Gledićka transverzala 2025. - U cugu!

Na planinama sa mnoštvom potencijalno atraktivnih lokaliteta, planinarske transverzale su odličan način da se sve zanimljivosti povežu u jednu stazu i da se tako jedna planina upozna mnogo bolje nego na običnom kratkom izletu. Planinarske transverzale obično su osmišljene tako da se prelaze iz više etapa, a iako kod nas još uvek nema zvaničnih staza za koje treba odvojiti više od nekoliko dana pešačenja, sve je više onih za koje nije dovoljan samo jedan vikend da bi se završile.

Među ove druge spada i Gledićka transverzala.

Ova staza, čiji je domaćin planinarsko društvo "Žeželj" iz Kragujevca, spaja najinteresantnija mesta na Gledićkim planinama u četrnaest kontrolnih tačaka koje se mogu obilaziti različitim redosledom i kombinovati na više načina u kraće staze lakše za prelaženje, ali i ispešačiti od početka do kraja bez silaska sa staze - "u cugu".

Upravo na ovaj poslednji način celu najdužu varijantu Gledićke transverzale - više od sto kilometara sa preko četiri hiljade metara ukupnog uspona - prešla je petočlana ekipa planinarskog društva "Pokret" iz Sremske Mitrovice - za četiri iscrpljujuća, na trenutke frustrirajuća, ali i veoma ispunjavajuća dana...

Gledićke planine prostiru se u pravcu sever-jug između Kragujevca i Trstenika, i sa dužinom od oko četrdeset i širinom oko petnaest kilometara čine prostorno najveću planinsku masu Šumadije, kao i najviše planine ove regije posle Rudnika.

Ne zna se tačno da li su planine dobile ime po selu Glediću koje se nalazi otprilike u njihovom središtu, ili je selo dobilo ime po planinama. U svakom slučaju, koren imena treba tražiti u tome što se sa njih može gledati u veliku daljinu, na sve strane sveta.

A kao što im množina u imenu sugeriše, ne predstavljaju jedan jedinstven masiv već su sačinjene od mnogo razdvojenih brda i dolina među kojima ima i više stotina metara visinske razlike, mada sami vrhovi ne prelazi hiljadu metara nadmorske visine. Najviši vrh Gledićkih planina - Samar (922 m.n.v.) - nalazi se u južnom delu planina i ujedno je i najviša i najjužnija tačka transverzale.

Gledićka transverzala zvanično je otvorena 2001. godine, a organizovani prelazak pojedinih etapa održava se u septembru svake godine kao republička planinarska akcija.

Staze su uglavnom dobro obeležene putokazima, ali postoje delovi koji dugo (ili uopšte) nisu markirani, kao i neodržavane deonice kojima se očigledno jako retko prolazi. Po svemu tome, Gledićka transverzala ne razlikuje se previše od drugih, sličnih staza širom Srbije.

Međutim, po mnogo drugih pitanja Gledićka transverzala deluje kao ideja koja nije razrađena do kraja. Staza ima ono najosnovije što je potrebno da bi se smatrala transverzalom - kontrolne tačke i dnevnik sa pečatima. Ali, već kad se dođe do definisane trase stvari postaju malo komplikovanije.

U zavisnosti od izvora, najduža staza Gledićke transverzale duga je između 74 i 106 kilometara, što je daleko od zanemarljive razlike. Razlog tolikog odstupanja leži u tome što je transverzala prvobitno trasirana na karti a ne na terenu, pa ta varijanta od 74 kilometra (koja još uvek stoji na zvaničnom sajtu domaćina) vodi i nekim stazama koje u stvarnosti ne postoje, a pozicije nekih kontrolnih tačaka ucrtane su u skicu transverzale manje-više napamet i ne odgovaraju njihovom stvarnom položaju u prostoru. Shodno tome, ni razdaljine između kontrolnih tačaka navedene na jedinoj zvaničnoj karti transverzale nisu realne - negde su kraće a negde duže, pritom je to negde kilometar-dva, a negde i čitavih 5-6 kilometara...

Same kontrolne tačke uglavnom nisu obeležene na terenu. Naravno, većina kontrolnih tačaka je jasna - vrhovi, manastiri, sela - pa čak i ako na njima ne postoji tačna oznaka, ugrubo ih je nemoguće promašiti. Opet, neke kontrolne tačke zapravo su samo raskrsnice i račvanja sa kojih se odvajaju alternativni pravci za prekraćivanje staza, i na licu mesta na njima nema ničega iole značajnog za videti.

Svaka kontrolna tačka ima i svoj pečat, ali se ti pečati ne nalaze na samim kontrolnim tačkama nego u planinarskom domu od kog staza kreće, i jedino što transverzalci mogu da biraju je da li će dnevnik ispečatirati pre polaska na stazu ili posle. Prvi način je mnogo praktičniji za predstavnika domaćina, ali za one koji tek kreću na pešačenje unapred overen dnevnik može delovati kao nametnut imperativ... A u stvari je potpuno svejedno da li ćemo uopšte popunjavati dnevnik ili ne kad se po završetku staze ne dobija ni bilo kakvo priznanje - ni značka, ni bedž, ni diploma, ni zahvalnica (ni štampana ni virtuelna), čak ne postoji ni evidencija prelazaka pa je u tom smislu cela transverzala suštinski neformalna...

Kad se sve ovako pobroji na jednom mestu, možda će nekog okorelog transverzalca kome je bitno sakupljanje značaka u kolekciju odvratiti od namere da pređe Gledićku transverzalu, ali činjenica je da u ovom kraju ima čime da se pohvali a ova transverzala je možda najbolji način da se većina toga vidi iz prve ruke (na nogama).

Budući da se evidencija prelazaka transverzale ne vodi zvanično, ne postoji ni podatak koliko je planinara do sada prešlo celu stazu "u cugu", ali po rečima domaćina nije ih više od "tri-četiri grupe".

U ime "Pokreta", Gledićku transverzalu je u julu 2025. godine prešla sledeća ekipa (na donjoj fotografiji s leva na desno): novopečeni vodič IIIb kategorije Planinarskog saveza Srbije Zdravko Bikicki; Goran Tile Tintor, kao standardni inicijator ovakvih avantura; uvek spremni na dugoprugaške akcije Zoran Udovčić; Milan Mirković kao potpisnik ovog teksta; i debitant na jednoj pravoj transverzali "u cugu" Danijel Kukić, koji je junački izgurao stazu do kraja uprkos pravim ranama na stopalima zbog kojih bi većina nas "prekaljenih transverzalaca" odavno odustala...

DAN PRVI (četvrtak, 24.7.2025.)

KT 1 - Planinarski dom "Dr Sonja Perišić", Adžine Livade

Planinarski dom "Dr Sonja Perišić" nalazi se na oko 570 metara nadmorske visine, u razbijenom zaseoku Adžine Livade udaljenom petnaestak kilometara od Kragujevca, na vrhu brda sa kog se pruža lep pogled na dolinu Gruže i šumadijske planine na severozapadu - Bukovik, Vujan, Rudnik...

Zgradica uz ogromnu lipu nemo je svedočanstvo istorije srpskog sela - samo tokom poslednjih pedesetak godina bila je i mesna kancelarija, i prodavnica, i kafana, i škola, a od propasti je danas čuvaju planinari. Ipak, i pored sve opremljenosti dom je po svemu sudeći češće prazan nego pun.

Planinarski dom je start i cilj, ali i ujedno i prva kontrolna tačka transverzale. Do sledeće kontrolne tačke - manastira Kamenac, može se doći na dva načina, dvema praktično paralelnim stazama od kojih je severnija nešto duža (oko 7 kilometara) a južnija nešto kraća (oko 5). Lokalni planinari daleko češće koriste tu kraću, ali nama je skraćivanje staze na samom početku delovalo kao varanje od starta, tako da smo se odlučili za dužu.

Još par stotina metara smo tabanali pošljunčanim putem između seoskih imanja i vikendica, a onda smo brzo uronili u guste šume Gledićkih planina, koje će nam naredna četiri dana biti privremeni dom...

(Foto: Zoran Udovčić)

KT 2 - Manastir Kamenac

Manastir Kamenac smatra se jednim od najstarijih manastira u Šumadiji. Po predanju, izgradnja crkve vezuje se za kraj XIV i početak XV veka, za vreme despota Stefana Lazarevića.

Manastir je mnogo puta rušen i obnavljan, a svoj današnji oblik crkva je dobila sredinom XIX veka, mada su neki sačuvani delovi građevine i stariji.

U manastiru se može natočiti voda, što bi trebalo i iskoristiti jer u narednih bukvalno dvadeset kilometara nema ni česmi, ni izvora, ni prodavnica...

(Foto: Goran Tile Tintor)

KT 3 - Bajčetina

Prema zvaničnoj karti transverzale, od manastira Kamenac do ovog polumrtvog zaseoka ima oko 6,5 kilometara. Nezvanično, pošto nije najjasnije gde se tačno nalazi kontrolna tačka, moguće je da ima i čitavih 10.

Kako god se računa, deonica je duga i monotona, što razbija tek poneki pogled ka udaljenim brdima ili neplanirana pauza u kupinjaku.

Bajčetina je svojevremeno ušla u kolektivnu svest najšire javnosti u Srbiji po "malom seoskom imanju" koje je tamo smestio tadašnji najviši državni funkcioner; to "malo seosko imanje" sa hacijendom od par stotina kvadrata na nekoliko hektara "okućnice" danas je jedna od dve najupečatljivije tačke praktično nepostojećeg sela, uz noviju manastirsku crkvu na koju transverzalna staza gleda tek sa drugog brda. Prolazimo trudeći se da ni ne gledamo ka visokoj ogradi koju još uvek čuvaju budne električne oči kamera, ali i kerberi u plavim uniformama, iako je njen vlasnik danas sasvim beznačajan faktor javnog i političkog života...

Realno, staza je mogla da se provuče i nekim drugim putem. Na stotinak kilometara ukupne kilometraže, još par stotina metara ne bi napravilo nikakvu razliku...

KT 4 - Crni vrh

Od izlaza iz Bajčetine do Crnog vrha ima jedva oko dva kilometra, ali sa oko dvesta metara visinske razlike, širokim prašnjavim putem koji po temperaturi od skoro četrdeset stepeni u hladu nimalo ne olakšava uspon.

Ovaj Crni vrh, jedan od preko 160 koliko ih ima na planinama Srbije, poznat je i po pridevu "Dulenski", po selu Dulenu u njegovom istočnom podnožju, do kog po planu treba da stignemo tek trećeg dana uveče ili četvrtog ujutro.

Sa 897 metara nadmorske visine, to je ujedno i najviša tačka teritorije grada Kragujevca. Sam vrh označen je betonskim stubom koji se ne nalazi baš na stazi već stotinak metara dalje, zarastao u šipražje.

Ovde već počinje da nam ponestaje vode. Procenjujemo da ćemo je imati do jutra, ali ujutro bi trebalo naći neki dobar izvor pre nego što sunce upekne, inače smo u problemu. Domaćini su nam nagovestili da nedaleko od Crnog vrha postoji jedan izvor, ali možda bez vode, i gledajući na kartu zaključujemo da taj izvor i nije tako blizu i da bismo izgubili skoro pola sata dok dođemo do njega, i to možda uzalud ako je presušen. Sledeći, koji navodno ima vode i u najsušnijim periodima godine, nalazi se odmah podno vrha Šiljata stena, koji je sledeća kontrolna tačka transverzale i do kog od Crnog vrha ima oko 7,5 kilometara, pa odlučujemo da se pouzdamo u njega. A ako ni tamo nema vode... Pa, o tom ćemo misliti sutra.

Dok se izležavamo u senci u kraju livade kojom preko Crnog vrha prolazi staza transverzale, čujemo u neodređenoj blizini žamor glasova, a odjednom i poznat zvuk zveckanja flaša u gajbi. Zdravko ustaje da izvidi situaciju i brzo nas zove da svi dođemo.

Jedva pedesetak metara od najviše tačke grada Kragujevca, a opet dovoljno skriveno od slučajnih pogleda, otvara se veliko privatno imanje. Pogled puca desetinama kilometara ka istoku. Gazda nam iznosi dobro ohlađen Tuborg, toliko da sve zapinje u grlu. Voda nam više ni ne treba...

Do sumraka prelazimo još oko četiri i po kilometra, i blizu vrha utešnog imena Vešala pronalazimo prikladno mesto za prenoćište. Tile, Zdravko i Kuki razapinju ležaljke između stabala, Zoki montira minijaturni šator, a ja ležem u vreću pod vedro nebo, ali dugo ne mogu da zaspim. Umesto ovaca, brojim avione i satelite koji bešumno plove zvezdanim nebom, dok iz trave iskaču krupni skakavci i odbijaju mi se od glave kao čvegeri...

Gledićke planine spadaju u retka mesta u centralnoj Srbiji na kojima još uvek ima čopora vukova, a nedavno je kamera sa jedne lovačke čeke snimila i medveda. Ali, to mi u tim trenucima uopšte nije padalo na pamet.

Onda sam u jednom trenutku samo otvorio oči i nebo je već bilo svetlo i bilo je vreme za polazak...

(Foto: Zoran Udovčić)

Dulenski Crni vrh - 895 m.n.v.
(Foto: Zoran Udovčić)

DAN DRUGI (petak, 25.7.2025.)

KT 5 - Šiljata stena (Tikva)

Od Dulenskog Crnog vrha do sledeće kontrolne tačke ima oko sedam i po kilometara, od čega nama nakon noćenja na stazi ostaje oko tri.

Kontrolna tačka se zvanično zove Šiljata stena, ali je lokalci zovu Tikva, kako i piše na samom vrhu. Obrazloženje je da se celo brdo zove Tikva, sa Šiljata stena je ime njegovog vrha.

Ustajemo pre potpunog izlaska sunca, ali od ranog jutra počinje da prži. Dok napredujemo uz prašnjavi kolski put srećemo nekog čiču koji je poranio da istera ovce na pašu, koristimo priliku da ga pitamo za vodu i dobijamo detaljno uputstvo kako da dođemo do izvora koji on naziva Marina voda, pa ga pronalazimo vrlo lako, što bi nam bez objašnjenja bilo praktično nemoguće. Dopunjavamo sve posude koje imamo, pravimo zalihu za koju znamo da po vrućini neće potrajati ceo dan, i tek nakon toga izlazimo na najvišu tačku Tikve, ili Šiljatu stenu.

Na samom vrhu nalaze se dve barake bez tragova života. Takođe nema tragova nikakve stene, pogotovo šiljate. Pronalazim jedan kamen urastao u travu i proglašavam ga stenom, šiljatom.

Ne zadržavamo se predugo. Još je mnogo kilometara pred nama.

(Foto: Goran Tile Tintor)

(Foto: Zdravko Bikicki)

(Foto: Goran Tile Tintor)

Šiljata stena - 868 m.n.v.

KT 6 - Jelovak

S obzirom na to da je Gledićka transverzala projektovana tako da se može prelaziti iz više kružnih etapa, kao i skraćivati po potrebi, nekoliko kontrolnih tačaka ne nalaze sa na nekim značajnim lokalitetima već na odvajanjima tih alternativnih staza od glavne trase transverzale. Jedna od takvih tačaka je i Jelovak, raskrsnica šumskih staza, toliko neupečatljiva da se nismo zamarali ni da je fotografišemo. Uostalom, kad su nam dnevnici ispečatirani unapred, da smo uopšte prešli stazu ne moramo da dokazujemo nikom drugom osim sebi...

Iako ime asocira na četinarsku šumu, Jelovak je zapravo jedan suv proplanak oivičen visokim listopadnim stablima bez ijednog četinara. Slično tome, na vrhu Jasenovita glava (koji je sa 906 metara nadmorske visine drugi najviši vrh Gledićkih planina), preko kog staza prolazi u dolasku na Jelovak, može se nabrojati bar deset različitih vrsta drveta, od kojih nijedno nije jasen...

Na karti transverzale piše da je rastojanje između kontrolnih tačaka Šiljata stena i Jelovak 8,2 kilometra, ali je deonica osetno kraća - oko 6,3 kilometara. To je čini jedinom na transverzali koja je u stvarnosti kraća nego što piše na karti, za razliku od većine drugih kod kojih je situacija obrnuta.

Odavde se može produžiti dalje do vrha Samar i spustiti do manastira Kalenić preko sela Šljivica, ili skratiti direktno ka manastiru čime se može uštedeti oko pet kilometara na štetu izlaska na najviši vrh Gledićkih planina, što je sasvim podnošljiva žrtva za one koji su na njemu već bili ranije...

Jasenovita glava - 906 m.n.v.

(Foto: Goran Tile Tintor)

KT 7 - Samar

Najviši vrh Gledićkih planina gleda ka jugu, prema Goču i Kopaoniku i dolini Zapadne Morave sa Vrnjačkom banjom i Trstenikom.

Mada se kao domaćin transverzale zvanično vodi PD "Žeželj", južne delove staza održava PSD "Ljukten" iz Trstenika. Međutim, mora se priznati da mnoge deonice osim onih najčešće obilaženih nisu baš najsvežije markirane i uređivane, ali to se ipak ne odnosi i na staze do vrha Samar (922 m.n.v.), do kog se vrlo lako dolazi širokim zemljanim putevima sa tri strane, od kojih transverzala prilazi sa severoistoka.

Oko kilometar i po staze do samog vrha prelazi se u oba smera, što je jedno od dva mesta na celoj transverzali (drugo je kod manastira Manastirak) gde staza nije isključivo kružna. Zato je zgodno na početku završnog uspona ostaviti teške rančeve i popeti se bez tereta.

Za razliku od dobro ugaženih staza do vrha, sam vrh deluje prilično zapušteno i neodržavano. Velika info tabla je izbledela, mala spomen ploča postavljena povodom obeležavanja stogodišnjice organizovanog planinarstva u Srbiji 2001. godine je izgrebana i jedva čitljiva, a drvena senica je dotrajala, sa izlomljenim mobilijarom i mnogo smeća. Šteta, jer bar bi od najviše tačke neke tamo planine (bilo koje planine) trebalo očekivati koliko-toliko reprezentativno stanje...

Od Samara do manastira Kalenić staza vodi ogoljenim makadamskim putem za koji na karti piše da ima 4,9 kilometara dužine, ali zapravo ima čitava četiri kilometra više... Negde pred relativno veliko selo Šljivica (koje ipak nema ni česmu, ni prodavnicu, ni kafanu) slučajno vidimo nekakvu brvnaricu u debeloj hladovini nedaleko od staze i iskušenju je teško odoleti. Po pretoplom letnjem danu pola sata dremke u senci je sve samo ne izgubljeno vreme...

Samar (922 m.n.v.) - najviši vrh Gledićkih planina

(Foto: Zoran Udovčić)

KT 8 - Manastir Kalenić

Manastir Kalenić osnovan je početkom XV veka, sa crkvom građenom od 1407. do 1423. godine koja se smatra najlepšim primerom moravske škole srpske srednjovekovne arhitekture, i po raskošnim dekoracijama fasada i odlično očuvanom živopisu ubraja se među najznačajnije spomenike srpske umetnosti uopšte.

Zanimljivo je da ktitor manastira nije bio nikakav vladar niti plemić, već izvesni Bogdan, rizničar u službi despota Stefana.

Manastir je tokom vekova postojanja mnogo puta pljačkan, ali sama crkva je uspela da bude očuvana u originalnom obliku. Jedini prekid aktivnosti imao je krajem XVII veka, ali je već sredinom XVIII obnovljen. Tokom XIX veka u Kaleniću su se nalazile mošti Stefana Prvovenčanog, a 1806. godine u crkvi se venčao Miloš Obrenović sa potonjom kneginjom Ljubicom, uz Karađorđevo kumovanje.

Uprkos ogromnom kulturnom i istorijskom značaju, Kalenić nije postao i turistička atrakcija kao neki drugi manastiri sličnih vrednosti. Zato u njemu nema kiča i gužve novopečenih velikih vernika, i manastir je upravo ono što bi trebalo da bude - oaza duhovnosti i mira.

Nedaleko od manastirske porte vremenom je oformljeno prnjavorsko naselje, u kom opet nema prodavnice, ali postoji nekakva improvizovana kafana sa prenoćištem koju drži neki pop, koja doduše radi samo kad je on tu, a često nije... Zato se sa spomen-česme posvećen palim borcima iz Kalenićkog Prnjavora u II svetskom ratu voda može natočiti uvek.

Od Kalenića ka severu staza prolazi kroz istorijsku oblast Levač koja obuhvata jugoistočni deo Šumadije između Gledićkih planina, Juhora i jagodinskog Crnog vrha, danas uglavnom na teritoriji opštine Rekovac. Levač se kao župa pominje već u XII veku, a do sredine XX veka imao je i status sreza.

Do sledeće kontrolne tačke u selu Županjevac ima čitavih 9 kilometara (na karti piše 8,6 što i nije preveliko odstupanje), ali domaćini predlažu da se na ovoj deonici posete i dve znamenitosti koje nisu na samoj stazi - izvor Govor voda i arheološki lokalitet Grad, koji na tu dužinu dodaju ukupno još oko kilometar i po. Pa kad smo već bili tu, odvojili smo nešto vremena i na njih. Ali iskreno, baš i nismo morali...

Govor voda

Izvor Govor voda (ili Zgovor voda) u narodu se smatra tajanstvenim, ali i čudotvornim.

Tajanstvenim, jer sa njega voda ne ističe kao sa drugih izvora već formira bazenčić između stena, u čijoj dubini se čuje zvuk koji, kako kažu, podseća na ljudski govor.

Čudotvornim, jer se veruje da deci koja dugo ne progovore treba dati da popiju te vode i da će posle toga odmah progovoriti. Zato na izvor dolaze očajni roditelji ne samo iz ovog kraja i iz drugih delova Srbije, već i inostranstva...

U realnosti, Govor voda je jedna prljava bara puna muva i smeća, iz koje ja lično ne bih popio gutljaj ni da mi goli život zavisi od toga, a kamoli primorao neko jadno dete na to. A i sam "govor" iz dubine nije ništa neobičniji od žubora bilo koje druge vode koja teče između stena...

Ali, dok se tako razočarani vraćamo ka glavnoj stazi transverzale, srećemo u šumi mlađeg čoveka sa praznom plastičnom flašom koji traži izvor da natoči vodu.

"Ne bih Vam preporučio da pijete tu vodu", kažem. "Ali dete mi je tu gore u kolima", odgovara, "došli smo čak iz Slovenije." To nije razlog da ga otrujete, hoću da kažem ali se ugrizem za jezik. Ne može se utuviti razum u nekoga ko je u stanju da potegne toliki put iz čistog praznoverja... Dok je takvih, biće i čudotvornih izvora. Po svemu sudeći, zauvek...

Grad

Lokalitet Grad nalazi se na vrhu istoimenog brda, ali će samo dovoljno oštro oko razaznati da u gomilama raštrkanog kamenja postoji nekakva logika. Različite teorije ne slažu se da li ruševine predstavljaju ostatke srednjovekovnog srpskog utvrđenja ili ranohrišćanske crkve iz V veka, a samo na osnovu posmatranja na terenu teško je zaključiti kakvu je tačno namenu imala davno nestala građevina.

Takođe je jako teško uopšte doći do ovog mesta, ne toliko zbog fizičke nepristupačnosti (a ima i toga) koliko zato što je širi pojas vrha ograđen i pretvoren u gradilište, po svemu sudeći crkveno. Moguće je ipak nekako se provući pored ograde, ali je pitanje koliko to zaista vredi zbog jedne hrpe kamenja...

Nedaleko od vrha montiran je veliki metalni krst koji nije baš naročito pristupačan, ali se od njega pruža lep pogled ka severu i brdima koja tek treba da pređemo...

Jednog dana kad se završi ta započeta gradnja (čega god), možda se pređe i na iskopavanje i prezentaciju ostataka Grada širokoj javnosti. Ali, imam osećaj da će ovaj lokalitet u budućnosti biti samo još manje poznat i još manje dostupan znatiželjnicima...

(Foto: Zoran Udovčić)

KT 9 - Županjevac

Sa oko trista stanovnika, osnovnom školom, funkcionalnom crkvom i ne jednom već čitave dve prodavnice, Županjevac je za pojmove Gledićkih planina pravi velegrad, koji neprestano vrvi što od meštana što od namernika koji uglavnom traže put do Govor vode.

Na mestu današnjeg Županjevca u srednjem veku se nalazio utvrđeni grad koji je predstavljao centar levačke župe, podignut na temeljima starijeg rimskog kastruma. Zabeleženo je da je u srednjovekovnom Županjevcu boravio Nikola Altomanović, najmoćniji srpski velikaš nakon Maričke bitke, kao i da se posle Kosovske bitke tu povukla kneginja Milica, do kraja izgradnje manastira Ljubostinja na krajnjem jugu Gledićkih planina, prvog ženskog manastira u Srbiji koji je osnovala sa idejom da primi udovice srpskih vojskovođa izginulih u bitkama protiv Turaka. Od županjevačkog utvrđenja danas postoji samo vrlo malo ostataka zidina u blizini seoske crkve i groblja...

Osvežavamo se hladnim pivom i dokupljujemo potrepštine za nastavak pešačenja, i od lokalaca dobijamo dozvolu da prespavamo u fino sređenom dvorištu male škole koja je ujedno i predškolska ustanova i dečije igralište.

Noć prolazi mirnije i umrtvljenije nego prethodna. Posle više od 35 kilometara pešačenja na više od 35 stepeni, nije ni čudo...

(Foto: Zoran Udovčić)

(Foto: Danijel Kukić)

DAN TREĆI (subota, 26.7.2025.)

KT 10 - Manastirak

Deonice do i od manastira Manastirak najviše se razlikuju u prirodi od onoga što je prikazano na karti transverzale.

Kao prvo, sama pozicija manastira pomerena je na karti bar dva kilometra prema zapadu u odnosu na mesto gde se manastir stvarno nalazi.

Kao drugo, staza od sela Siljevica koja je ucrtana u kartu transverzale (i onu koja se dobije u dnevniku i onu koja stoji na sajtu organizatora) na terenu uopšte ne postoji, niti je ikada postojala. Po rečima domaćina, tu deonicu su davno crtali neki njihovi stari članovi - vojni kartografi, koji su iz vojnih topografskih podloga zaključili da bi se tuda moglo proći. Ali, kad se pođe od pogrešne osnove (a to je u ovom slučaju pozicija manastira) onda i sve dalje pretpostavke koje proizilaze odatle mogu biti samo pogrešne...

S obzirom na sve to, na terenu je trasirana drugačija staza, preko sela Bogalinac i Velika Kruševica, punih pet kilometara duža od onoga što piše na karti, i to sve vreme po asfaltnom putu!

Domaćine sve to ne dotiče previše, jer prilikom organizovanih obilazaka transverzale oni ovim etapama ni ne prolaze. Da prolaze, verovatno bi i oni uočili ono što smo mi uočili odmah - da se neki delovi ovog ubitačnog asfalta mogu zameniti alternativnim zemljanim putevima, čime se pešačenje skraćuje malo ili nimalo, ali se izbegava dosadno tabananje relativno frekventnim putem.

Osim nešto lepih pogleda, ovo je najmonotonija deonica transverzale, i definitivno deonica na kojoj treba još dosta poraditi u smislu trasiranja...

Poslednji kilometar do manastira prelazi se kao i kod Samara u dva smera, a jedino što to parče puta čini makar malo zanimljivim su nesvakidašnji saobraćajni znaci...

Sam manastir je simpatičan, zavučen duboko u nedra planine i daleko od glavnih turističkih tokova, sa - kako mu i ime sugeriše - sićušnom crkvom u lepoj maloj porti punoj zelenila. Vreme osnivanja manastira nije zabeleženo. Predanje ga datira u XV vek, u isto vreme kada je građen i Kalenić, ali su arheološka istraživanja otkrila temelje starije crkve ispod današnje, a u njima su pronađeni novčići sa likom kneza Lazara, što bi manastir datiralo u vreme neposredno pre Kosovske bitke.

KT 11 - Manastir Raletinac

Deonica od Manastirka do Raletinca duplo je duža na terenu u odnosu na ono što piše na karti - 10,6 kilometara umesto 5,3. Razlozi za to isti su kao i za prethodnu deonicu - pogrešno locirana tačka, trasiranje staze napamet, generalno ravnodušan stav planera. Razlika je u tome što ova deonica ipak sve vreme prolazi kroz prirodu, pa je makar psihički manje naporna od prethodne.

Za manastir Raletinac takođe ne postoje pouzdani podaci o vremenu nastanka, a narodno predanje govori o tri sestre Rali, Deni i Sari koje su posle Kosovske bitke podigle tri manastira u Levču - Raletinac, Denkovac i Sarinac.

Manastir Raletinac razoren je u XVII veku, a obnova započeta krajem XIX veka završena je tek 1977. godine. Današnji manastir deluje hermetično i podozrivo prema slučajnim prolaznicima. Na pitanje da li se može sipati voda sa česme u porti (jer sa uređenog izvora izvan porte tek kaplje) pre odgovora prvo pitaju koliko balona nam treba, budući da tu manastirsku vodu mnogi smatraju lekovitom i dolaze da je toče naveliko...

U drugoj polovini dana sve više se osipamo kao grupa. Zoki ide brže napred, i vreme dok ga Tile i ja stignemo koristi za pauze. Zdravko uglavnom drži dobar tempo, ali onda naglo gubi snagu i mora da staje, i tako naizmenično kilometrima. Kuki ide konstantno, ali zbog izranavljenih stopala sporo, i kasni oko pola sata za ostalima.

Prvobitno smo planirali da noćimo u blizini manastira, što bi nam dnevnu kilometražu zaokružilo na oko 25 kilometara i za poslednji dan ostavilo malo više od 20. Ali, sprema se kiša, a sam manastir nam deluje negostoljubivo i odbojno, a u okolini nema nikakve nadstrešnice pod koju možemo stati svi, u slučaju da pljusne preko noći. Zato odlučujemo da nastavimo dalje, i da se nadamo da ćemo negde uskoro naći bilo kakvo zgodno sklonište...

KT 12 - Dulene

Deonica između manastira Raletinac i sela Dulene duga je oko 10 kilometara (na karti piše 6,4), i između se mora preći vrh po imenu Golo brdo do kog se treba penjati oko 400 metara, što sa punim rančevima i već više od 80 kilometara u nogama uopšte nije lak zadatak. Pritom, prvih par kilometara staze od Raletinca je jako zaraslo, očigledno dugo neobilaženo, i više puta gubimo pravac pa moramo da se vraćamo i probijamo do prave staze... Svaki put kad pronađemo zakrčen prolaz, moramo da čekamo i Kukija da ga on ne bi promašio, pa nam treba i više vremena za napredovanje. Sunce već zalazi, oblaci se navlače, tu i tamo već promakne koja kap...

Ispitujemo sve što bi moglo da posluži kao bilo kakvo sklonište - čeke, barake, ruševine uz put - ali svemu nešto fali. Ili je nestabilno, ili puno đubreta, ili nesnosno smrdi. Na sve to, upadamo usred lova na divlje svinje, pa poslednja dva kilometra do Golog brda prolazimo zbijeni u grupu, Kukijevim tempom, u mrtvoj tišini kako ne bismo rasterali lovinu, i otvorenih četvoro očiju kako nas lovci ne bi pobrkali sa istom...

Na Golom brdu prilazimo velikoj praznoj štali sa sklepanom kućicom pored, shvatamo da nije napuštena i zaključujemo da nije u redu da ulazimo bez pitanja i tako rizikujemo da vlasnik iznenada naiđe i posumnja u naše najbolje namere... Jedino što nam ostaje je da produžimo skroz do Dulena i pokušamo tamo dok već polako pada mrak...

Dok razmatramo opcije, nailazimo usput na još jednu štalu, ali ovog puta ne praznu. Pozdravljamo se sa čičom, Zdravko ga ispituje o mogućnostima da se negde sklonimo od kiše, i na našu radost čiča ima rešenje - u selu postoji sala za proslave, baš je danas bilo neko slavlje, sad bi baš trebalo da rasklanjaju, i verovatno će nam dozvoliti da se tamo smestimo! Osokoljeni, brzo se spuštamo u selo, za svaki slučaj merkamo i nadstrešnicu ispred zatvorene seoske prodavnice, ali na još veće oduševljenje nalazimo i otvorenu kafanu! Ulazimo na zasluženo okrepljenje nakon još jednog dana sa 35 kilometara u nogama, a Kuki odlazi sa čičom da pita za prenoćište i uskoro se vraća sa još boljim vestima - dobili smo na korišćenje seosku školu!

Selo Dulene svrstano je 2016. godine među deset najlepših sela u Srbiji po izboru časopisa "Nova ekonomija". Ovakvi izbori su naravno krajnje subjektivni, ali se selo zaista može pohvaliti velikim brojem starih kuća i "etno okućnica". Gazdarica kafane je rodom iz ovog kraja, jedno vreme je živela u Beogradu pa se vratila na selo, i priča nam priču o propadanju koju kao da smo čuli hiljadu puta. 

Nekada je Dulene bilo zasebna opština sa više od hiljadu stanovnika, ali danas ih nema ni sedamdeset. Šezdesetih godina nadomak sela je pregrađivanjem Dulenske reke napravljeno jezero, koje se usled neodržavanosti i prekomerne eksploatacije isušilo i od njega je ostala samo mala močvara. U nedostatku vode, zemljoradnici su se masovno iselili. Prodavnica već dugo ne radi, samo jednom u nekoliko dana dolazi iz grada preprodavac hleba. Za ostalo se meštani sami snalaze. Samo se predsednik mesne zajednice još uvek trudi da zadrži Dulene na mapi relevantnih tačaka Srbije, kroz organizovanje raznih kulturnih, sportskih i turističkih manifestacija koje uspevaju da privuku određen broj posetilaca, ali ne i da zadrže lokalce. Predsednik sam vodi Facebook stranicu koja promoviše ovaj kraj, i na koju su svi sa kojima smo pričali neobično ponosni. Kako i ne bi bili, kad ima skoro hiljadu puta više pratilaca nego što u Dulenu ima žitelja...

Ubrzo se povlačimo na spavanje, i na putu od stotinak metara od kafane do škole Zdravka i mene presreću dvojica krupnijih muškaraca, naizgled malo pod gasom, i preskaču nas pitanjima. Ko smo sad mi, šta radimo u selu, odakle smo, kako znamo za Gledićke planine, kao da je to nekakva tajna koju ne može saznati bilo ko sa pristupom internetu... Blefiram i kažem ime Facebook stranice koju nam je malopre pominjala gazdarica kafane, na šta se jednom od njih izraz lica odmah menja. "Pa to je moja stranica! Hajdete ovamo, šta pijete?" Ipak se zahvaljujemo na pozivu, smeštamo se u staroj ali u suštini čistoj i održavanoj zgradi škole, večeramo i tako dodatno olakšavamo rančeve za poslednju preostalu etapu, a onda se uvlačimo u vreće i predajemo neočekivanoj udobnosti suvog poda...

(Foto: Goran Tile Tintor)

DAN ČETVRTI (nedelja, 27.7.2025.)

KT 13 - Orlovica

Rano ujutro probudilo nas je dobovanje kiše po prozoru. Do šest je već stala, ali se oblaci nikako nisu razilazili. Kuki je dugo umotavao stopala flasterima i krenuli smo na stazu tek oko osam. Do cilja nam je ostalo još oko 12 kilometara.

Od Dulena do kontrolne tačke Orlovica ima oko 4 kilometra, naspram 2,5 koliko piše na karti. Otprilike na pola puta staza prolazi pored spomen doma narodnog heroja Radisava Raje Nedeljkovića, pretvorenog u mali muzej narodnooslobodilačke borbe u ovom kraju, koji iznenađujuće opstaje uprkos sve većoj favorizaciji četničkog pokreta u okolini.

Sunce se probija kroz oblake, ali samo na kratko, i oblaci se ponovo navlače.

Kontrolna tačka Orlovica predstavlja tromeđu šumskih puteva, na kojoj se prečica od Crnog vrha uliva u glavnu stazu transverzale. Na samoj tački nema bukvalno ništa upečatljivo. Čak ni ne zastajemo.

KT 14 - Perovića mala

Dok se spuštamo u dolinu reke Grošnice, kiša opet počinje da prska. Ponovo tražimo sklonište, i ovog puta imamo sreće - prazna lovačka baraka u samoj rečnoj dolini daje nam sasvim dovoljno zaštite dok ne prođe najjači pljusak. Sat vremena kasnije nastavljamo dalje, ali jedva pronalazimo potpuno zarastao ulaz u stazu koja se penje van klisure ka poslednjoj kontrolnoj tački transverzale.

Deonica od Orlovice do kontrolne tačke Perovića mala uglavnom odgovara dužini od 7,2 kilometara koliko piše na karti, i nema nikakvih uzbuđenja. Neumoljivo ide uzbrdo, ne suviše oštro ali i ne popušta čak i kad bismo očekivali da je uspona bilo dosta...

Perovića mala je gotovo neprimetan zaselak uz sam asfaltni put koji spaja selo Gledić sa Kragujevcem, a uz koji se nalazi i planinarski dom koji je start i cilj transverzale. Od izlaska na asfalt do doma ima još oko kilometar, i krug se tu zatvara.

A na cilju Gledićke transverzale nema pompe, nema komplikovanih procedura, ali nema ni fizičke nagrade u bilo kom obliku. Nema diplome, nema značke, nema upisivanja u knjigu obilaznika...

Ali ono neopipljivo - zadovoljstvo nakon pređene duge staze, osećaj ispunjenosti koji donosi kraj jedne ovakve avanture - ne može nam niko uskratiti...

(Foto: Zoran Udovčić)

(Foto: Goran Tile Tintor)

________________

U strogo formalnom smislu, Gledićka transverzala verovatno ne zadovoljava sve kriterijume da bi se mogla nazvati pravom transverzalom a ne samo jednom kombinacijom planinarskih staza kojima se može napraviti krug oko Gledićkih planina.

Nije to samo pitanje overe kontrolnih tačaka i izostanak priznanja na kraju. Zapravo, najveći nedostatak Gledićke transverzale je to što ona ni u teoriji nema određena mesta na kojima bi transverzalci mogli da dopune zalihe hrane i vode, a kamoli da provedu noć pod bilo kakvim krovom, i veći deo prelaska transverzale svodi se na kalkulacije da li negde ima česma, prodavnica, kafana, svratište, i razočaranja kad se tako nešto ne pronađe na očekivanom mestu.

Da se razumemo, planinarske transverzale u Srbiji nisu isto što i alpske transverzale koje na svakih nekoliko sati hoda imaju planinarske domove opremljene bolje od nekih naših hotela, niti američke thru-hiking staze sa čitavom mrežom logističke podrške u naseljima potpuno posvećenim usluzi pešacima. Ali, otkako je ova naša ekipa došla na ideju da svake (ili skoro svake) godine prelazi po jednu transverzalu u Srbiji, još uvek nam se nije dogodilo da moramo da nagađamo da li ćemo uopšte negde pronaći mesto da se opskrbimo najosnovnijim potrepštinama ili najobičniji izvor da dotočimo vodu. Noćenja su naravno druga priča, prilikom prelazaka ovakvih staza uvek treba biti spreman na spavanje na bilo kom mestu, otvorenom ili zatvorenom, ali se čini da je na drugim transverzalama nekako lakše pronaći bar neku slobodnu nadstrešnicu ako ne i pravo prenoćište u slučaju nevremena...

Da li sve to znači da Gledićka transverzala nije za preporuku potencijalnim transverzalcima? Upravo suprotno!

Osim toga što na njoj ima toliko toga zanimljivog za videti, Gledićka transverzala je takva staza da je na njoj čovek većinu vremena prepušten sam sebi, i mora skoro sve vreme biti autonoman i spreman na svaku situaciju. To podrazumeva nošenje zaliha hrane za nekoliko dana, zaliha vode za bar nekoliko sati (ako ne i čitav dan), sve zamislive opreme, rezervne garderobe, sitnica za nepredviđene slučajeve, kao i konstantan oprez od susreta sa divljim životinjama... Sve to može biti odlična priprema za daleko ozbiljnije staze na kojima u krugu od više desetina kilometara zaista nema civilizacije i gde nije moguće tek tako u nekom trenutku odustati i za par sati odšetati do mesta gde se već može uhvatiti autobus do najbližeg grada, kao što je to moguće na Gledićkoj transverzali...

Iako na papiru deluju sasvim pitomo, Gledićke planine su više nego dostojna zamena za pravu pravcatu divljinu kakve je i u mnogo širim okvirima od Srbije sve manje. Upravo u tome je i najveća vrednost ove staze, koja pređena "u cugu" (to jest, u kontinuitetu od početka do kraja) pruža potpuno drugačiji doživljaj od onog koji imaju planinari koji njene delove obilaze malo po malo.

Jedno takvo iskustvo ipak vredi više od parčeta papira i komadića metala...