Druga strana Zlatibora: Greben Čigote

Retko koja planina, ne samo u Srbiji već i u dosta širem okruženju, istovremeno je i precenjena i potcenjena kao Zlatibor.

Kod većine, prva asocijacija na Zlatibor svakako je istoimeni grad kao glavni turistički centar planine, pretrpan sadržajima i urbanizovan do te mere da je u srpski jezik poslednjih godina uveo termin "zlatiborizacija" koji upravo označava preterano i nepotrebno uređivanje planinskih destinacija. Broj posetilaca Zlatibora kao naseljenog mesta značajno nadilazi njegovu realnu atraktivnost, ali i pored toga gostiju je iz godine u godinu sve više, a skupi hoteli, restorani i kockarnice za mnoge predstavljaju svojevrsne statusne simbole.

Sa druge strane, samo par kilometara van centra okovanog u beton i staklo šire se predeli očuvane prirode do kojih ogromna većina gostiju Zlatibora nikad ne dopire, čak ni na sveprisutnim kvadovima.

Ali, prirodu Zlatibora potcenjuju i planinari, često poistovećujući čitavu planinu sa urbanizovanim centrom i smatrajući da u njegovoj okolini nije ostalo ništa vredno za videti.

A istina je da pravi Zlatibor ima toliko toga da pruži ljubiteljima prirode, i to ne u nekim zavučenim i skrivenim krajevima nego praktično odmah van naselja...

Bilten Putnik, proleće 2024.

Smena godišnjih doba nije to bez novog broja biltena Putnik. A kako Putnik u poslednje vreme sve češće kasni, navikli smo da kod nas godišnja doba počinju kasnije, pa tako i proleće dočekujemo nedelju dana posle ostatka sveta. Ali, za kvalitetno štivo uvek je pravo vreme.

Prolećni broj elektronskog glasila Planinarskog saveza Vojvodine po običaju je pun priča sa planinarskih akcija i aktivnosti na otvorenom sa svih meridijana, za prekraćivanje vremena do odlaska u prirodu.

A na stranicama novog Putnika je i jedan moj tekst, o manje poznatoj strani najpoznatije srpske planine.

Uživajte.

Druga strana Zlatibora: Greben Tornika

Neke planine imaju tu nesreću da budu privlačne i dostupne mnogima. A što je neka planina popularnija među širokim masama, to je u kolektivnoj svesti manje doživljavamo kao opipljivu prirodnu lepotu a više kao metaforu nekih apstraktnijih koncepata.

U Srbiji, najočitiji primer ovoga je Zlatibor. Čini se da naizgled većina ovaj park prirode sa istoimenim turističkim naseljem posmatra kao arhetip prekomerne urbanizacije prirodne sredine, pa opet konstantno rastući broj hotela, pansiona, apartmana, svih mogućih i nemogućih sadržaja svedoči da onih kojima Zlatibor predstavlja statusni simbol ipak ima mnogo više. 

Između ove dve krajnosti, stiče se utisak da retko ko gleda Zlatibor dalje od centra naselja i solitera od betona, čelika i stakla, a da gotovo niko ne vidi njegovu drugu stranu, koja je i njegov najveći deo - prelepa, potcenjena priroda, puna vrednosti i zanimljivosti, rezervisana za one koji tačno znaju šta traže, i koji će tamo pronaći i više od toga.

Četiri godišnja doba u četiri dana na Zlatiboru

Popularni savremeni mit kaže da Japanci imaju samo jedan praznik, pa i tada rade.

Kao i većina mitova to naravno nije istina: Japan ima duplo više javnih praznika od Srbije (šesnaest prema osam) i svi su neradni. Međutim, ako su Srbi po nekom aspektu praznovanja neprikosnoveni to je onda spajanje neradnih dana, pa kad već država propiše da se u sredu i četvrtak ne radi onda je šteta ne uzeti i slobodan petak, ko ima mogućnosti za tako nešto.

Destinacija: Zlatibor. Plan: fleksibilan. Prognoze: povoljne.

Rezultat: možda jedna od najlepših, a svakako najraznovrsnija akcija poslednjih godina.

Zapadna Srbija, putevima kojim se ređe ide

Nakon nekoliko godina rasparčanih produženih vikenda, dođe konačno i moj prvi pravi godišnji odmor posle mnogo vremena. Prve slobodne dane proveo sam penjući se na Musalu i obilazeći Rilska jezera, a odmah po povratku u Srbiju usledilo je prepakivanje ranca i jedna u svakom smislu nesvakidašnja tura sa drugim delom te nezvanične ekipe.

Backpacking akciju inicirao je Zoran Đukić, jedan od vodiča PK "Borkovac" Ruma, koji je zamislio stazu dugu preko 120 kilometara koja bi spajala nekoliko interesantnih lokacija u zapadnoj Srbiji na način na koji se to obično ne čini, uglavnom nekim skrivenim i davno neobiđenim stazama.

Naravno da se nijedne sekunde nisam dvoumio da li da prihvatim poziv na ovu avanturu.

Pored Đuke kao vođe ekipe i mene (u večitoj funkciji čobanina-budale), na put je pošao i drug Nenad Radić, a po planu je na stazi trebalo da nam se pridruži i Jovan Joja Eror (ne propustimo naglasiti, pobednik 89. ciklusa Slagalice).

Iz Rume smo krenuli autobusom do Loznice, gde smo preseli u drugi prevoz koji nas je dovezao do sela Gornja Trešnjica. Putešestvije je moglo da počne.