Možda i najznačajnija karakteristika savremenog načina života je nedostatak slobodnog vremena. Hteli mi to da priznamo ili ne, to itekako pogađa i nas iz drugog i po sveta, a izuzetak nisu ni planinari.
Tako je nekadašnja manifestacija Tabor planinara Srbije prvo skraćena sa deset na pet dana, a od ove godine zove se Dani planinara Srbije i efektivno traje svega tri dana, što je zvanično obrazloženo upravo nedostatkom slobodnog vremena mnogih planinara koji bi hteli da uzmu učešće u ovoj tradicionalnoj akciji.
Ipak, pametnom (i dobro organizovanom) dovoljno je i toliko.
Na ovogodišnjim Danima planinara sa "bazom" u selu Rastište na Tari zvanično je učestvovao i planinarski klub "Borkovac" iz Rume.
Ove godine najveći teret organizacije pripao je lokalnom planinarskom klubu "Tara" iz Bajine Bašte. PK "Tara" je mlado društvo, osnovano pre svega tri godine, i utoliko je vrlo dobar posao koji su napravili u pripremi ovog događaja još značajniji. Daleko od toga da nije bilo propusta, ali čak ni ja kao hronično zakeralo nisam mogao da nađem mnogo zamerki.
Ove godine najveći teret organizacije pripao je lokalnom planinarskom klubu "Tara" iz Bajine Bašte. PK "Tara" je mlado društvo, osnovano pre svega tri godine, i utoliko je vrlo dobar posao koji su napravili u pripremi ovog događaja još značajniji. Daleko od toga da nije bilo propusta, ali čak ni ja kao hronično zakeralo nisam mogao da nađem mnogo zamerki.
Delegacija "Borkovca" brojala je desetak članova. Kao prave rumske nabiguzice, stigli smo među prvima, u četvrtak uveče, a ostali bukvalno poslednji...
Pred sam dolazak u kamp obišli smo i Bajinu Baštu i prisustvovali otvaranju festivala kratkometražnog filma. Zadržavanje u Bajinoj Bašti je možda delovalo kao nepotrebno, ali da smo na put do Rastišta kroz kanjon reke Dervente ušli pre mraka bili bismo uskraćeni za nadrealan prizor stotina svitaca koji su svetlucali uz put, kao u nekoj bajci... Ponekad se isplati i malo okasniti...
Nakon postavljanja šatora i raspakivanja usledilo je druženje sa pristiglim planinarima u prostranom dvorištu nekadašnje škole u Rastištu adaptirane u planinarski dom.
Iako mu možda fali još malo završnih radova, novi planinarski dom u Rastištu sasvim je pristojan i sigurno će u godinama koje dolaze ugostiti još mnoge zaljubljenike u ovu prelepu planinu.
Petak smo iskoristili za obilazak okoline i izviđanje potencijalnih lokacija za predstojeću turu "Borkovca" na Tari u septembru.
Iz Rastišta smo otišli kolima do sedla Predov krst (1275 m.n.v.), odakle smo otpešačili oko tri kilometra do vidikovca Bilješka stena (1225 m.n.v.). Sa ovog vidikovca pruža se fantastičan pogled na Perućačko jezero, Drinu i planine u Bosni.
Malo poviše Bilješke stene nalazi se još jedan manji vidikovac, u čijoj neposrednoj blizini se nalazi koliba u i oko koje je sniman deo filma "Ptice koje ne polete", retko srceparajuće priče u ionako često čemernoj srpskoj/jugoslovenskoj kinematografiji.
Koliba koja je izgrađena kao deo scenografije danas služi kao svojevrsno planinarsko sklonište od lošeg vremena i u zapanjujuće je dobrom stanju s obzirom na to kakav narod je koristi...
Popodne smo u pratnji lokalnih vodiča obišli dva značajna arheološka lokaliteta: srednjovekovne nekropole (takozvano Mramorje) na potesima Gajevi i Uroševine u okolini Rastišta.
U pitanju su skupine stećaka nepoznatog porekla, najverovatnije iz XIV ili XV veka, sa karakterističnim bareljefnim ukrasima u vidu oružja i religijskih simbola, a zanimljivo je da se na istom groblju mogu videti spomenici na kojima je uklesan krst i oni na kojima se nalazi polumesec.
Naši orijentirci Filip i Đuka, pojačani kolegom Vladom iz Novog Sada, nastupili su kao ekipa pod imenom "Smrčak", a treking ekipa je naravno učestvovala na najdužoj stazi (31 kilometar, uspon 1640 metara), u sastavu: Jovana, Pegaz, drug Radić i ja, uz drugare iz PK "Pobeda" Šomija i Božu (zvanog Žulj) i dva nova poznanika, Žileta iz Gornjeg Milanovca i Jovana iz Valjeva.
Izlišno je reći da je ovako veseloj družini takmičenje bilo u sasvim desetom planu, tako da smo koristili svaku priliku da razgledamo okolinu.
Sama staza nije bila baš najsrećnije trasirana, tako da je većinu vremena pratila makadam, poguban po tabane, ali su sjajne vizure na prelepe tarske predele to donekle nadoknadile. Doduše, na samoj stazi se nije našao nijedan zaista vredan lokalitet; vidikovci Orlov vis i pomenuta Bilješka stena ostali su na maloj stazi, dok smo neke vrhove i Zaovinsko jezero mogli samo da posmatramo iz daljine...
Da ne bi ispalo da smo poznata mesta na planini samo gledali kao na slici, drug Radić je predložio da napravimo i izlet do čuvenog vidikovca Banjska stena, što je jednoglasno prihvaćeno.
Međutim, ispostavilo se da je vidikovac udaljen više nego što smo mislili, tako da nas je uživanje u zalasku Sunca iznad Drine koštalo završetka takmičenja u predviđenom roku. Šteta, baš smo bili naoštreni za pobedu...
Obraz naše družine osvetlao je Boža, koji je odustao od izlaska na stenu, ali je zato uspeo da se domogne cilja u vremenskom limitu, a s njim je na cilj stigao i Jovan iz Valjeva. Čisto da se zna da Smrčkovi nisu za bacanje.
Prvo zove Neda, velika mama "Borkovca", da proveri gde smo; sledeći je Zoki Vukmanov, administrator treking lige, pita da li smo svi na broju; zatim zove i Filip, traži našu preciznu lokaciju.
Na cilju su predstavnici Gorske službe spavanja napravili paniku: grupa ozbiljnih i iskusnih planinara se zadržala na stazi malo duže nego što je bilo planirano! Možeš misliti...
Verovatno su pomislili da su nas pojeli medvedi, a možda i mrak koji je polako počeo da pada. Potraga za izgubljenim Smrčkovima dostiže vrhunac kad smo čuli da je GSS pošao u akciju našeg spasavanja!
Srećemo se na spuštanju iz Aluga u dolinu reke Dervente: viču, dozivaju, šaraju baterijskim lampama kroz mrak, kao na filmu. Vičemo im da stanu gde su i da čekaju, ali oni znaju bolje; ubrzo nam dolaze u susret, nervozni su i razdražljivi.
"Izgleda da ćemo još morati i da se tučemo", kaže Pegaz.
Presreću nas, upiru nam lampe pravo u oči (inače vrlo pametna stvar na strmom spuštanju), očekujem i da izvade ključeve da nam zveckaju pored glave kao Radovan Treći.
Pitaju da li smo mi trekeri koji su se izgubili.
Pada mi na pamet da kažem da smo mi neki sasvim drugi planinari, ali me je Pegaz preduhitrio: "Ne, mi se nismo izgubili, mi znamo gde smo".
Kažu da zbog nas nisu mogli da odu kući, kao da smo ih mi vezali za kamp kanapom.
Dok Pegaz i ja nastavljamo spust, drug Radić počinje da postrojava GSS-ovce: "Slušaj ti! Prvo, ako već misliš o nečijoj bezbednosti, skloni mi to svetlo iz očiju"...
Drugo već nisam uspeo da čujem, jer smo brzo zamakli niz padinu, dok su nam svici pokazivali put.
Na cilju nas dočekuje Zoki, kaže da je lepo govorio pripadnicima službe da naša grupa sigurno stiže i da nema šanse da smo se izgubili, ipak nas on malo bolje poznaje. Nisu hteli da ga slušaju.
Na cilju nas dočekuje Zoki, kaže da je lepo govorio pripadnicima službe da naša grupa sigurno stiže i da nema šanse da smo se izgubili, ipak nas on malo bolje poznaje. Nisu hteli da ga slušaju.
Uredno prijavljujemo da su se GSS-ovci izgubili u šumi.
Neda predlaže da zbog male ekskurzije sa staze dobijemo negativne poene na takmičenju, ja sa oduševljenjem prihvatam predlog, Zoki nažalost ne.
Dobijamo diplome i bedževe, ali nam je bitnija informacija da su Filip, Đuka i Vlada pobednici takmičenja u orijentiringu: Smrčkovi su šampioni! Slavimo kako dolikuje.
Ubrzo se pojavljuje i ostatak ekipe sa staze u pratnji nezvanih heroja iz Gorske službe spasavanja.
Sve na kraju prolazi u šali, ali ostaje jedno ozbiljno pitanje: zašto jedna služba koja bi trebalo da bude važan faktor bezbednosti na planinarskim akcijama samoinicijativno kreće u "pomoć" nekome kome pomoć uopšte nije potrebna, pa pritom još izlaže celu grupu planinara riziku zaslepljujući ih lampama na prilično strmom spustu? Na to ipak nisam kompetentan da dam odgovor.
Sve na kraju prolazi u šali, ali ostaje jedno ozbiljno pitanje: zašto jedna služba koja bi trebalo da bude važan faktor bezbednosti na planinarskim akcijama samoinicijativno kreće u "pomoć" nekome kome pomoć uopšte nije potrebna, pa pritom još izlaže celu grupu planinara riziku zaslepljujući ih lampama na prilično strmom spustu? Na to ipak nisam kompetentan da dam odgovor.
Mi se više nismo zamarali time, bilo je tu bitnijih stvari: društva, muzike, piva, čak i jedna prava pravcata (dobro ohlađena) sremska lubenica koju je specijalno za društvo sa staze doneo vodič Pera Ninković iz Vrdnika...
I dok su drugi proveli nedeljno jutro pakujući se, mi smo odlučili da izađemo i na najviši vidikovac na Tari, Sjenič (poznat i kao Vitomirovac, 1444 m.n.v.).
Kratka šetnja od Predovog krsta, u kojoj nam se pridružilo i nekoliko gostujućih planinara iz Tuzle, pretvorila se u pravo nedeljno uživanje, svako je diktirao neki svoj tempo, tako da smo uspeli da se okupimo tek na samom vidikovcu. Neko vreme smo uživali na dvospratnoj drvenoj osmatračnici, a onda je došao i trenutak koji smo hteli što duže da odložimo: povratak u kamp, pakovanje i put kući.
Taru smo napustili prepuni utisaka i pozitivne energije, više nego ispunjenih očekivanja i sa gomilom ideja za predstojeću akciju kluba u istom kraju, sredinom septembra...
Nažalost, neke trenutke u životu ne možemo produžiti ili ostati u njima zauvek. Moramo se zadovoljiti uspomenama.
Moja grupa iz Smedereva - PK Čelik se pridruzila u subotu dok su Gojko, Munjas, Vlada i Miško od cetvrtka bili u kampu, pa se nadam da ste ih upoznali.
ОдговориИзбришиPlaninarski pozdrav do nekog susreta!
Cipelice Skitalice!
Možda se nismo upoznali poimence, ali smo se sigurno družili u četvrtak. U subotu je već bilo previše ljudi, a i mi smo bili na stazi praktično ceo dan. Videćemo se sigurno na nekoj većoj akciji uskoro, možda u 4. kolu TLS na Grzi.
ИзбришиHvala na komentaru i veliki pozdrav!
Тара је предивна.
ОдговориИзбришиPotpuno se slažem. Hvala na komentaru i veliki pozdrav!
Избриши