Bilten "Putnik" br. 93, zima 2015.

U novom broju biltena "Putnik" objavljen je izveštaj o našem usponu na Beljanicu sredinom novembra ove godine.

U nastavku sledi tekst, onako kako je prenet u "Putniku" (uz male izmene u odnosu na tekst na blogu).

Avala iz pravca Resnika (2015)

Tradicionalna planinarska akcija "Avala iz četiri pravca", održana po osamnaesti put.

Za razliku od prošlogodišnjeg izdanja, ove godine ponovo nema republički karakter, reklo bi se opravdano. Ipak je ovo jedna nezahtevna i ne mnogo atraktivna šetnja, čak i u najtežoj varijanti (iz Jajinaca), a kamoli u najlakšoj, iz Resnika, za koju smo se mi iz nekih potpuno neplaninarskih razloga odlučili ove godine.

Ipak, kad nema većih izazova i resnička šetnja do Avale je dovoljno dobar izbor za zatvaranje sezone.

Kuća porodice Marić u Rumi

Kada govore o svojim znamenitim sugrađanima, mnogi Rumljani će s ponosom nabrojati i ime Mileve Marić. Međutim, čuvena matematičarka i fizičarka, saradnica i prva supruga Alberta Ajnštajna, ipak nije rođena Rumljanka, iako je ovde pohađala četvorogodišnju osnovnu školu.

Kuća u kojoj je za to vreme živela njena porodica postoji i dan danas, ali za nju i među Rumljanima zna sve manje ljudi, a stanje u kom se ona danas nalazi je za sve samo ne za ponos.

U drugom planu Homolja: Zdravča, Čoka Kurugu, Čoka Njamci, Čoka Fantina

Sredinom decembra put nas je odveo na Homoljske planine, onaj istočni deo koji se posećuje malo ređe od zapadnog kojem pripadaju vrhovi poput Štubeja, Malog i Velikog Vranja, Malog i Velikog Vukana, Ježevca...

Šomi i ja ugrabili smo verovatno jedan od poslednjih lepih vikenda u godini da se priključimo turi na homoljske vrhove Zdravča, Čoka Fantina (Kupinova glava), Čoka Kurugu, Čoka Njamci...

Iako ovaj kraj većini planinara ne deluje previše atraktivno, akcija nije razočarala. Naprotiv.

Dan republike koje više nema, u muzeju izbrisane istorije zaboravljene države

"Danas kada postajem pionir, dajem časnu pionirsku reč..."

Kao da je to bio neki drugi život. Na Dan republike stajali smo u gomili. Bele košulje i pantalone peglane na crtu, na glavama plave titovke, oko vrata crvene marame. U bukvarima je mali Joža još uvek kuvao svinjsku glavu i spuštao se niz snežnu padinu u majčinom koritu za veš.

Šta smo mi tad mogli da znamo? Da više nikad neće biti štafete mladosti, da sledeće godine više neće biti ni pionira ni slika velikog Jože u učionicama, a da će one posle toga i bratstvo i jedinstvo otići u materinu u oblaku dima i krvi?

Pojma mi nismo imali. Bili smo srećni i ponosni. Niko nas ništa nije ni pitao.

Neki kažu da to tada ništa nije valjalo, zato je sve i moralo da se raspadne; ja bih voleo da mi neko pokaže šta je (i kome!) danas bolje. Lako je pljuvati po onome u šta su naši ne tako daleki preci verovali, sad kad smo utopiju južnih Slovena počeli da zaboravljamo.

A kako će je i pamtiti pûk ako više ni muzeji ne čuvaju sećanje?