03.08.2021.

Vlaška planina


Pomen reke Jerme mnogima ne znači ama baš ništa, ali dobrim poznavaocima zavučenih kutaka Srbije samo njeno ime automatska je asocijacija na avanturu.

Jerma izvire na Vlasinskoj visoravni, jedno vreme teče kroz Bugarsku a zatim se vraća u Srbiju i konačno uliva u Nišavu kod sela Sukovo u blizini Pirota. Na svom toku dugom jedva sedamdesetak kilometara na nekoliko mesta se probija kroz stene i gradi impresivne klance, sa liticama visokim i više stotina metara.

Predeo koji se obično naziva kanjonom Jerme oivičen je sa dva uska klanca u kojima se sudaraju dve moćne planine - Vlaška planina i Greben.

Kanjon Jerme, gledano sa planine Ruj:
levo je Vlaška a desno Greben planina
Vlaško ždrelo

Između ta dva tesnaca, koja lokalno stanovništvo naziva Vlaško i Odorovsko ždrelo, smestio se jedan svet koji kao da ne pripada ovim prostorima i ovim vremenima, koji je vekovima odolevao osvajačima a danas i dalje odoleva pošastima masovnog turizma, i kao takav još uvek je idealna destinacija za putnike koji više vole kozje staze od popločanih šetališta i poglede za koje se treba pomučiti od ulickanih vidikovaca sa prostranim parkinzima...

Kanjon Jerme može se sagledati i doživeti na mnogo načina, ali svakako je najupečatljiviji doživljaj baš iz visine.

I dok uspon na Greben planinu važi za tehnički zahtevan i nije preporučljiv za planinare bez ikakvog iskustva, najbolji način za prvo upoznavanje sa ovim krajem upravo je Vlaška planina - divlja, surova, ali i sasvim dovoljno pristupačna za svakoga, i vredna svake muke...


Stenoviti južni odseci Vlaške planine izdižu se strmo kao zidine nad obalom Jerme, dok su severne padine blage i postepeno se utapaju u dolinu Nišave prema selu Vlasi, po kom je planina i dobila ime. Pa opet, dva glavna pravca uspona kreću baš sa te južne, na prvi pogled neosvojive strane.

Manastir Poganovo

Nedaleko od manastira Poganovo, ulaz u stazu kojom se najčešće penje ka vrhovima Vlaške planine jasno je označen na magistralnom putu koji vodi ka danas zapuštenoj Zvonačkoj banji. Ovu stazu je pre par godina uredila turistička organizacija Pirota.

To ipak ne znači da bi se ona i mogla s punim pravom nazvati uređenom planinarskom stazom. S obzirom na to da se i ovaj najčešći put ka Vlaškoj planini koristi relativno retko, priroda je kao i uvek uzela stvar u svoje ruke, pa i na toj uređenoj stazi ima sve više zakrčenih i teško prohodnih deonica, ne računajući tu vrlo strm i nezgodan uspon pun sipara i sitnog kotrljajućeg kamenja...



Staza koja se malo ređe koristi (a zanimljivija je makar utoliko što nije povratna, pa se na manje-više istoj kilometraži može videti više toga) kreće iz sela Kusa Vrana. Do grebena Vlaške planine penje  se nešto blažim šumskim putem, istini za volju mestimično prilično uraslim u šiblje i koprivu.

Više je nego očigledno da je ovo nekada davno bio kolski put, ali i zašto je napušten - iako je put većim delom i više nego dovoljno širok za zapregu, na nekim mestima ga je klizište svelo na stazicu kojom jedva može da prođe i jedan čovek.

Ovo je ujedno i najveća opasnost ove staze, jer su odroni i pukotine ponegde skriveni ispod rastinja pa je potrebno malo više opreza.

Kusa Vrana




U jednom trenutku staza iz Kuse Vrane spaja se sa markiranom stazom iz zaseoka Selište, ali se ta markacija pojavljuje sporadično i na kraju potpuno nestaje negde oko vrha Sekulica, zaraslog u duboku šumu. 

Ali, kad se jednom izbije iz šume na čistinu, dilema više nema. Putanja ka najvišim vrhovima sasvim se jasno sagledava, čak i ako nema dobro utabanih staza, a mesta sa kojih puca pogled ređaju se kao na traci.



Verovatno najviša tačka vrha Sekulica (1363 m.n.v.)

Panoramom sa stenovitog vidikovca ispod vrha Sekulica dominira planina Ruj, ali se može videti bezbroj manje poznatih brda i dolina na potezu između Pirota, Vranja, Leskovca i Vlasinske visoravni. 

Krajičkom oka može se videti čak i Suva planina sa Tremom, iz jednog ugla iz kog ređe imamo priliku da ih gledamo.

Vidikovac ispod vrha Sekulica




Odavde do najviših vrhova Vlaške planine već je lako - samo pravac uzbrdo!

Kao najviši vrh Vlaške planine u literaturi se najčešće navodi vrh Panica (1442 m.n.v.), koji predstavlja samo jednu od tačaka prostranog zatravljenog platoa sa udubljenjem u sredini, koje je i kumovalo vrhu - na lokalnom "šopskom" dijalektu (koji je ujedno i srpski i bugarski i nijedan od ta dva jezika) panicom se naziva činija za pripremu hrane.






Međutim, sa suprotne strane činije Vlaške planine vrh Vrtibog nadvisuje Panicu za čitav - jedan metar!

Pa ipak, Panica je vrh koji na Vlaškoj planini preuzima svu slavu: Vrtibog nema nikakvo obeležje, nikakav putokaz, pa čak ga i planinari ne posećuju tako često iako je od Panice udaljen jedva nekoliko stotina metara.

Vrh Vrtibog (1443 m.n.v.)


Pogled sa Vrtiboga

Neko bi mogao pomisliti da između dva vrha i nema neke suštinske razlike, ali osim onog ključnog metra visine sa Panice i Vrtiboga pruža se potpuno drugačiji pogled.

Dok je Panica, kao i najveći deo grebena Vlaške planine orijentisana više ka jugu, Vrtibog je jedna od retkih tačaka ove planine sa koje se vidik otvara ka severu, pa se odatle kao na dlanu sagledava široka dolina Nišave sa Pirotom i Dimitrovgradom i silnom Starom planinom na horizontu.

"Činija" između Vrtiboga i Panice

Vrh Panica (1442 m.n.v.)


Staza od Kuse Vrane donekle ispravlja nepravdu nanetu vrhu Vrtibog, jer se sa ove strane prvo izlazi na ovaj vrh, pa zatim na Panicu. To ipak ne menja činjenicu da oni manje upućeni verovatno neće ni znati da su na pravoj najvišoj tački Vlaške planine kad na nju izađu...

Od Panice ka istoku svaki korak je doživljaj za sebe. Razigrane stenovite formacije prosto mame na poziranje, a pogled sve vreme prati dolinu između Vlaške i Greben planine.







Za najlepši pogled važi onaj sa vidikovca Dren.

Mada bi se dalo diskutovati da li je to zaista i najbolji vidikovac Vlaške planine, nema sumnje da se odavde najbolje sagledava strahoviti greben Greben planine. Zato i ne čudi da je ovaj prizor jedan od najčešće fotografisanih u celom ovom kraju.

Vidikovac Dren (1324 m.n.v.)


Ma koliko čovek na ovakvim mestima poželeo da se pretvori u pticu i sleti u dolinu, dugo i sporo spuštanje se nažalost ne može izbeći.

Sa Drena se do Selišta može spustiti na dva načina, i nijedan nije baš lagan. Kraći i direktniji pravac spušta se dalje ka istoku, ali je na ovu stranu greben jako zarastao u žbunje i sitno granje, pa nismo uspeli da proverimo da li je ta staza zaista toliko nezgodna koliko se priča.

Duža i tek malo blaža staza verovatno nije i mnogo lakša. Do širokih prašnjavih puteva treba se još dobro izlomiti niz sipar i izgrebati kroz šiblje, a prvo uopšte treba pronaći ulaz u stazu koji je sa grebena skoro neoučljiv...

Oštro oko će na kraju pronaći davno izbledele plastične trake koje će ukazati na pravi put, a kad se jednom prođe kroz zavesu od tuja i kleke staza postaje sasvim jasna. Do podnožja ostaje samo kotrljanje i tabananje...

Ulaz u stazu nizbrdo




Kažu da je prvi utisak uvek najvažniji, a Vlaška planina će se potruditi da prvi utisak o kanjonu Jerme bude ništa manje nego impresivan.

Za one koji nemaju više od jednog dana da se upoznaju sa ovim vilajetom van prostora i vremena, i toliko će biti dovoljno da izlet završe punog srca.

A celokupna slika je takva da iz koliko god uglova je sagledavali, uvek ćemo naći neki novi detalj koji će nas oduševiti. Za puno saživljavanje sa jednim ovakvim krajolikom, i nedelju dana je premalo...



Onima koji požele da se sami upuste u ovu avanturu može poslužiti sledeći GPS trek:



1 коментар: