Ultra Trail Vipava Valley: Emperor 160K

Ultramaraton, za mnoge definitivni test fizičke i mentalne izdržljivosti, sve je popularniji u krugovima ljubitelja aktivnosti u prirodi širom sveta, pa tako i na našim prostorima. Mada se nijedna ultramaratonska staza ne može nazvati lakom, trke od sto milja (i duže) uživaju poseban ugled među planinskim trkačima, a nekoliko ovakvih trka organizuje se i u bivšim jugoslovenskim republikama.

Jedna od takvih drugoprugaških manifestacija je i Ultra Trail Vipava Valley, koja se održava na stazama oko doline reke Vipave u Sloveniji i između ostalih uključuje i stazu dugu sto milja, iliti sto šezdeset i kusur kilometara.

Ultra Trail Vipava Valley vodi takmičare kroz neke od najlepših pejzaža nižih slovenačkih planina, sa mnogo kulturno-istorijskih i prirodnih spomenika, i uprkos teškom i na trenutke zahtevnom terenu skoro sve vreme predstavlja pravo planinarsko i trkačko uživanje. Iako se organizatorima neke stvari mogu i zameriti, nema sumnje da puna - zaslužena - afirmacija ove trke tek predstoji.

Najveći istorijski značaj doline Vipave ogleda se u tome što je tu verovatno vođena jedna od odlučujućih bitaka između Istočnog i Zapadnog Rimskog carstva - bitka na reci Frigid, za koju se pouzdano zna samo da se nalazila u podalpskom delu Slovenije pa je danas uglavnom poistovećuju sa rekom Vipavom. Pobedu u ovom sukobu 394. godine naše ere odnela je vojska Istočnog carstva, što je bitno uticalo na širenje hrišćanstva u do tada pretežno paganskom Zapadnom carstvu, i ubrzalo njegovu propast 476. godine.

Na tradiciji ovog istorijskog događaja temelji se i osnovna ideja trke Ultra Trail Vipava Valley (skraćeno UTVV), koja u svom vizuelnom identitetu obilato koristi rimsku ikonografiju i nomenklaturu.

Tako se najduža i najteža trka na sto milja naziva Emperor, trka na sto kilometara (prikladno) Centurion, trka na šezdeset kilometara je Gladiator, na trideset je Legionar, na petnaest je Asterix (što nema neke veze sa istorijom ovog kraja, ali dobro, simpatično je), trka na deset kilometara se zove Castra (po nazivu srednjovekovne tvrđave iz koje se razvio današnji gradić Ajdovščina odakle kreću i gde se završavaju sve staze), a tu je i rekreativna hike&wine šetnja Obelix 10K.

Logo trke čini stilizovan rimski šlem; finišeri najduže staze pored finišerske medalje dobijaju za uspomenu i pečatni prsten sa tim motivom, a pobednici prave pravcate replike šlema i rimskog mača!

Centar Ajdovščine - start i cilj Ultra Trail Vipava Valley

Obavezna i neobavezna oprema

Podela startnih paketa

Prvo izdanje UTVV održano je 2016. godine, prvobitno samo u 50K i 100K varijanti, a staza na sto milja debitovala je 2019. godine, od kada je neizostavan deo cele priče. Poslednjih godina trka čini i deo kvalifikacionog ciklusa za prestižni Ultra-Trail du Mont-Blanc (UTMB).

Ultra Trail Vipava Valley možda još uvek nije u potpunosti zaživeo u kolektivnoj svesti trejl trkača iz regiona, ali srazmerno velik broj stranih takmičara svedoči o njegovoj atraktivnosti, pa ga zato mnogi već porede sa znamenitom trkom 100 milja Istre (koja predstavlja epitom dugoprugaških trka u regionu) i smatraju čak i boljim izborom za prvo iskustvo na stazama od 160+ kilometara.

Upravo iz toga razloga sam se 2023. godine prvi put prijavio za učešće na UTVV, ali je slučaj hteo da moja prva trka na sto milja ipak bude u Istri: samo nekoliko dana pre starta zakačio sam neku gripčinu, i od kuće - iz kreveta - pratio preko interneta kako drugari Duca (Dubravka Ivanić) i Zoki (Zoran Udovčić) prelaze stazu koju je trebalo da idemo zajedno...

Godinu dana kasnije, Zoki i ja smo prešli 100 milja Istre, čime sam se konačno i ja upisao u "klub 100M".

Doduše, lagao bih kad bih rekao da mi je to bila dugogodišnja želja. I posle dva ultra ekstremna maratona (samo par nedelja posle Istre upisao sam u ultrašku biografiju i treći) i nekoliko "običnih" ultri na Fruškoj gori, nikad nisam imao pravu goruću ambiciju da se oprobam na još dužim stazama. Taj korak je došao nekako sam od sebe, sasvim prirodno i logično...

Sama od sebe se nametnula i ideja da godinu dana posle Istre idemo i na UTVV, inicijalno od Zokija kome je ta staza ostavila toliko pozitivne utiske da mu nije bio nikakav problem da je ponovi u tako kratkom roku. A uz takvu preporuku, ni ja se nisam mnogo predomišljao.

Pre trke

Selo Planina

U mnogo čemu, Ultra Trail Vipava Valley zaista je uporediv sa 100 milja Istre, štaviše poređenja je jako teško izbeći.

Sličnosti se pre svega odnose na parametre staze - različiti izvori se ne slažu ni oko dužine ni oko kumulativnog uspona na stazi Emperor 160K, ali se na kraju svode na oko 164 kilometra sa oko 6500 metara ukupne visinske razlike, što je manje-više isto kao u Istri.

Obe staze u prvoj polovini imaju par ozbiljnih uspona na kojima se savladava po više od hiljadu metara visine, dok su u drugoj polovini usponi češći ali manji.

Obe staze imaju prilično velika rastojanja između okrepnih stanica - na UTVV je to prosečno trinaest, a ide i do osamnaest kilometara - što zahteva povećanu autonomiju trkača i do nekoliko sati, obe imaju nekoliko "vremenskih kapija" i ukupan limit od 46 sati, i obe startuju u kasno popodne i za prosečne trkače ili pešake obuhvataju dve cele noći na stazi.

Konačno, predstartni program je na obe trke organizovan na isti način: preuzimanje startnih paketa vrši se u lokalnoj fiskulturnoj sali, uz mini-sajam opreme i prezentacije sponzora i ponudâ sličnih trka u okruženju, a sama ceremonija starta je smeštena u srednjovekovnom jezgru Ajdovščine i podrazumeva prigodni program sa muzikom za pumpanje atmosfere...

Ali, sličnosti (bar one najočiglednije) se tu otprilike završavaju...

Ka grebenu Podrte gore

Verovatno najupadljivija razlika između UTVV i 100 milja Istre je to što se organizacija UTVV već na prvi pogled čini dosta skromnije, kao da se cela manifestacija izvodi u režiji grupe entuzijasta a ne dobro podmazane mašinerije.

Shodno tome, spisak sponzora trke je dosta kraći nego na drugim trkama tog tipa, a među glavnim sponzorima su i dve lokalne firme iz Ajdovščine - mlin i fabrika slatkiša, relativno nebitni u širim okvirima... Međutim, nedostatak velikog kapitala u organizaciji trke praktično se i ne oseti, i može ga primetiti samo neko ko ovakve manifestacije poznaje i spolja i iznutra.

Iako i na UTVV postoji relativno dugačak spisak obavezne opreme, taj spisak je daleko svedeniji i razumniji od onog u Istri, a nasuprot Istri ovde postoji i kontrola opreme, doduše samo prilikom preuzimanja startnih paketa. Onog trenutka kad preuzmete startni broj i paket poklona sponzora (flašicu zaslađene vode, par čokoladica i jedno pakovanje najobičnijih testenina) na opremu više niko ni ne obraća pažnju...

 

U startnom paketu se dobija još i kompresivna aktivna majica, dve drop bag vreće, kao i budžasti GPS uređaj koji izgleda kao proizveden krajem prošlog veka, koji se sve vreme trke nosi negde van ranca i služi za praćenje pozicije takmičara.

Sa druge strane (opet za razliku od Istre, ali i mnogih drugih sličnih trka), upravo zahvaljujući toj GPS budži na UTVV se pozicija takmičara vidi u realnom vremenu, a ne po nekim softverskim procenama na osnovu overa kontrolnih tačaka, što olakšava praćenje navičajima ali i ekipi za podršku trkačima.

Kad je reč o podršci, kao i na drugim trkama i na UTVV učesnici imaju pravo na asistenciju sa strane, naravno samo na kontrolnim tačkama, ali nije ograničeno na kojim kontrolnim tačkama se mogu sačekivati trkači, niti je ograničen broj lica koja im mogu pružati tehničku (ili samo moralnu) pomoć. 

Tako neki takmičari imaju čitave timove koji ih dočekuju na okrepnim stanicama i tetoše ih na sve moguće i nemoguće načine, što ide od banalnog prinošenja hrane i vode, preko masaža i ukazivanja prve pomoći do bizarnosti poput pranja nogu i zamene čarapa, a zanimljivo je da ovakav vid asistencije nije rezervisan samo za favorite već ga koriste i neki naizgled autsajderi koji se trkaju sa limitom...

Još jedna razlika u odnosu na slične ultramaratone je i to što takmičari na UTVV imaju pravo na dva drop bag-a, otprilike na 60. i 120. kilometru, što je daleko povoljnije od standardnog jednog i onima koji umeju strateški da rasporede potrepštine za stazu značajno uvećava šanse za završetak trke!

Pogled sa Podrte gore na dolinu Vipave i Ajdovščinu

Otliško okno

Moram da priznam da nisam detaljnije proučavao staze UTVV osim trasa dve najduže trke, ali ono po čemu su bar staze Emperor i Centurion vrlo karakteristične (a što se možda ne može primetiti na prvi pogled) jeste to što su obe orijentisane prema dolini Vipave, oko koje prave krug i ka kojoj se maltene u svakom trenutku može baciti pogled sa staze, bar kad staza ne vuče kroz gustu šumu.

Tako cela trka opravdava svoje ime, iako se baš kroz dolinu Vipave kreće jedva par kilometara na samom početku i opet na samom kraju.

Naravno, ne treba naročito naglašavati da i UTVV pravi odličan presek kroz znamenitosti krajeva kroz koje prolazi - treba biti poseban talenat pa napraviti stvarno dosadnu trku na sto milja, mada pretpostavljam da je i to moguće - ali nekako se stiče utisak da je skoro svaka iole vredna tačka u okolini doline Vipave (i šire) ugurana na Emperor 160K: od pastoralnih predela na nižim brdima na kojima se smenjuju nepregledne livade i vinogradi, ušuškanih viševekovnih sela od desetak kamenih kuća sa neizbežnim crkvenim tornjevima i očuvanim zamkovima i utvrđenjima, do pravih napornih planinskih uspona, ogoljenih vrhova, grebena, vidikovaca i spomenika prirode svake vrste...

Pogled na dolinu Vipave sa Male gore

Kucelj (1237 m.n.v.)

Vitovski hrib

Ako se najduža staza trke Ultra Trail Vipava Valley može rezimirati u jednoj reči, to bi bila reč - raznovrsnost.

I to ne samo raznovrsnost pejzaža i prizora, već i domaćinske ponude okrepe. Za razliku od ogromne većine trka sličnog profila, pa i dužine, na kojima se gotovo po pravilu posluženje na kontrolnim tačkama svodi na slane grickalice (tipa kikiriki, čips, grisine), eventualno neku zalutalu voćku i neizbežnu koka-kolu i slične nezdrave napitke, ovde je svaka okrepna stanica (pored svega i svačega iz očigledno domaće radinosti) imala i toplu supicu (blagotvornu čak i u instant varijanti), ali uvek i nešto konkretno za pojesti - od vruće pice, valjušaka sa sirom, lazanje, krompira "u gaćama", pite sa spanaćem, slatkih i slanih palačinaka, do kranjskih kobasica i odličnog paprikaša od ječma za koji je definitivno trebalo da tražim recept...

Iako po mnogo čemu UTVV ostavlja utisak kao da je realizovan po principu štapa i kanapa, ne postoji to sponzorstvo koje može da nadomesti toplo gostoprimstvo i svojski trud volontera na stazama da učine da se svaki učesnik trke oseća kao kod kuće.

U tom smislu možda u početku malo para uši to što se mlađi kontrolori automatski prebacuju na engleski kad vide srpsku zastavu na startnom broju takmičara (oni malo stariji ili odlično barataju srpskohrvatskim ili dobro znaju da se možemo razumeti i kad govorimo svako svojim jezikom), ali na kraju krajeva i to samo doprinosi jednoj pravoj svetskoj atmosferi na stazama... Pogotovo kad i sami učesnici dolaze sa toliko različitih strana planete da posle određenog vremena svi prestajemo da razmišljamo da li da se javljamo jedni drugima sa "zdravo", "dober den", "hello", "ciao", i u nekom trenutku sva komunikacija na trci poprima karakter nekakvog vavilonskog nemuštog jezika, koji i pored svega svi razumemo bez problema...

Instant supica sa dehidriranim knedlama

Pogled na Novu Goricu i Soču sa uspona na Svetu goru

Za razliku od prethodne godine u Istri, dogovor je bio da Zoki i ja prelazimo Emperor svako za sebe, što se ispostavilo kao mnogo bolja ideja nego što zvuči na papiru.

Na ovako dugim stazama, jako je teško uskladiti brzinu spram bilo kog drugog učesnika, i često se dešava ne samo da onaj brži mora da usporava zbog drugih nego i da oni sporiji i sami gube tempo, što zbog opuštanja u grupi što zbog činjenice da ne doživljavaju svi trkači iste krize - istog intenziteta, istog trajanja i u isto vreme. Tako smo Zoki i ja 100 milja Istre završili sa manje od sat vremena do isteka limita, mada smo sigurno mogli da stignemo na cilj bar sat vremena ranije, što potvrđuju i rezultati na UTVV...

Na startu sam rekao sebi da ni na ovoj stazi neću trčati (po sasvim komotnom vremenskom limitu u principu nema ni potrebe za tim), ali neke deonice toliko su trčljive da je bilo prosto nemoguće odupreti se ubrzanju, pa sam tako istrčakarao skoro sve ravnine i spustove u prvoj trećini staze.

U drugoj trećini sam bio dosta sporiji. Uspon na greben Podrte gore (sa oko 100 na oko 900 m.n.v, od čega je više od polovine visinske razlike spakovana na samo dva poslednja sumanuta kilometra staze, sa bez preterivanja nekoliko stotina serpentina!) prilično me je iznenadio i iscrpeo, pogotovo posle uspona na Nanos (sa skoro 1100 metara visinske razlike u cugu - sa oko 170 na oko 1260 m.n.v. - najvećeg na celoj stazi) koji sam izvukao za manje od dva sata, bez stajanja, uprkos mraku, kiši i burnom vetru...

Namučio me je i uspon na Malu goru i vrh Kucelj (1237 m.n.v.) po popodnevnoj sparini posle vlažne noći, ali još više spuštanje po siparu i krupnom tucaniku po kom se ne može normalno ni hodati a kamoli trčati do tačke Vitovski hrib, jedine vremenske kapije na celoj stazi do koje sam stvarno jurio limit... Do okrepne stanice Prevala bilo je znatno lakše, a tamo je muzička podloga (Iron Maiden, Judas Priest, Motorhead) više uticala na punjenje baterija od bilo kakve okrepe...

Kratak, težak, ali zanimljiv uspon na vrh Sveta gora, kroz koridore usečene u kamenu i strmi i klizavi tunel kroz stenu pred sam izlazak na greben, nagrađen je pogledom na snežne vrhove Alpa u sumrak. 

Spust do doline moćne Soče (ipak nisam bio dovoljno brz da stignem do njenih obala pre mraka) se otegao, ali ne koliko i potpuno nepotrebnih par stotina metara kroz nekakve njive i sokake sa italijanske strane granice između Gorice i Nove Gorice (uz pratnju jezivog distopijskog bešumnog drona za osmatranje "slobodnog" pograničnog prostora Šengenske zone, za kakve se italijanske vlasti zaklinju da ne postoje), a ne sećam se kad sam se na nekom maratonu osećao tako demoralisano kao na nekoliko kilometara kroz sela i zaseoke oko Nove Gorice, uveliko usred druge noći i sa čistačem za vratom...

Na vremensku kapiju u memorijalnoj kuli na vrhu Cerje stigao sam već sa dva sata uštede. Nikad ranije nisam video kontrolnu tačku neke trke bukvalno unutar muzeja! Svakako je prijalo skloniti se na kratko od vetra... Na produžetku grebena, visoko i tanko drveće njihalo se kao da će se svakog trenutka otkinuti; navukao sam kapuljaču koja se odmah naduvala kao padobran i skoro me odigla sa zemlje... 

Ali, jutro je već bilo sasvim drugačija priča. Prva jutarnja kafa na okrepnoj stanici u zaseoku Tabor, očigledno uglavljenoj u nečijoj garaži, razvejala je ostatke dve noći bez sekunde sna, a druga, na nesvakidašnjoj kontrolnoj tački u samoj tvrđavi Grad Rihemberk iznad gradića Branik toliko mi je razbistrila sva čula da sam poslednjih dvadesetak kilometara opet istrčao (koliko je to uopšte moguće posle više od 140 kilometara u nogama) za jedva četiri sata...

Na cilju sam bio dobra četiri i po sata pre isteka limita, i cela tri sata pre najvelikodušnije prognoze koju sam davao sam sebi... Zoki je naravno za to vreme stigao i da odspava jednu partiju...

Frančiškov hrib (631 m.n.v.)

Bazilika Svetogorske Matere Božje na vrhu Sveta gora (682 m.n.v.)

Stranger in the Alps...

Podrška na stazi

Pešačko-biciklistički tunel duž same granice sa Italijom

Gradić Miren

Iako Vipava Valley Ultra Trail ostavlja uglavnom više nego pozitivne utiske, postoje i stvari koje se mogu prigovoriti i stazama i organizaciji.

Najveća zamerka za staze ide deonici od izlaska iz doline Soče do početka penjanja ka Cerju, maltene petnaest kilometara sporednih ulica, asfalta, železnice, kružnih tokova, njiva, skoro bez ičega iole prijatnog za videti. Da li je bilo moguće spojiti Novu Goricu i Cerje na neki bolji način, ostaje pitanje za organizatore; da li je bilo moguće spojiti ih na gori način, čisto sumnjam...

No dobro, na UTVV posle tog najmonotonijeg dela ostaje još cela jedna maratonska distanca za popravljanje utiska. Opet poređenja radi, u Istri je najdosadnijih dvadeset kilometara staze - upravo poslednjih dvadeset kilometara...

To što je podloga na stazi izuzetno teška - sve sam šljunak, tucanik, sipar, tu i tamo prošaran makadamom i asfaltom - karakteristika je terena na koju organizatori ne mogu mnogo da utiču. Ipak, ostaje činjenica da na celoj stazi od sto milja nema ni ukupno deset kilometara lepe zemljane staze po kojoj se može opušteno trčati ili pešačiti bez razmišljanja o iskrenutim zglobovima...

Ali, ono što je stvarno ozbiljna zamerka organizatorima je odnos prema trkačima koji trku završavaju među poslednjima, zapravo uopšte u poslednjem danu predviđenom za takmičenje.

U Istri, na primer, žurka traje dok poslednji takmičar ne prođe kroz cilj, voditelj programa najavljuje svakog ko prođe kroz kapiju, publika skandira i bodri i poslednjeg jednako kao prvog, čak i slučajni prolaznici aplauzom pozdravljaju trkače čim ih ugledaju; posle trke svi se okupljaju na zajedničkom ručku na kom nema čega nema, i prosto svako ko uopšte završi trku oseća se kao pobednik. Na cilju Fruškogorskog maratona možda nema prave žurke niti gozbe, ali uvek ima i kolača i sokova i hladnog piva, a finišere stiskom ruke i čestitkama dočekuje direktor trke lično, i na licu mesta prima i pohvale i (češće) kritike.

U Ajdovščini prođeš pola grada dok ne uđeš u cilj; pešaci te mimoilaze bez pozdrava, kola prolaze, niko se ni ne osvrće; prođeš kroz ciljnu kapiju na pustom gradskom trgu i gledaš levo-desno gde i šta dalje, dok u nekom trenutku odnekud ne izleti par devojčica koje ti uvale medalju na kojoj pišu naziv manifestacije i godina ali ne i staza koju si završio (to piše samo na traci koja ide oko vrata), i finišerski prsten sa logom trke na kojem piše samo slogan - "challenge yourself"... Osvrćeš se okolo, ali ljude koji sede po kafićima zabole uvo što si upravo prešao sto milja staze sa četiri milje uspona. Onda se odvučeš do neke pekare gde ti je rečeno da će biti ručak posle trke, ali tamo zatekneš samo zamandaljena vrata, iako još bar deset ljudi tek treba da stigne na cilj...

Kažu da poslednji utisak konačno definiše naše doživljaje, ali opet uprkos bljutavom iskustvu sa cilja Ultra Trail Vipava Valley ostavlja toliko pozitivnih impresija da je na kraju praktično nemoguće ostati razočaran.

Uostalom, pravim ultramaratoncima najveća nagrada je sâmo saznanje da su izvojevali još jednu pobedu nad samim sobom, dostigli neki novi lični rekord (dužinski ili brzinski), i - možda najviše od svega - za još malo proširili sopstvenu zonu komfora. Neko kome ne smeta da se četrdeset i kusur sati lomata po brdima i dolinama, po kiši i vetru, bez spavanja - pa, toga ne bi trebalo da dotiče ni neispunjeno obećanje ručka... 

Selo Tabor

Grad Rihemberk

Grad Rihemberk sa obala reke Branice

Ponovo pogled na greben Podrte gore, ali do kraja je penjanje samo simbolično...

I za kraj, njeno veličanstvo Vipava!

Posle trke

Da li je Ultra Trail Vipava Valley najbolji izbor za ulazak u svet trka na sto milja, bar što se tiče regiona, zavisi od ugla posmatranja.

Što se tiče lepote predela, prirodnih i stvorenih vrednosti obuhvaćenih trasom, staza Emperor 160K može se svrstati među najatraktivnije planinske trke na prostorima bivše Jugoslavije, a verovatno i šire. Po gostoprimstvu, predusretljivosti kontrolora i bogatstvu ponude na okrepnim stanicama, sasvim sigurno se svrstava u sam vrh.

Međutim, mada sam na stazama oko doline Vipave uživao više nego na najvećem hrvatskom poluostrvu, lično bih minimalnu prednost pri preporučivanju nekome ko nikad nije učestvovao na ovim distancama dao trci 100 milja Istre, jer iako su po pukim numeričkim pokazateljima ovo dve vrlo slične staze, UTVV je zapravo mnogo teža trka - sa težim terenom, tehničkim detaljima, fizički i mentalno iscrpljujućim deonicama, koja možda jeste pogodna i za početnike na trkama 100M, ali definitivno ne i za početnike u trejl trčanju, pogotovo one bez iskustva sa iole ozbiljnijim planinskim terenima.

Ali to ne znači i da Ultra Trail Vipava Valley sam po sebi nije za apsolutnu preporuku. Čak i to što se organizatorima sada može ponešto zameriti samo je znak da ova manifestacija ima još prostora da se razvija i postaje sve bolja, na zadovoljstvo ultramaratonaca iz celog sveta. I imam osećaj da ćemo imati prilike da se u to ponovo uverimo u doglednoj budućnosti.

Kažu da putovanje od hiljadu milja počinje samo jednim korakom. Ali, to se može reći i za putovanje od stotinu milja. Koji je tvoj sledeći korak?