do repetitora na najvišem vrhu Fruške gore i polako raspakujem balone sa vodom i kutije sa okrepom.

Onda počinje da zvoni telefon.

Ekipi koja treba da drži kontrolnu tačku kod manastira Beočin policija ne dâ da prođu. Filipa, koji je vozio okrepu na Široke ledine, vratili su skroz na Rumu. Hajdi je krenula iz Mitrovice i sa Širokih ledina su je poslali na Malu Remetu i Jazak, ali sada ne može da prođe Vrdnik. Na sve to, neko je napravio grešku u pakovanju okrepe i kod mene na Crvenom čotu nema ništa slatko!

Spuštam se nazad do raskrsnice da zamolim policajce da makar propuste ekipu do Brankovca, ali nailazim na standardnu policijsku nadmenost i pametovanje. Ne mogu da utuvim u glavu balvanu koji je glavni na barikadi da je ovo državno prvenstvo, najavljeno i policiji i svim mogućim institucijama devet meseci unapred, da ne može trka u organizaciji nekog privatnog udruženja biti važnija. Tražim da pozove nekog nadređenog, i onda dolazi načelnik saobraćajne policije, smeje mi se u lice i uživa u tome što nam pravi problem, kao klasičan siledžija iz vrtića kad drugoj deci kvari igru. Prekidam diskusiju pre nego što me još i uhapse i vraćam se na vrh, dok vozači u koloni izražavaju svoje negodovanje trubljenjem...

Ne preostaje mi ništa drugo nego da sam preuzmem dežurstvo, ali ostaje problem sa kontrolnom tačkom kod Beočina, koja dolazi pre Crvenog čota. Neda se ne javlja ne telefon, a Beli, koji treba da dežura kod Beočina i koji je zaglavljen negde u putu, je nedostupan. Zovem Zdravka koji drži kontrolnu tačku ispod Isinog čota, pre Beočina, i dogovaram se s njim da se on sam spusti do Beočina sa par balona vode u slučaju da Beli i njegova ekipa ne uspeju da se probiju. Otkucava deset i trka počinje. Hajdi se javlja, uspela je da dođe do Brankovca, uzela je od njih nešto slatkiša i pokušaće da priđe kolima Crvenom čotu koliko može a ostatak da pređe peške. Onda se ponovo javlja Zdravko, uspeo je da se čuje sa Belim i uputio ga je da se do Beočina spusti kolskim putem kroz šumu, valjda će stići pre prvih trkača...

Odlučujem da mi je najpametnije da se ne nerviram. Raspoređujem polako okrepu na stočić, sipam vodu i koka kolu, mutim cedevitu, sečem limunove i jabuke na kriške... Nešto mi opet fali. Spuštam prozore na kolima i odvrćem Iron Maiden. Sad je sve spremno!

Oko jedanaest je Hajdi konačno uspela da prođe barikadu. Donela je još jedan stočić, gomilu kolača i još malo vode. Malo kasnije javio se Zoki, skoro svi takmičari su već prošli KT 1 i oni će se uskoro spakovati i nekako prebaciti do Crvenog čota. Malo pre dvanaest već su bili tu, sa još vode i slatkiša. Par minuta pre dvanaest stigao je i prvi takmičar i sve je polako počelo da dolazi na svoje...

Prvi trkači pristižu na KT 1
(Foto: Marina Mirković)

Što bi rekao Milojko Pantić: "A evo i naših!"
(Foto: Zoran Udovčić)

Najatraktivniji detalj velike staze - Dumbovački vodopad

Naši stižu i na KT 4
(Foto: Zdravko Bikicki)

KT 6 konačno u punom sastavu
(Foto: Zoran Udovčić)

Najuspešniji takmičar Borkovca Aca Stojaković
(Foto: Zoran Udovčić)

Svi takmičari koji su prošli kontrolnu tačku na Crvenom čotu imali su slične komentare.

Staza je jako teška, ali i jako lepa. Nešto skroz drugačije od onog na šta smo navikli. Ko je rekao da je Fruška gora lagana za treking? Odlično markirano! Nismo verovali da ćete uspeti tako brzo da prokrčite i uredite sve staze. Okrepa je odlična! Svega ima više nego dovoljno. Svaka čast za izbor muzike!

I tako do poslednjeg. Sve dok Zdravko nije stigao kao čistač sa deonice Beočin-Crveni čot i predao čistačku palicu Zokiju za ostatak staze. Onda smo zatvorili kontrolnu tačku i vratili se u Vrdnik, taman na vreme za proglašenje pobednika, a uskoro su i poslednji takmičari prolaskom kroz cilj označili kraj trke...

Zatvaranje KT 6
(Foto: Zoran Udovčić)

Proglašenje najboljih

Trećeplasirani junior

Državno prvenstvo u planinskom trekingu, pripremano bezmalo godinu dana, proletelo je kao u magnovenju.

Sav uložen trud, od prvih klikova mišem po digitalnoj topografskoj karti do poslednje okačene i potom skinute markacije, u potpunosti se isplatio, i to ne u materijalnom nego jednom mnogo višem smislu - osećanjem ispunjenosti, i konačnom potvrdom da posle toliko godina sa učesničke strane treking staza možemo i da napravimo jednu trku u kojoj će mnogi uživati i o kojoj će se pričati u supelativima. Zajedničkim snagama, Borkovac, Pokret i još mnogo njih iz drugih prijateljskih klubova...

Čestitke od članova komisije za treking i kapitena nekih istaknutih treking ekipa jesam primio lično, ali ni u jednom trenutku ne smatram da sam sâm zaslužan za to kako je trka do kraja realizovana.

Mnogo je onih koji zaslužuju čestitke, a najviše Zdravko Bikicki i Zoki Udovčić koji su bili prisutni u svim fazama pripreme trke i polovinu ukupnog posla izneli na svojim plećima; Neda Milošević koja je odradila gomilu stvari "iza kulisa", ali značajnije od toga - kao glavni organizator Dana planinara dala nam potpuno odrešene ruke prilikom projektovanja staza; Goran Tintor kojem okolnosti nisu dozvolile da se direktnije uključi do pred sam kraj ali koji nam je kao dežurni hejter mnogo puta ukazao na drvo koje nismo videli od šume (i obrnuto); Nenad Malešević koji je svojim neprocenjivim savetima i ličnim primerom na terenu podigao na jedan viši nivo i celu organizaciju, ali što je bitnije naše poverenje da će staze zadovoljiti i najrazmaženije od razmaženih trkača; Joca Malešević koji je tri dana crnčio na uređivanju i markiranju staza rame uz rame sa duplo starijom ekipom, što ga je na kraju verovatno koštalo boljeg plasmana u juniorskoj konkurenciji (ali ni treće mesto nije za baciti!); Goran Žigić koji je kao džoker iz rukava nesebično uleteo da popuni mnoge sitne organizacione rupe; Marko Kostić, Filip Stanić, Nidža Sekulić i Nikola Štimac bez kojih bi logistika trke bila obična muva bez glave; i mnogi, mnogi drugi koje ne mogu ni da počnem da nabrajam iz straha da ću nekoga propustiti...

Deset godina od prvog treking takmičenja u organizaciji Planinarskog saveza Srbije, više se ne primeti razlika između bolje i lošije organizovanih trka, i jedno današnje prosečno organizovano kolo realno je u rangu kolâ koja smo pre samo nekoliko godina hvalili na sva zvona. A od centralne trke u treking kalendaru očekuje se da bude po mnogo čemu bolje od redovnih kola, i ako je prosečno kolo organizovano za desetku državno prvenstvo mora biti minimum za jedanaest...

U takvom kontekstu, biti organizator jedne ovoliko hvaljene trke velika je čast, ali i velika obaveza da ako se ikad usudimo da ponovimo ovako nešto to mora biti i bolje, i zanimljivije, i luđe od ovogodišnjeg državnog prvenstva u planinskom trekingu.

Ali, ja ne postavljam pitanje da li mi to možemo, samo da li hoćemo.

Jer, organizacija jedne ovakve trke, pogotovo na terenima na kojima nikad do sad nisu održavana slična takmičenja (a ni planinari ih ne obilaze baš tako često), zahteva mnogo meseci ozbiljnog rada, koji nije uvek direktno vidljiv. Nije to samo crtanje trekova, pešačenje, krčenje i markiranje staza, tu je i gomila stvari koje prosečnom takmičaru nikad ne bi pale na pamet, uključujući i učestvovanje u trkama širom Srbije (pa i u inostranstvu), skupljanje ideja, zapažanje šta se učesnicima sviđa a šta ne, učenje na tuđim greškama (što bi rekao Pikaso, dobri umetnici pozajmljuju, veliki umetnici kradu), sistematizaciju iskustava... U tom smislu, zahvalnost dugujemo i svima onima čije trke smo posećivali u poslednjih par meseci, pa i godina...

U dve reči, hvala svima!

Bilo je ovo jedno sjajno iskustvo. Lepo, teško, vredno, i ispunjavajuće na mnogo različitih načina. I što je najbitnije, uspešno.

Ali, i jedno od onih iskustava koje baš i ne moramo da ponavljamo po svaku cenu. I koje jedva čekamo da ponovimo, prvom prilikom...