May 19, 2020

Svi putevi vode na Frušku goru


Globalna pošast zvana korona još uvek nije prošla, ali je kretanje (bar po Srbiji) ponovo dozvoljeno. Posle dva meseca sedenja kod kuće, planinari su jedva dočekali da se dokopaju prirode. A gde će Sremci drugde nego na Frušku goru?

Srećnom slučajnošću, potrefilo se da je jedan od prvih vikenda slobode u kalendaru planinarskog kluba Borkovac iz Rume odavno utefteren za upoznavanje Fruške gore. Nije bilo potrebno mnogo najavljivanja da se okupi povelika grupa sa svih strana Srema, iz Rume, Mitrovice, Inđije, Šida, Beočina... Preko sedamdeset ornih planinara ni promenljivo vreme nije moglo da zadrži kod kuće, povod je bio samo formalnost. Serijal akcija pod sloganom "Upoznajmo Frušku goru", koji je Borkovac započeo u januaru ove godine, ispostavio se kao pun pogodak, ne toliko zbog velikog broja zainteresovanih učesnika koliko zbog utisaka s kojima se posle pešačenja vraćaju kući. Fruška gora, niska pa dugačka, za mnoge je još uvek puna nepoznanica, iako do nje maltene mogu da dobace kamenom.



Kao ljubitelj prirode, mogu da razumem one koji vole u njoj da se osame i ljubomorno čuvaju neka skrovita mesta samo za sebe, ali kao vodič najviše volim da pokažem ljudima nešto što do tada nisu videli. A Fruška gora, prepuna mesta koja zaista vredi videti (ali i staza na kojima može da se provede ceo dan a da se ne sretne živo čeljade), kao stvorena je za takve ture. Naravno, ne bi bilo fer da kažem da je tura proteklog vikenda bila moja ideja, kad je kostur trase osmislio drug predsednik kluba Nenad Radić (glavom i bradom); njegovom receptu za uspeh ja sam samo dodao malo bibera i ljute paprike, ali i bez toga bi ta zapržena čorba bila i više nego ukusna.

Odmaralište na Brankovcu




Pešačenje započinjemo sa Brankovca, ispred napuštenog odmarališta u vlasništvu Pošte. Hotelčić koji je pre mnogo godina važio za ugledno mesto danas je u jadnom stanju, mada zahvaljujući čuvarskoj službi ne i totalno ruiniran. Simptomatično je koliko nekada luksuznih hotela i restorana bukvalno trune na odličnim mestima na Fruškoj gori, dok na drugim mestima niču novi hoteli i novi restorani, ali to je već neka sasvim druga priča...



"Lagana tura za sve uzraste" kreće nizbrdo u pravcu manastira Beočin, preko izletišta Rim gde je planirana pauza za doručak. S noge na nogu, kako i priliči tolikoj grupi. Usput do vidikovca Kobilja glava (ili Kobilica), već se kuje pakleni plan: kad je grupa već tako velika, šta će faliti da se jedan deo odvoji i dođe do Rima okolnim, težim putem, preko Dumbovačkog potoka? Rečeno-učinjeno, i dok se većina posle poziranja na vidikovcu okreće nazad, mala ali probrana ekipa oštri se na kanjoning na fruškogorski način.

Pogled sa vidikovca Kobilja glava


Fruškogorski "ekstremni" ultramaratonci vrlo dobro znaju stazu koja se sa Kobilje glave spušta u Dumbovački potok, i uglavnom je se nerado sećaju. Na oštroj strmini, prepunoj prašine i sitnih kamenčića, mnogo je trkača završilo na guzici, uprkos sigurnosnom užetu koje se ovde postavlja za vreme maratona. Mi smo ipak izabrali stazu za koju ne znaju ni mnogi maratonci, koja se u potok spušta direktno grebenom sa vidikovca. Ova staza je malo blaža od maratonske (ali ne i u poslednjih nekoliko desetina metara!), ali se zato njom u korito potoka izlazi nešto više uzvodno, pa se i duže uživa u jednom od najzavučenijih budžaka Fruške gore, u koji kao da ni sunce ne zalazi tako često...

Dolina Dumbovačkog potoka




Fruškogorski potoci su kao izmišljeni za one koji vole da se u potpunosti stope sa prirodom, pa ni Dumbovački nije po tom pitanju izuzetak, naročito u svom gornjem toku. Ovde nema putokaza, širokih, dobro utabanih staza, ma nema ni žive duše. Samo voda, blato, kamenje, strme kosine i tanka crta neba visoko iznad nas. Milina jedna.







A vrhunac uživanja svakako je spust niz stenu pored Dumbovačkog vodopada, jednog od najviših stalnih vodopada na Fruškoj gori. Ovaj detalj imao je mnogo više adrenalinskog naboja dok pre nekoliko godina ovde nisu montirani metalni nogostupi i gelenderi, ali ni sad se ne bi mogao nazvati baš opuštenim i dosadnim... Fotkanje ispred slapa se podrazumeva.






Iz Dumbovačkog potoka penjemo se ka Rimu stazom Fruškogorske transverzale, jednim od najnapornijih uspona na celoj Fruškoj gori. Kad se povede priča o najtežim usponima na Fruškoj gori (na planinarskim stazama, ne računajući kojekakve stranputice), obično se tu pominju Vrata raja, Gradac iz Malog potoka, Zelena staza sa Stražilova... Uspon ka Rimu iz Dumbovačkog potoka retko će kome pasti na pamet, a žešći je od mnogih izvikanih fruškogorskih "problema"... Ali kao po pravilu, te nagibe koji se savladavaju skoro pa četvoronoške fotografije nikad neće uspeti da dočaraju kako treba...







U široj slici, izletište Rim ne bi se moglo svrstati među poznatija na Fruškoj gori, ali za izletnike iz Beočina i okoline ovo mesto je naprosto centar sveta. Prostrana livada usred guste šume dušu je dala za plandovanje i izležavanje, a sasvim je dovoljno skrajnuta s puta da ne privlači buljuke bahatih roštiljdžija, pa osim toga što čini sjajno mirno mesto za odmor Rim je istovremeno i jedan od najčistijih i najprijatnijih kutaka na Fruškoj gori. A priča o njegovom nastanku zanimljivija je od samog mesta.

Izletište Rim


Izletište Rim samo je jedan deo širokog šumskog pojasa kojim gazduje Udruženje vlasnika privatnih šuma "Šumska zajednica" iz Beočina. Iza imena koje na prvu loptu asocira na skupinu nekakvih tajkuna krije se jedno od najzdravijih društava na celoj Fruškoj gori, a verovatno i šire: organizovano je po principu suvlasništva, tako da su svi njegovi članovi vlasnici u idealnom delu, pa svako ima deo prava na celom posedu ali niko ne raspolaže tačno određenim delom poseda, pa su tako rimske šume u pravom smislu reči zajedničke.

Originalnim ugovorom koji su osnivači udruženja potpisali davne 1903. godine definisano je i da se udeo može naslediti ali i da se može prodati isključivo nekome ko je već član društva, tako da ove šume već više od veka pripadaju isključivo Beočincima, naslednicima četrdesetak lokalnih porodica koje su zajedničkim ulogom otkupile ovaj potez od austrougarskog plemstva. Zahvaljujući odlično sročenom ugovoru, beočinske šume i livade preživele su oba svetska rata, nacionalizaciju i restituciju, i dan danas su među najočuvanijim na Fruškoj gori.



A izletište su Beočinci nazvali Rim jer, po njihovim rečima, svi fruškogorski putevi vode do njega. O ovome bi se doduše dalo raspravljati, ali ne može se poreći da mnogo staza iznad Beočina gravitira u tom smeru.



Iako smo mislili da će se naša mala ekipa sresti sa ostatkom grupe na Rimu, sustigli smo ih tek kod manastira Beočin. Manastir posvećenju Vaznesenju, sa skladnom baroknom crkvom iz prve polovine XVIII veka, jedan je od najizolovanijih fruškogorskih manastira (i jedan od retkih čiji se celokupan izgled nije menjao u poslednjih dvestotinak godina) i verovatno je zato uspeo da zadrži neku svečanu mirnoću uprkos brojnim posetiocima. Kraća pauza možda nije bila dovoljna za detaljnije razgledanje manastira (a neki od nas su ga ionako posećivali mnogo puta ranije), ali jeste za poklon senima "fruškogorskog slavuja" Jovana Grčića Milenka, romantičarskog pesnika koji je upravo ovde u beočinskom manastiru proveo poslednje dane svog prekratkog života.

Crkva manastira Beočin
"Evo ti gore, evo, kojoj si tol'ko pev'o..."

Po planu nastavljamo dalje, uzbrdo ka Crvenom čotu, stazom Fruškogorske transverzale uz bezimeni potok koji se malo iznad manastira uliva u Kozarski potok. Preuzimam čelo kolone, a "lagana tura za sve uzraste" odjednom se pretvara u adrenalinsku avanturu "fruškogorskog kanjoninga" sa preskakanjem s kamena na kamen i provlačenjem ispod srušenih stabala. Očekujem izraze negodovanja, posebno od starijeg dela grupe, ali sve što uspevam da čujem samo su uzvici oduševljenja.

Pritoka Kozarskog potoka




Ubrzo ipak upadamo u ćorskokak zakrčen deblima, i jedino rešenje je grebanje strmo uzbrdo desnom kosinom bez staze, puta, ka staroj maratonskoj stazi Osovlje - Beočin. Uz malo proklizavanja, malo pomaganja rukama, izvlačimo se taman na vreme za osveženje u vidu kratke prolećne kišice. Opet očekujem negodovanje, ali oduševljenje se samo pojačava; izgleda da su dva meseca u prinudnoj izolaciji ostavila svoje posledice...



Nekadašnja staza Fruškogorskog maratona od odmarališta Osovlje do manastira Beočin svojevremeno je bila jedna od mojih omiljenih deonica na maratonu. Gusta četinarska šuma i podloga sastavljena od krupnijeg kamenja i žućkaste prašine uvek su me podsećale na predele mnogo veće nadmorske visine. Vreme ipak neumitno čini svoje, pa je za samo desetak godina nekorišćenja šiblje skoro u potpunosti progutalo nekad jaku i potpuno prohodnu stazu. Poslednjih stotinak metara do izbijanja na put Crveni čot - Beočin probijamo se kroz gusto rastinje, uz gratis tuširanje kišnicom sakupljenom po lišću. Pa opet, oduševljenje je sve jače. Šta sve može da učini sedenje kod kuće, to je čudo...

Pre nego što smo ušli u rastinje


Kraći predah pravimo na Osovlju, još jednom u nizu ruiniranih odmarališta Fruške gore. Zgrada na prelepom mestu, sa dobrim asfaltnim pristupom, sa velikim salama u prizemlju i sobama za noćenje na spratu, izgrađena je 1927. godine sredstvima planinarskog društva "Fruška gora" kao jedan od prvih planinarskih domova u Srbiji, a rekonstruisana 1965. godine od kada postaje odmaralište novosadskog Naftagasa. Danas je u suvlasništvu Planinarskog saveza Vojvodine sa jedne strane i Naftne industrije Srbije sa druge, od kojih prvi imaju želju da je otkupe, srede i ponovo koriste, ali nemaju sredstava za to, dok drugi imaju sva raspoloživa sredstva ali ne vide nikakav interes... Priča koju kao da smo čuli hiljadu puta... A vreme prolazi...


Osovlje


Ovde već počinje da popušta nedeljama neodržavana kondicija, neke sustiže umor i svi kao da jedva čekaju da izbijemo na greben, stuštimo se ka Brankovcu, potrpamo u kola i odjurimo kući na zaslužen odmor. Mnogi se zato mršte na ideju o dodatku od ukupno dva kilometra do lokaliteta Orlovac i nazad, ali sam pogled na ovaj stenoviti spomenik prirode, tako netipičan za pitomu Frušku goru, izaziva novi nalet oduševljenja. Umor se zaboravlja, pogled koji puca na nepregledne šume lipe i bukve kao da briše svaku muku, i odjednom se nikom više ne ide kući...


Pogled sa stena Orlovca




Ali vreme za povratak uvek dolazi brže nego što bismo to želeli, a za sam kraj "lagane ture za sve uzraste" ostavljamo izlazak na nekoliko vezanih fruškogorskih vrhova. Do grebena izlazimo pored vojnog repetitora na Crvenom čotu (tiho i brzo, bez zaustavljanja, osmatranja i fotografisanja), na koti koja sa svojih 542 metra nadmorske visine zapravo predstavlja najviši vrh cele Fruške gore, ali zbog vojne tajne prepušta to zvanje tri metra nižem platou na kom se nalazi visoka televizijska antena. Izlazimo brzinski i na taj, zvanično najviši vrh Fruške gore, fotografišemo se po ko zna koji put... Ipak je to "osvojena" još jedna planina, pa makar nam bila i u dvorištu.

Put od nezvanično najvišeg vrha Fruške gore...
...i zajednička fotografija na zvanično najvišem...

U povratku izlazimo još na dva vrha, ali ništa duže od par minuta, tek toliko da ispričamo njihove priče. Pavlasov čot, koji sa 531 metrom visine iznad mora slovi za drugi po visini na Fruškoj gori, nazvan je po Ignjatu Pavlasu, doktoru pravnih nauka i osnivaču i prvom predsedniku pomenutog planinarskog društva "Fruška gora", prvog planinarskog društva u Vojvodini.




Pavlas je u prvoj polovini prošlog veka važio za najaktivnijeg novosadskog planinara, a za vreme njegovog predsedničkog mandata izgrađeni su planinarski domovi na Stražilovu, Osovlju, Iriškom vencu, a učestvovao je i u gradnji doma na planini Rudnik. Munjeviti razvoj vojvođanskog planinarstva prekinuo je II svetski rat, u kom je nastradao i Ignjat Pavlas, za vreme zloglasne novosadske racije. U njegovu čast do tada bezimeni vrh Fruške gore nazvan je njegovim imenom 2000. godine, kada je izgrađena i piramida od kamena koja je do danas jedino pravo planinarsko obeležje na nekom od vrhova Fruške gore.



Crvena krečana, poslednji vrh na koji smo izašli bio je malo antiklimaktičan (ako je Crveni čot bio šlag na tortu jedne sjajne ture, a Pavlasov čot trešnjica na šlagu, Crvena krečana bi tu došla možda kao koštica u trešnjici), ali prosto nisam mogao da odolim.

Od osam vrhova viših od 500 metara na Fruškoj gori (ne računajući kote Pletena anta i Orlovac koje jedva dostižu okruglo 500 metara, i bezimeni "vojni" vrh Crvenog čota), Crvena krečana je jedini na koji ne izlaze najznačajnije fruškogorske staze (maratonska i transverzalna), i kao takav potpuno zapostavljen i ignorisan od strane većine planinara i vodiča... Neko bi mogao reći i da je zapostavljen s razlogom, jer na samom vrhu nema ničega osim nekoliko kvrgavih stabala, par krupnih kamenčina i crvenkaste prašine (po kojoj je očigledno dobio ime), ali pravi planinari će i toliko umeti itekako da cene...

Na vrhu Crvena krečana


I brže nego što su se neki nadali, završavamo opet gde smo i počeli. Neki malo pametniji nego jutros, neki samo malo umorniji, ali svi mnogo ispunjeniji. Možda svi putevi ne vode baš u Rim, ali nakon svih naših putešestvija nekako uvek završimo na Fruškoj gori... A sremska lepotica ima za nas još mnogo kutaka za otkrivanje i još mnogo puteva koje ćemo prelaziti prvi, drugi, treći, pedeseti put... Neki vode šumom, neki drumom, neki brdima, neki dolovima, ali svi vode - na Frušku goru.



A ovaj naš možete pratiti i pomoću GPS treka: https://wikiloc.com/mountaineering-trails/fruska-gora-brankovac-beocin-crveni-cot-49490314


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment