Julijski Alpi: Mangart, moćni kameni graničar

Sa više od 1500 imenovanih vrhova, od čega čak oko 150 iznad 2000 metara nadmorske visine, Julijski Alpi predstavljaju jedan od najfascinantnijih planinskih terena u regionu, koji jednako privlači obične izletnike i ozbiljne visokogorce i alpiniste.

Pojam Julijskih Alpa obično vezujemo za Sloveniju, u kojoj se prostire njihov najveći deo, dok se otprilike trećina masiva nalazi u Italiji, sa druge strane visokog grebena koji čini prirodnu granicu između dve države, sa mnoštvom vrhova kojima se može prići sa obe strane.

Mangart, sa 2679 metara nadmorske visine četvrti vrh Julijskih Alpa po visini (peti ako se Mali Triglav koji sa glavnim vrhom Triglava čini jedinstvenu celinu računa kao zaseban vrh), najviši je od vrhova koji se nalaze tačno na graničnoj liniji.

Mada se uspon na Mangart može nazvati relativno zahtevnim, vrh i njegova okolina izuzetno su popularni kako među planinarima tako i među običnim turistima, i pružaju jednako zadovoljstvo i onima koji uživaju u penjanju stenovitim stazama i onima kojima je dovoljan i pogled odole na samo naizgled nesavladive visine...

Granica između Slovenije i Italije preseca Mangart pravcem istok-zapad, tako da južna strana sa blažim padinama i prostranim zelenim visoravnima pripada Sloveniji, dok se sa italijanske strane izdiže gotovo vertikalan zid širok skoro tri kilometra i visok čitav kilometar.

Ime vrha je nemačkog porekla, prvi put zabeleženo u kartama početkom XVII veka u obliku Monhart, za koji se veruje da je izveden od staronemačke složenice "maganhard" nastale od reči "magan" sa značenjem "moć" ili "sila", i "hard" sa značenjem "čvrst" ili "snažan". Koliko dobro sve te reči opisuju ovaj vrh, jasno je već na prvi pogled iz bilo kog ugla.

U današnjoj Sloveniji podjednako se koriste oblici Mangart i skraćeni Mangrt, približniji lokalnom dijalektu, i oba se smatraju ispravnim.

Mangartska planina

Suvo korito Mangartskog potoka

Iako se stenovitom delu vrha može pristupiti i sa italijanske strane, najlakši prilaz je iz Slovenije, odakle se može izaći kolima skroz do prostranog platoa na preko 2000 metara nadmorske visine.

Čitav taj predeo naziva se Mangartsko sedlo (mada se pravo sedlo nalazi nešto iznad puta), a put koji vodi njega najviši je asfaltni put u Sloveniji. Ovaj put izgradila je 1938. godine italijanska vojska, kojoj je Mangart pripadao sve do kraja II svetskog rata, kako bi do strateški veoma značajnog grebena izvlačila teška artiljerijska oruđa. Greben iznad Mangartskog sedla služio je kao osmatračnica i u I svetskom ratu, ali se u ovom kraju nisu vodile značajnije bitke.

Danas takozvana Mangartska cesta važi za jedan od najlepših panoramskih puteva u Sloveniji. Mnoštvo serpentina, lepi šumoviti predeli u donjem delu i otvoreni vidikovci u gornjem, čine ovaj put omiljenom rutom za vožnju, posebno za bicikliste i bajkere. Međutim, sva ta lepota privlači mnogo više posetilaca nego što parkirališta na kraju puta mogu da prihvate, pa se tako ulaz na put naplaćuje i broj automobila je ograničen (za bicikle i motore ipak nema ograničenja), zbog čega treba poraniti da bi se uhvatilo slobodno mesto, a već u ranim prepodnevnim časovima formira se i kolona na ulaznoj rampi.

Ipak, pravim planinarima nije problem ni da se parkiraju pre rampe i odatle do vrha nastave pešice. Za ovo je najzgodnija dolina zvana Mangartska planina (što na slovenačkom znači "pašnjak"), do koje se sa asfaltnog puta odmah kod rampe odvaja dobar makadam. Odatle do sedla i dalje do vrha vodi lepa markirana staza duž (leti uglavnom suvog) Mangartskog potoka i kroz gustu šumu.

Širi potez Mangartskog sedla prostire se od oko 1850 metara nadmorske visine, gde se nalaze parkinzi i prilaz planinarskom domu, do 2055 metara gde se završava asfalt, i još par desetina metara naviše zemljanim stazama do same granice po kojoj su poređana izletišta sa klupama i stolovima za odmor. Već oko 2100 metara nadmorske visine livade i pašnjaci ustupaju mesto golom kamenjaru i prijatna staza za šetnju naglo se pretvara u pravi planinarski put, već u startu obezbeđen klinovima i sajlama.

Planinarski dom, prosto nazvan "Kuća na Mangartskom sedlu" (Koča na Mangrtskem sedlu) inače je rado posećen i kao prenoćište za planinare i kao restoran u kojem se samo može okrepiti tokom dnevnog izleta, ali ove godine ne radi zbog renoviranja. To ipak ne smeta ljubiteljima prirode da uživaju u šetnjama, vožnjama, pogledima iz visine, kao i u letenju paraglajderom za koje su ovdašnje vazdušne struje vrlo povoljne.

Ali, dok poneki turista još i izađe do "pravog" Mangartskog sedla, stenovite staze koje se odatle račvaju u dva smera uspona ipak su rezervisane za malo ozbiljnije planinare.

Put do Mangartskog sedla

Planinarski dom na Mangartskom sedlu

Ubrzo posle prevoja, staza se račva u dva kraka - Italijanski i Slovenački smer.

Oba današnja glavna smera uspona na Mangart nastala su tek u XX veku. Do tada se na vrh izlazilo relativno retko, s obzirom na to da je praktično oduvek imao pogranični karakter, prvo između Italije i Austrougarske, a kasnije Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Jugoslavije pa Slovenije. Prvi poznati uspon napravio je prirodnjak Franc Jožef Hoenvart 1794. godine, uz pomoć lokalnih lovaca na divokoze, direktnom trasom po kamenitim policama sa zapadne strane vrha, negde između današnje dve staze.

Italijanski smer važi za najlakši pravac uspona na Mangart. Kao što mu ime sugeriše, od mesta račvanja ulazi u teritoriju Italije, penje se relativno blagom linijom po vrhu severnog zida, zaobilazi vrh sa severne strane i onda naglo zaokreće i praktično po samoj graničnoj liniji izbija na najvišu tačku.

Iako se klasifikuje kao via normale, skoro cela deonica koja prati severni zid obezbeđena je sajlama i klinovima, ponegde i nogostupima usečenim u stenu, pa je upotreba ferata setova formalno preporučena. Kao i put do Mangartskog sedla, i ovu trasu je uredila italijanska vojska između dva svetska rata.

Italijanska strana

Slovenačka strana

Početak Slovenačkog smera

Početak Italijanskog smera

Italijanska ferata po severnom zidu

Za razliku od Italijanskog, Slovenački smer i zvanično nosi oznaku via ferata, a njime se vrhu pristupa direktnijim pravcem kroz strme useke u južnom zidu sa slovenačke strane.

Ovaj smer opremili su slovenački planinari 1953. godine, kao način da zaobiđu granične formalnosti u posleratnom periodu, kada su im za prolazak Italijanskim smerom bile potrebne posebne dozvole koje i dalje nisu garantovale da će ih graničari susedne države propustiti ako ih zateknu na terenu...

Iz istog razloga, italijanski planinari su u isto vreme napravili i svoju feratu, koja na Mangartsko sedlo i račvanje završnih smerova izlazi gotovo vertikalnim delom po obodu severnog zida, i važi za mnogo težu od slovenačke, čak je mnogi navode i kao najzahtevniju na Julijskim Alpima uopšte.

Danas su i Slovenija i Italija deo Evropske Unije i nemaju više graničnih prelaza ni kontrola kako u dolinama tako ni na planinskim vrhovima. Tako ni izbor smera za uspon na Mangart više ne zavisi od eksternih faktora, već samo od ličnih afiniteta planinara...

Italijanski smer

Izlazak na vrh Italijanskim smerom

Izlazak na vrh Slovenačkim smerom

Uprkos tome što do njega vode uske, strme i mestimično eksponirane staze, vrh Mangarta prilično je prostran, sa vizurama na sve strane sveta - prema Fužinskim jezerima sa italijanske strane na severu, nepreglednom kamenom prostranstvu ostatka Julijskih Alpa prema istoku, a po vedrijem vremenu vidi se čak i Jadransko more na jugu...

Vrhom dominira visoki drveni krst, sa reljefnom figurom planinara koja gleda ka Italiji i jednostavnim tekstom u čast dvestogodišnjice prvenstvenog uspona (1794 - 1994). Ne postoji tačan podatak kada je krst prvobitno postavljen na vrh, a informacija koja kruži internetom da je prvi krst na Mangartu podignut 1789. godine po svemu sudeći nije tačna jer je prvi uspon ostvaren tek pet godina posle toga...

Pored krsta, tu je i upisna knjiga uspona, metalni pečat ankerisan u stenu, kao i jedan poveći kamen sa rukom ispisanim imenom i nadmorskom visinom vrha.

Zanimljivo je da se kao zvanična nadmorska visina vrha vodi podatak o 2679 metara, ali je na pečatu vrha naveden metar manje, a na italijanskom natpisu na krstu čak dva metra manje...

Vrh Mangarta (2679 m.n.v.)

Uspon na Mangart klasičnim "normalnim" Italijanskim smerom nije naivan, ali nije ni pretežak.

Slično kao na usponu na Triglav, najveća objektivna opasnost je stena uklizana od svakodnevnog penjanja, ali u daleko manjoj meri nego na Triglavu. I Italijanski smer kao najlakša staza do vrha Mangarta ima nekoliko dosta izloženih deonica, ali se ta izloženost ogleda više u osećaju otvorenog prostora i visine nego u direktnom hodanju po ivici provalije, kao što je to slučaj na Triglavu.

Pa opet, nije ni retkost upoznati nekog starijeg lokalnog planinara koji će Mangart staviti na sam vrh liste najizazovnijih vrhova Slovenije, ispred mnogih drugih koji se tradicionalno smatraju pravim planinarskim dostignućima.

A sa druge strane, na stazi se mogu videti i sasvim neadekvatno opremljeni likovi, bez ikakvih tehničkih sredstava, u ravnim patikicama, koji naizgled ili potcenjuju uspon ili precenjuju sopstvene mogućnosti (ili oba istovremeno), i koji se opet jednako uspešno penju i spuštaju živi i zdravi kao i oni koji Mangartu pristupaju sa dužnom ozbiljnošću kakvu jedan takav vrh zahteva...

Objektivna težina uspona je, kao i uvek, negde između krajnosti...

(Foto: Zoran Udovčić)

(Foto: Zoran Udovčić)

Zbog svog istaknutog strateškog položaja, Mangart je oduvek bio čuvar granice, ili bar otkad ga pamti istorija planinarstva.

Ali, kako poslednjih godina evropske granice više spajaju nego što razdvajaju, tako ni Mangart više nije kamen spoticanja, već na njega jednako izlaze i slovenački i italijanski planinari, i drugi iz mnogih drugih zemalja, od kojih neki upravo i dolaze u ove krajeve samo da bi se provozali planinskim putevima koji su nekad služili ratu, a sada povezuju države u miru.

Zapravo, da bi se danas prišlo početnim tačkama za uspon na Mangart sa slovenačke strane, jednostavnije je to učiniti iz Italije, zaobilazeći ga dolinom sa severa, nego iz Slovenije, preko prevoja Vršič sa desetinama serpentina, spuštanjem do mesta Bovec i ponovnim dugim penjanjem do Mangartskog sedla...

Greben Julijskih Alpa kojem pripada Mangart jeste prirodna granica između dve države, ali su taj vrh i njegova neposredna okolina toliko duboko utkani u identitet obe nacije da ih nijedna ne može nazvati samo svojim.

S obzirom na to da je vrhu Mangarta moguće prići kolima na svega par kilometara, završnica uspona može biti vrlo kratka, ali i kao takva nudi namernicima zaista raznovrstan teren, izbor između staza različite težine, zabavne tehničke detalje i neverovatne poglede.

Sve to čini ovaj vrh idealnim za prvi susret sa fantastičnim svetom Julijskih Alpa, i potpuno opravdava njegovu popularnost kako među početnicima na ovim visinama tako i prekaljenim planinarima koji mu se rado vraćaju.

U okruženju toliko atraktivnih vrhova, jedan mora biti zaista poseban da bi se nametnuo među najomiljenije u celom masivu, a Mangart to postiže lagano i na mnogo različitih načina: visinom, položajem, značajem, zanimljivošću... Zato i s punim pravom zaslužuje da bude jedan od najposećenijih vrhova Julijskih Alpa, i nezaobilazna stanica planinara u Sloveniji.