11. 5. 2020.

Zagajička brda: Bajka u koju može da se zakorači


Za mnoga mesta u prirodi često se vezuju epiteti "fantastična", "bajkovita", "nestvarna", ali što je čovek više upoznaje to više uviđa da je priroda sama po sebi jedna bajka prepuna prizora koji mogu delovati neverovatno nekome nenaviknutom na napuštanje zone komfora između četiri zida.

Pa opet, postoje neka mesta koja mogu da iznenade i one iskusnije, koji su se nagledali prirode i njenih lepota.

Jedno od takvih mesta su i Zagajička brda, omaleni lokalitet nesvakidašnjeg izgleda u južnom Banatu. Bajka u koju može da se zakorači.


Na prvi pogled, Zagajička brda deluju kao potpuno izmaštan predeo, sa mnoštvom strmih, kupastih brdašaca sa niskom travom i pokojim drvetom. Specifični oblici reljefa nastajali su milionima godina, od peščanih dina zaostalih posle isušivanja Panonskog mora koje su tokom vremena formirale lesne kupe obrasle stepskom vegetacijom.

Ovaj redak prirodni fenomen predstavlja istoriju nastanka vojvođanske ravnice u malom, i ujedno jedan od poslednjih ostataka iskonske panonske flore pre početka obrađivanja njenih plodnih ravnica.







Iako zvanično pripadaju specijalnom rezervatu Deliblatska peščara, Zagajička brda su i po izgledu i po načinu postanka drugačija od peščare, pa se tako u krugovima ljubitelja prirode obično i posmatraju kao zasebna celina.

Međutim, uprkos izuzetnoj lepoti, stiče se utisak da su ih planinarska i slična prirodnjačka društva "otkrila" tek u poslednjih desetak godina, a da su za većinu "gradskih" izletnika, koji prirodu posećuju tek toliko da protegnu noge iz kola, još uvek teška egzotika...







Za to možda treba kriviti i relativnu nepristupačnost ovog mesta: Zagajička brda su udaljena bar pet-šest kilometara od najbližih naseljenih mesta (sela Grebenac sa zapadne, Šušara sa istočne strane i Zagajica sa severne strane, po kojoj su brda i dobila ime), i do njih vode samo pešačke staze i prašnjavi kolski putevi.

Istini za volju, ovi putevi jesu prohodni i za obične putničke automobile, ali posle jedne ovakve ekskurzije (bar) detaljno pranje kola je neizbežno, što će uglavnom odvratiti svakoga ko nije navikao da svog ljubimca na četiri točka provoza van asfalta...







Zagajička brda smo već posetili u novembru 2016. godine (o čemu sam i pisao svojevremeno), ali je u kasnom jesenjem terminu izostala bogata smaragdna nijansa koja odlikuje njihove padine.

Pa ipak, Zagajička brda vredi doživeti u svim izdanjima, a videti jedno mesto koje se na fotografijama prepoznaje po sveprisutnom zelenilu u jednom sasvim drugačijem ruhu, posebna je zanimljivost.

Kako li tek izgledaju pod snežnim pokrivačem, možemo samo da zamišljamo, a s obzirom na zime poslednjih godina, to nam jedino i preostaje...







Ovog proleća, iskoristili smo priliku da prvi vikend posle ukidanja vanrednog stanja zbog epidemije koronavirusa zateknemo ovo mesto u punom sjaju, u čemu su nam pomogle i idealne vremenske prilike.

Za ovu turu odabrali smo stazu iz Šušare, malenog i izolovanog sela koje je najpoznatije kao jedino naseljeno mesto na tlu Deliblatske peščare.

Neplodan, negostoljubiv teren na kom je izgrađeno selo uslovio je da broj stanovnika iz godine u godinu opada, a preostali žitelji u poslednje vreme muku muče sa bliskoistočnim migrantima koji se povremeno kriju po praznim kućama i u okolini sela i za sobom ostavljaju samo smeće, krš i lom... Ipak, žitelji Šušare su i pored loših iskustava vrlo gostoprimljivi prema izletnicima.







Staza iz Šušare do Zagajičkih brda zahvata i jedan potez Deliblatske peščare, pa tako u prolazu možemo da vidimo i deo ovog rezervata prirode. Severni obod peščare ipak ne spada u njene najatraktivnije deonice, pa najveći deo vremena ipak ostavljamo za uživanje na zelenim padinama.

Hodamo lagano, upijamo zelenilo trave i plavetnilo neba, kružimo naširoko da bi nam što duže trajalo... A svaki korak vijugavim dolinama između kupastih grebenčića otvara nove vizure, pa Zagajička brda zaista vredi videti iz svih mogućih uglova.





Najviša tačka Zagajičkih brda (251 m.n.v.)


Uspon do najviše tačke brda, na kojoj austrougarska geodetska piramida označava 251 metar nadmorske visine, u ovom slučaju nije i kulminacija akcije, kao kod mnogih planinarskih tura.

Zapravo, teško je reći šta je na ovoj stazi najlepše, i da li pogled sa vrha na sama Zagajička brda ili na njihovu okolinu, u kojoj se mogu videti i Vršačke planine, tok Dunava, pa i udaljeni vrhovi južnih Karpata...






Naravno, slikamo se pored obeležja vrha, pa odmaramo u senci jednog mlađeg hrasta lužnjaka, čija hladovina će jednog dana moći da ugosti mnogo više od desetak planinara odjednom...

Pa zatim opet kružimo tom bajkom, penjemo se i spuštamo, i tek kad ponestane novih prizora koje bismo gutali očima vraćamo se ka selu kružnom stazom, kroz šarene vojvođanske njive rasprostrte po dnu Panonskog mora...








Zagajička brda jesu relativno udaljena od iole razvijene turističke infrastrukture, ali to je samo dodatna draž ovog mesta.

Da do njih postoji uređen put (ne mora ni da bude dobar), ove livade i padine bile bi preplavljene turistima, kao što se to dešava sa svim vanrednim prirodnim znamenitostima koje dožive tu nesreću da civilizacija stigne do njih, a to bi ovu lepotu potpuno uništilo.

Srećom, u ovom vremenu brzog življenja i instant atrakcija, pet-šest kilometara seoskih puteva za mnoge znače isto što i drugi kraj sveta...








Onima koji se ne plaše da se bar malo pomuče (a nije to nikakva muka, realno), otvara se čitav jedan skriveni svet, jedna bajka koju itekako vredi doživeti.

Naše je samo da zakoračimo.





Ko se odluči na taj korak, možda će mu dobro doći i ovaj trek: https://wikiloc.com/hiking-trails/zagajicka-brda-i-deliblatska-pescara-49206159



4 коментара:

  1. Marko Bojković17/5/20 20:22

    "Na prvi pogled, Zagajička brda deluju kao potpuno izmaštan predeo, sa mnoštvom strmih, kupastih brdašaca sa niskom travom i pokojim drvetom. Specifični oblici reljefa nastajali su milionima godina, od peščanih dina zaostalih posle isušivanja Panonskog mora koje su tokom vremena formirale lesne kupe obrasle stepskom vegetacijom. Ovaj redak prirodni fenomen predstavlja istoriju nastanka vojvođanske ravnice u malom, i ujedno jedan od poslednjih ostataka iskonske panonske flore pre početka obrađivanja njenih plodnih ravnica."
    Sjajno zapažanje! Malo edukacije nikada nije na odmet; zato, između ostalog, i volim tvoje tekstove.
    Btw, fenomenalan je kontrast između fotki sa ove, prolećnje, i onih sa prethodne, (pozno)jesenje, šetnje!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da, ovo mesto je pravi primer kako godišnje doba može potpuno da izmeni neki pejzaž. Voleo bih da vidim Zagajička brda i pod dubokim, netaknutim snegom, ali ko zna da li će mi se ta želja ikad ispuniti...

      Избриши