Četiri godišnja doba u četiri dana na Zlatiboru

Popularni savremeni mit kaže da Japanci imaju samo jedan praznik, pa i tada rade.

Kao i većina mitova to naravno nije istina: Japan ima duplo više javnih praznika od Srbije (šesnaest prema osam) i svi su neradni. Međutim, ako su Srbi po nekom aspektu praznovanja neprikosnoveni to je onda spajanje neradnih dana, pa kad već država propiše da se u sredu i četvrtak ne radi onda je šteta ne uzeti i slobodan petak, ko ima mogućnosti za tako nešto.

Destinacija: Zlatibor. Plan: fleksibilan. Prognoze: povoljne.

Rezultat: možda jedna od najlepših, a svakako najraznovrsnija akcija poslednjih godina.

Spram toga kakvih sve planinarskih domova ima po Srbiji, "Ljubin dom" (negde na pola puta između naselja Zlatibor i skijališta na Torniku) pravi je hotel sa pet zvezdica.

Solidna drvena dvospratnica, relativno topla i čista. Zasebne sobe sa po tri ili četiri ležaja na spratu i velika zajednička spavaonica na tavanu. Struja, voda. Velika trpezarija, omalena ali funkcionalna kuhinja, pravi toaleti, topli tuševi. Televizija, bilijar, stoni fudbal, pikado, bicikli i skije za iznajmljivanje...

Završni radovi izvedeni malo traljavo, ali ko još za to mari. Za princeze na zrnu graška ovo je možda rupčaga, ali za prosečnog planinara je i više nego pristojna baza za četiri dana avantura.

Zlatibor je kao planina prilično potcenjen među izletnicima.

Istoimeno naselje (koje ranije zvalo Kulaševac, pa Kraljeva voda, pa Partizanske vode, a sadašnje ime nosi od 1995. godine) jedna je od najpopularnijih srpskih turističkih destinacija (poslednjih godina i prestonica turističkog haosa, kiča i neukusa), ali retko ko od turista zalazi van dobro utabanih ruta za špacirung po centru gradića.

Skijaši vreme provode na torničkim stazama, a površni ljubitelji prirode od centra najčešće šetaju do spomenika na vrhu Glavudža nadomak naselja, što se često (pogrešno) naziva "usponom na Čigotu". Negde na internetu može se naći i napomena da je ova staza dužine tri kilometra i sa manje od sto metara visinske razlike namenjena "pripremljenim i aktivnim sportistima", što je vrlo perfidno podilaženje sujeti urbanih trutova kakvi se mogu zateći u zlatiborskim pansionima: u planinarskom žargonu ovakve staze nazivaju se penzionerskim.

Zbog svega toga nije ni čudo da će sam pomen imena ove inače prelepe planine onim malo ambicioznijim a manje upućenim outdoor tipovima izazvati kisele grimase. A Zlatibor ima šta da im ponudi, itekako.

Buđenje ranog proleća: Lupoglav i Tornik

Za razliku od većine najpoznatijih srpskih planina, Zlatibor je vrlo nekompaktan, pa je umesto jednog jasno definisanog masiva sačinjen iz više razdvojenih grebena, koje ponegde čak nazivaju zasebnim planinama.

Jedan takav greben je Tornik, sa najvišim vrhom na 1496 metara nadmorske visine koji ljudi obično nazivaju imenom celog grebena mada mu je pravo ime Bandera.

Da ne stvaram konfuziju, poslužiću se ovde malim konformizom i nazivaću ga tim češće upotrebljavanim imenom. A i malo smešno zvuči kad se kaže "bili smo na Zlatiboru i popeli se na Banderu"...

Pogled na Tornik od Ljubinog doma

Na samo par stotina metara od Ljubinog doma prolazi uređena i obeležena planinarska staza koja vodi od centra Zlatibora do vrha Tornika. Ali i pored markacije, severne padine vrha sa karakterističnim ski stazama sagledavaju se skoro sve vreme pešačenja pa je praktično nemoguće zalutati.

Malo izvan staze nalazi se i vrh Lupoglav (1090 m.n.v.), sa širokom livadom sa odličnim pogledom na masive Čigote i Tornika, ali i siluete krševitih crnogorskih gorostasa okovane snegom na horizontu.

Sam vrh Tornika sušta je suprotnost od onoga što planinari traže na vrhovima planina.

Na stranu repetitori i antene kojih danas ima i gde treba i gde ne treba, sa samog vrha spušta se najveća ski staza pa su tu i žičara i neizbežni kafići i restorani u kompletu sa preglasnom muzikom upitnog kvaliteta. Bašte prepune, nema mesta da se zabode igla.

Zanimljivo je kako skijališta - čak i ona manje prestižna poput Tornika - deluju na snobove kao lepak na muve, a po obući se lepo može videti ko je ovamo došao da bi uživao u snegu a ko u tuđim pogledima. A naravno da ovih drugih ima mnogo, mnogo više...

Sa vrha smo se spustili žičarom, i za kraj ove avanture isprobali bob stazu u podnožju... Ukratko, bačene pare.

Mada, na mestu gde se i "dobar dan" naplaćuje nisam ni očekivao drugačije...

Varljivo leto: Džamija, kanjon Crnog Rzava i Lečića vrh

Mnogima ovi toponimi možda ne znače ništa, i istini za volju svaki za sebe i nisu ništa specijalno. Ali, povezani u jednu celinu predstavljaju sasvim lepu planinarsku stazu za celodnevno uživanje.

Uspon na vrh Džamija (1176 m.n.v.) vrlo je lagan i ne predstavlja nikakvo dostignuće. Zapravo, sam vrh je toliko tup da bez GPS uređaja teško da bi iko i shvatio da se nalazi na planinskom vrhu a ne na tek nekom tamo jedva istaknutom delu nekog beskrajnog grebena koji ne vodi nikuda...

Vrh Džamija (1176 m.n.v.)

Spuštamo se blago niz padinu, pa onda sve oštrije do jedne čuke koja se završava isturenim platoom u šumi dugim desetak, a širokim metar-dva.

Odvajam se od grupe da izvidim da li ima neke staze niz greben i odjednom čujem neko šuškanje iza leđa; okrećem se, a na svega dva-tri metra od mene protrčava prelep odrasli lisac! Dok sam se i setio fotoaparata rep mu je već nestao u šipražju metrima ispod nas...

Ovakvi momenti samo nas podsećaju da u prirodi nikad nismo sami, neka živuljka je uvek u blizini a samo od nje zavisi hoćemo li je primetiti ili ne. Međutim, čak i za nekoga ko provodi mnogo vremena napolju, ovako bliski susreti nisu česti i koliko god cenili tako dragocene trenutke to će uvek biti premalo...

Pronalazimo stazu i spuštamo se oštro u korito Crnog Rzava, manje ili više spretno. Kanjon je jedan od onih kojim se retko ide, iz više razloga.

Kao prvo, kanjon je relativno nepristupačan.

Kao drugo, reka nije toliko duboka da se po njoj gaca u čizmama do pojasa (samim tim i nedovoljno zanimljiva za probirljivije ljubitelje kanjoninga), ali nije ni toliko plitka da se može tek tako gaziti.

Treće i najbitnije, u Crni Rzav se očigledno izliva sva prokleta kanalizacija Zlatibora i bliže okoline, pa kutak u srcu planine koji bi trebalo da predstavlja skriveno blago prirode zaudara na fekalije i ostavlja smeđe fleke na obući... Jednom rečju: užasno!

Gubimo dosta vremena na traženje najpogodnijeg mesta za prelaz.

Tamo gde su stenovite obale najbliže jedna drugoj kamenje je klizavo i nije bezbedno doskočiti, tamo gde ima lepog kamenja po kom se može preskakati sa suprotne strane nema nikakve staze, a tamo gde ima staze nema dovoljno kamenja da se može povezati lagana putanja...

Snalazimo se ipak nekako i uskoro smo svi na drugoj strani, bez većih padova...

Dok grabimo uzbrdo strmom padinom brda zvanog Lečića vrh, vrućina postaje nesnosna i malo po malo skidamo nepotrebne slojeve odeće i većina ostaje samo u majicama. Leto usred februara! A pejzaž krševit, surov, kao da nije Zlatibor već neka mnogo ljuća silesija...

Izbijamo konačno na greben i ovde već umor počinje da čini svoje. Grupa se razvlači, neki bi išli brže, neki sporije, neki bi najradije samo sedeli...

Koristim još jednu nepotrebnu pauzu da se samostalno uspnem na sam Lečića vrh (1091 m.n.v.), koji bi grupa inače zaobišla. Završni uspon nije ni zahtevan ni atraktivan, ali je proplanak na vr' vrška vrha sasvim simpatičan i podseća na neko vilinsko gumno ili fratarsku tonzuru na vrhu Lečićeve glave...

Lečića vrh (1091 m.n.v.)

Spust odatle ide blago i još jednom dolazimo do obala Crnog Rzava, koji prepoznajemo po mirisu pre nego po izgledu... Krivudamo još nekih pola sata do doma pa konačno i završavamo pravi letnji dan kako i dolikuje - hladnim pivom, a po tradiciji i vrućim palačinkama...

Legenda o jeseni

Zapravo, lažem. Nema jeseni. Ali bilo bi nekako glupo da se tekst zove "Tri godišnja doba...". Zvuči malo nedorečeno, zar ne?

Umesto toga, poslušajte malo jesenjeg Vivaldija: https://www.youtube.com/watch?v=Q8AN0jWNrJA

Kad već nema priče o jeseni, napisaću ovde koju reč o domaru Ljubi.

Iako nije iz ovih krajeva (što se odmah primeti po govoru i tvrdom č i dž), Ljubiša Zagorac je u zlatiborskim, pa i dosta širim okvirima poznat lik. Ono što smo pre dolaska u dom o njemu čuli iz priča je da je vrstan planinar (o čemu svedoče usponi na Mon Blan i Akonkagvu - ali ne i Džeravicu), ali ne baš i najbolji kuvar. Međutim, kao domaćinu, najbolje bi mu pristajao epitet "čudan".

Nije Ljuba ni odbojan ni neprijatan, samo nekako kao da se plaši da će mu se dom potrošiti ako se previše koristi.

Po ceo dan tumara po kući i gasi svetla, čak i ako nekoga ima u prostoriji; iz nekog razloga uporno zavrće sve ventile za vodu svako veče, kao da se isti neće koristiti mesecima a ne već ujutro; počinje da loži tek kad već uveliko padne noć (mada se mora priznati da ni u jednom trenutku u domu nije bilo baš ledeno); korišćenje kuhinje naplaćuje svim gostima u domu, ali kuhinja za većinu ostaje zabranjena zona, a i oni koji dobiju tu privilegiju da kroče unutra moraju da poštuju posebna pravila za kuvanje i pranje sudova... 

Goste dočekuje širokog osmeha, sa domaćom rakijom, ali i sa ukupno deset piva na trideset ljudi za četiri dana, i to u nekim rasparenim flašama i limenkama ("planinari ne treba mnogo da piju"), i bez ijedne rolne toalet-papira! Preterana štednja ili nedostatak svesti o osnovnim ljudskim potrebama, to nismo uspeli da dokučimo.

Najsimptomatičniji je Ljubin gotovo nadrealno negativan stav prema televiziji: u trpezariji se nalazi i poveliki televizor, ali ako pitate Ljubu neće dozvoliti da se uključi ("planinari ne treba da gledaju televiziju"); ako ga uključite sami, u roku od najviše nekoliko minuta jednostavno će ga isključiti bez pitanja ("ugasičemo ovo, pustičemo radio"), čak i ako ga u tom trenutku gleda desetoro ljudi. A mislio sam da ja mrzim televiziju...

Možda bi sad neko pomislio da je kod Ljube sve crno ili barem tamno sivo, ali nije baš tako. Ume on itekako da se nasmeje, našali, nazdravi, pa čak i da dâ popust celoj grupi kad ga dirne pesma koja se peva uveče u trpezariji... U svakom slučaju neobičan tip, sad da li u pozitivnom ili negativnom smislu na gostima je da ocene sami.

Da budem iskren, osim pretanke i bljutave kafe koja verovatno potvrđuje teoriju o Ljubinim kulinarskim veštinama, meni je lično boravak u njegovom domu bio skroz prijatan. Možda je pored sve osobenosti Ljuba ipak dobar domaćin, a možda sam ja samo gost koji ne traži previše. Kako god.

Zimska idila: greben Čigote

Greben Čigote je verovatno nešto najatraktivnije što Zlatibor ima da ponudi u planinarskom smislu.

Iako ne prelazi 1500 metara nadmorske visine, greben izdaleka deluje zaista impozantno, a zbog dužine od oko osam kilometara u jednom smeru, još tolike udaljenosti od najbližih centara za smeštaj i linearne staze važi i za jednu od jačih tura u ovim krajevima.

Tura se ipak može olakšati tako što će se greben preći otpozadi, sa prevozom do najvišeg vrha do kojeg direktno vodi asfaltni put, pa tako i mi radimo.

Lično sam ubeđen da je stazu ukupne dužine oko trideset kilometara (tamo i opet nazad, što bi rekao Bilbo Bagins) moguće preći u jednom danu, pa mi zato još teže padaju Ljubina podbadanja "na finjaka" dok se penjemo kombijem ka vrhu Čigote: "evo nas skoro na vrhu, lep penzionerski uspon kolima, videčete Čigotu pa ko hoče može se odmah vratiti sa mnom, biče mečava"...

Za prevoz smo se ipak odlučili zbog različitih sposobnosti članova grupe, ali ponajviše zbog najave promene vremena, koja ovog puta nije omanula. Navlače se sivi oblaci, magla obavija horizont. Danas smo ovde samo zbog uspona, pogleda po svemu sudeći neće ni biti.

Vrh Čigota (1422 m.n.v.) drugi je po visini na Zlatiboru, posle Tornika. Mada je kao toponim široko poznat, malo ko se može pohvaliti da se i popeo na najvišu tačku Čigote, ne samo zbog toga što je sam vrh relativno nepoznat najširoj javnosti već najpre zbog toga što se na vrhu još od vremena JNA nalazi - vojna baza.

Razmišljam koliko je sve to besmisleno: po Srbiji ima toliko planinskih vrhova koje je zaposela vojska i tako onemogućila ljubiteljima prirode da u njima uživaju na pravi način; u vreme kada najveća ratna opasnost preti iz vazduha, i to čak sa više hiljada kilometara razdaljine, kakvog smisla imaju ovakve planinske utvrde? Kad krene turska konjica da ih što pre ugledamo na horizontu? A u eri satelita i interneta, još manje ima logike u sistemu komunikacije preko metalnih repetitora koji savremenim ratnim sredstvima ne mogu biti lakša meta...

Ovako samo prolazimo oko žičane ograde, praćeni lavežom srpskog Rin Tin Tina i njegovih drugara. Psi laju, planinari prolaze...

Greben Čigote sastoji se iz tri glavna i nekoliko sporednih vrhova u pravcu severoistočno od naselja Zlatibora.

Najviši i naselju najdalji vrh je Čigota, a srednji i najniži zove se Konjoder (1337 m.n.v.). Kao i veći deo grebena, Konjoder je jedna velika livada, ravna i široka, sa jedinim obeležjem u vidu gomilice kamenja koju je neko ko zna kada tu naslagao čisto da se zna da je to vrh.

Fotografišemo se za uspomenu pa brzo nastavljamo nizbrdo jer već počinje da veje krupan sneg...

Vrh Konjoder (1337 m.n.v.)

Do vrha Čuker (1359 m.n.v.), najjužnijeg i vizuelno najdominantnijeg vrha grebena Čigote oblaci su se već toliko spustili da se vidljivost smanjila na jedva par metara. Ni na Čukeru nema obeležja, prepoznajemo ga samo po kamenu i kršu koji dominira vrškom planinske kape...

Najteži deo grebena je savladan, sledio je još samo spust, što je u datim meteorološkim uslovima, sa utabanim ledom i kotrljajućim kamenjem ispod sloja svežeg snega, bilo lakše reći nego učiniti.

Ipak, vrlo brzo stižemo do podnožja, ali umesto do spomenika odlučujemo ipak da se zaputimo direktno ka domu... Merač koraka pokazao je 14,5 kilometara. Malo li je?

Možda smo ostali uskraćeni za lepe panorame sa vrhova, ali sjajne rekreacije je bilo sasvim dovoljno...

Vrh Čuker (1359 m.n.v.)

_____________

Onda je došla nedelja i vreme za pakovanje i povratak kući. Tokom noći sneg je obojio čitav predeo oko doma u belo.

Jedan deo ekipe odlučio se da prepodnevne sate iskoristi za grudvanje i još jedan brzinski uspon na Lupoglav. Ja sam se ipak opredelio za hygge: knjiga i kafa, sa pogledom na zavejane livade i brda. Sati su prošli kao dlanom o dlan...

"Što si slagao čoveka?", pita me Jelena dok se pakujemo u autobus. "Rekao si mu da ćete se ponovo videti".

Zaista, kad sam se na rastanku rukovao sa Ljubom odgovorio sam potvrdno na poziv da se (jednom, nekad...) ponovo družimo na planini. Ko zna, možda i jesam slagao, ali iskreno, voleo bih da nisam. 

Ima još mnogo skrivenih kutaka na Zlatiboru koje bi moji đonovi voleli da obiđu (a i rado bih ponovo prešao greben Čigote u letnjim uslovima), a čini mi se da je Ljubin dom za to sasvim solidna polazna tačka...

Jednog dana, zašto da ne? Videčemo...