12. 8. 2021.

Ruj: Zabranjena slobodna zona


Državne granice često zamišljamo kao neprobojne zidine, kilometre žice ili neprohodne kanjone i gudure. Slika koju imamo u glavi obično nije pitoma planinska livada kojom vijuga kolski put.

A upravo tako izgleda Ruj.

Samo posmatrajući svet sa ovog vrha, ne možemo imati predstavu da je sve oko nas - osim uskog isečka od nekih četrdesetak stepeni ka severu - Bugarska. Linije koje dele ove padine na naše i njihove postoje samo na karti.

Ipak, ova otvorena panorama samo je privid slobode. Ruj, ujedno i naš i njihov, zabranjena je zona. Prava ničija zemlja.

Ali, zar nije svaka zemlja zapravo - ničija?


Planina Ruj nalazi se na preseku dve zamišljene linije - jednoj koja se od Pirota spušta ravno na jug, i drugoj koja razdvaja Srbiju i Bugarsku.

Greben Ruja najzapadniji je krak venca Rodopa, sa pogledom koji puca na sve strane sveta. Podno najviše tačke planine, sa bugarske strane kao na dlanu se prostire plodna Znepoljska kotlina. Nije teško razumeti zašto je srpska strana nakon Balkanskih ratova tražila kontrolu baš nad ovim vrhom.

Današnja granica, koja u ovim krajevima uglavnom prati planinske grebene, na ovom mestu se kao klin zabija u teritoriju Bugarske, i odmah posle vrha oštro zaokreće nazad ka nekoj logičnijoj putanji.

Rakita





Najviši vrh, koji deli ime sa celom planinom, i pored zavidne nadmorske visine nije neko penjačko dostignuće. Razlozi zašto ga planinari ne posećuju tako često drugačije su prirode.

Zvanično, svaki uspon na Ruj trebalo bi prijaviti pograničnoj policiji. Nezvanično, niko tu nikog ništa ne pita. Desetak kilometara pustare od najbliže civilizacije do vrha kao da su napustile i zveri, a kamoli ljudi.

A i ta civilizacija vrlo je relativan pojam. Najbliže što se može prići vrhu običnim putničkim kolima je selo Rakita, neupečatljivog izgleda ali živopisne istorije. U istorijskim spisima prvi put je pomenuto u XV veku, zatim je paljeno, raseljavano, premeštano, ali eto živi i danas.

U Rakiti i njenoj okolini krajem dvadesetih godina prošlog veka snimljen je i jedan od prvih jugoslovenskih filmova - "Rudareva sreća".

Bajkovita priča o skrivenom blagu zapravo je bila propagandni pamflet za tada tek otvoreni rudnik uglja. Danas, rudnik je već skoro pola veka zatvoren, a grafikon pada broja stanovnika Rakite strmiji je od padina koje je okružuju.

Ali, iako ih je sve manje, žitelji Rakite danas su poznati po borbi protiv derivacionih mini-hidroelektrana. Među prvima su porazbijali i izvadili cevi iz svoje Rakitske reke, i još uvek stoje kao bastion otpora investitorskoj okupaciji. Pravo malo galsko selo okruženo rimskim logorima.







Jedino doba u godini kada Rakita zaista živne je kraj juna, kada odavde kreće tradicionalni uspon na Ruj. To je jedan od retkih dana u godini kada i srpski i bugarski planinari organizovano izlaze na ovu planinu, svaki sa svoje strane, da bi se sreli na komadu ničije zemlje pored obeležja vrha.

Tamo gde su se pre veka njihovi pradedovi tukli i ubijali, današnje generacije druguju. Valjda se za sto godina nešto i nauči...

Sa srpske strane do Ruja se može doći dvema stazama.

Jedna vodi preko sela Vuči Del, koje je (ako je to ikako moguće) zabačenije i pustije čak i od Rakite...

Druga prolazi tik podno vrha koji neki zovu Rakitski kamen a neki Vetren. Kako god se zvao, vrh ima sjajan pogled na kanjon Jerme i sudarene Vlašku planinu i Greben. Vredi se malo pomučiti na prilično strmom, ali i prilično kratkom usponu.

Rakitski kamen - Vetren (1455 m.n.v.)





Popeli se na Rakitski kamen ili ne, Ruj je svejedno bliže nego što njegova zelena gromada deluje. Malo kolskih puteva, malo dobro utabanih staza, završnica širokim livadama između žbunja borovnice, i uskoro smo na vrhu.

Zanimljivo, reklo bi se da se sam vrh Ruja sastoji od tri vrška otprilike iste visine, koje deli po stotinak metara puta, po jedan sa svake strane granice i jedan na ničijoj zemlji.

Reklo bi se i da je do samog vrha više stalo Bugarima nego Srbima - glavno obeležje vrha je na bugarskom, a na vršku sa bugarske strane vijori se i njihova zastava.

Pogled na srpska brda i bugarsku Znepoljsku dolinu ipak je svačiji.







I bilo bi divno kad bismo nakon vrha jednostavno produžili nizbrdo kolskim putem i osvežili se hladnim bugarskim pivom u hiži Ruj podno vrha. A i komšije bi verovatno uživale u pogledu sa Rakitskog kamena.

A na Ruju nema ni žice, ni ograde, ni rampe. Karaule iz doba Hladnog rata odavno su napuštene. Na usponu nećete sresti vojsku ni zvanične graničare. Ali, ako slučajno naletite na berače borovnica, sasvim je moguće da će pored korpi i gajbica imati i pušku. Ako vi i ne vidite njih, oni će već videti vas.

U svoj svojoj širini i slobodi, daleko od glavnih puteva a blizu dubokih šuma i zaselaka prepunih napuštenih kuća sa obe strane granice, Ruj je idealan prelaz - na migrantskoj ruti.

Da li je pristup vrhu ograničen zbog migranata, ili je to samo zaostatak (obostranog) komunističkog gazdovanja linijama na papiru čvrstim kano klisurine, zapravo nije ni bitno.

Bitno je da onaj ko hoće, naći će način da uživa u svakom komadiću naše velike male planete. Onaj ko neće, uvek će imati izgovor...

Ruj (1706 m.n.v.)


Znepoljska kotlina


Neke planinske staze prevazilaze državne granice. Davno utabane putanje nije briga kojim se narečjem govori sa druge strane prevoja. A opet, neke granice, ma koliko fizički nevidljive, u našim glavama zidaju nesavladive barijere.

Uspon na Ruj nije zahtevan. Nekome ko nije navikao da pešači dvadesetak kilometara u danu može eventualno biti malo naporan, ali nije toliko udaljen da zahteva komplikovanu logistiku.

A opet, planinari ga često zaobilaze. Da li samo zbog toga što im je neko rekao da je za pristup vrhu potrebna posebna dozvola ili već zbog nečeg drugog, to samo oni znaju.

Spuštanje u Vuči Del




A pogled sa vrha zavređuje da se gleda i više od jednom godišnje, da bude slobodna a ne zabranjena zona. Kao što su slobodne i reke oko Rakite, i kao što sva priroda treba da bude.

Zakoni Čoveka ionako su samo mrtvo slovo na papiru. Dokle god poštujemo zakone prirode, i mi ćemo biti slobodni.




1 коментар:

  1. ХВАЛААААА за овај предах од нашиљканог лудила у којем смо... И хвала за то сунце и кисеоник који обоје избијају из монитора.
    <3 <3 <3

    ОдговориИзбриши