Julijski Alpi: Triglav, najviši vrh Slovenije

U današnje vreme kada su i daleke destinacije sve dostupnije, sve je lakše putovati na neke visoke planine, a samim tim je sve manje vrhova koji u svesti planinara predstavljaju pravi izazov.

Ali, u doba dok su planinarima stare Jugoslavije Alpi, Himalaji i uopšte vrhovi na drugim kontinentima bili tek neostvarivi snovi, postojao je samo jedan vrh koji je skoro svim planinarima sa ovih prostora služio kao merilo dostignuća.

Triglav, najviši vrh Julijskih Alpa, nekada najviši vrh Jugoslavije a danas "samo" Slovenije, još uvek je jednako zahtevan za penjanje kao i pre pola veka, ali ga danas mnogi preskaču ili zaobilaze iz raznih razloga koji imaju malo veze sa pravim planinarstvom. Jednima je nedovoljno uzbudljiv, drugima isuviše pun drugih penjača, trećima beznačajan u poređenju sa "pravim" alpskim vrhovima iznad četiri hiljade metara nadmorske visine...

Ipak, za one koji ne pate elitizma, Triglav je u svakom smislu vredan vrh, kao planinarski doživljaj ali i kao simbol, i za svakog iskrenog ljubitelja visina još uvek dostojna stavka u avanturističkoj biografiji.

Zanimljivo, mada Slovenija važi za državu besprekorno očuvanih prirodnih lepota, Triglavski narodni park jedini je njen nacionalni park. Uprkos rasprostranjenom mišljenju da je to jedan od najstarijih ili čak najstariji nacionalni park u Jugoslaviji, osnovan je tek 1981. godine i ne ubraja se ni u prvih petnaest nacionalnih parkova u jugoslovenskim zemljama.

Takođe pomalo neverovatno, u jednoj državi koja naplaćuje bukvalno sve što je moguće naplatiti, ulaz u Triglavski narodni park je besplatan i slobodan za sve.

Triglavski narodni park nalazi se na krajnjem severozapadu Slovenije i obuhvata skoro čitav slovenački deo Julijskih Alpa, izuzev grebena Bohinjsko-tolminske gore južno od Bohinjskog jezera. Pored Triglava, u nacionalnom parku se nalaze i svi drugi atraktivni vrhovi Julijskih Alpa: Jalovec, Mangart, Prisojnik, Škrlatica, Špik...

Dolina Krme u svitanje

U zavisnosti od afiniteta, fizičke spremnosti i tehničkog iskustva, Triglavu se može prići sa svih strana sveta. Šta god pričali pojedinci, nijedan od pravaca uspona ne može se nazvati lakim i nijedan nije za potcenjivanje ni u kondicionom ni u tehničkom smislu.

Uspon na Triglav obično traje dva dana, sa napornim pešačenjem do nekog od planinarskih domova pod vrhom i zahtevnijim završnim usponom sledećeg dana. Neki čak dele uspon u čitava tri dana, sa još jednim noćenjem posle izlaska na vrh i spuštanjem u dolinu tek trećeg dana.

Međutim, kompletan uspon i spust moguće je završiti i u jednom danu, ali sam podatak da od bilo kog mesta gde se može parkirati automobil do vrha ima više od dve hiljade metara visinske razlike dovoljno govori o tome koliko takav poduhvat uopšte nije lak. Sa druge strane, zbog čestih promena vremena na samom vrhu, ovakav način uspona je za dovoljno spremne najracionalniji, jer je tako umesto skupog noćenja u skromnim uslovima planinarskih domova koje treba rezervisati mesecima unapred moguće boraviti više dana u dolini i birati najpovoljniji dan za uspon.

U bilo kom slučaju, na završni uspon najbolje je krenuti radnim danom, što i dalje ne garantuje izbegavanje gužve na stazama, naročito u letnjim mesecima.

U istorijskim izvorima, Triglav se prvi put pominje u nemačkim izvorima iz XVI veka, u obliku Terglau.

Ime je očigledno slovenskog porekla, i potiče odatle što posmatran iz Gorenjske Triglav izgleda kao da ima tri vrha, odnosno tri glave. Triglav se zapravo sastoji od dva vrha, nižeg po imenu Mali Triglav (2738 m.n.v.) i glavnog koji se obično naziva samo Triglav (2864 m.n.v.), ređe Veliki Triglav. Treća "glava" je samo optička varka usled ugla posmatranja.

Po svemu sudeći, ime vrha potiče upravo od njegovog karakterističnog izgleda, i ne postoji ni istorijski ni tradicionalni kontekst koji bi ga povezao sa istoimenim božanstvom iz staroslovenske mitologije, poštovanim više kod Zapadnih nego kod Južnih Slovena.

Nasuprot tome, za same Julijske Alpe pouzdano se zna da su nazvane po Juliju Cezaru, koji je prvi izgradio put kroz njih, u predelima koji se danas nalaze u italijanskom delu masiva.

Prvi zabeleženi uspon na vrh izvršila su četvorica Slovenaca 1778. godine, iz pravca Bohinja, sa završnicom preko Malog Triglava. Ta trasa postoji i danas, pod imenom "Put koracima prvih penjača" ("Put po sledeh prvopristopnikov"), ali se koristi ređe od drugih pristupa, obično samo u sklopu obeležavanja okruglih jubileja prvog uspona.

Danas se Triglavu najčešće pristupa iz doline Vrata, u kojoj se nalaze dva planinarska doma - Aljažev i Šlajmerjev - i odakle se na vrh penje sa severne strane, ili iz doline Krme u kojoj postoji takozvana Kovačka kuća (Kovinarska koča), odakle se može doći do nekoliko domova bliže vrhu: Vodnikovog doma južno od Triglava ili domova Planika i Kredarica u samom dnu triglavskih stena.

Pravac iz doline Krme smatra se tehnički najlakšim načinom uspona na Triglav, ali ni ta staza nije nimalo laka, i do najbližeg doma (Vodnikovog) savladava hiljadu metara visinske razlike na manje od deset kilometara dužine, po nezgodnom kamenitom terenu. Do druga dva doma ima još i više uspona, a teren je sve teži što se više penje.

Dolinom Krme vodi dobar makadamski put kojim se i običnim putničkim automobilom može prići do samog ulaza u stazu. Međutim, čak i radnim danom su sva mesta gde je moguće uglaviti auto obično zauzeta već pre svitanja, pa na ionako dugu i napornu stazu treba dodati i par kilometara tabananja dolinom...

Prvi deo staze vodi kroz gustu šumu, i tek nakon izlaska na visoravan Malo polje i zatim predeo Zgornja Krma počinju da se otvaraju puni pogledi na fascinantne kamene zidine koji okružuju dolinu sa skoro svih strana.

Na prevoju Konjsko sedlo staza izbija iznad dve hiljade metara nadmorske visine. Ovde se razdvajaju putevi ka planinarskim domovima Planika i Kredarica, a pejzaž sve više postaje nepogrešivo alpski, sa surovim krševitim padinama ispresecanim zelenim pašnjacima nad kojima se nadvijaju naizgled nedostižni stenoviti vrhovi...

Planinarski dom Planika

Kao najviši i najposećeniji vrh Julijskih Alpa (mada ne i planinarski najatraktivniji, taj naslov ipak pripada Jalovecu, koga slovenački planinari prigodno nazivaju "kraljem Julijaca"), Triglav je na prostorima bivše Jugoslavije praktično oduvek bio sinonim za avanturu, ali i nacionalni simbol Slovenije.

Triglav je inspirisao pesnike (u svom epu "Krst pri Savici iz 1836. godine France Prešern naziva ga "sivim poglavarem kranjskih snežnika"), slikare (ulje na platnu "Vrh Triglava" Marka Pernharta iz 1849. godine zadivljujuće verno prikazuje greben između Malog i Velikog Triglava), muzičare (čuvena je slovenačka patriotska pesma "Oj, Triglav, moj dom" koju je na stihove Matije Zemljiča 1894. godine komponovao Jakob Aljaž, ali je još čuvenija pesma "Jugoslavijo" koju je 1974. godine komponovao Danilo Živković na reči Milutina Popovića Zahara, sa stihom "od Vardara pa do Triglava" koji je postao i ostao nezvanični sinonim nekadašnje države Južnih Slovena)...

Stilizovana sileuta Triglava nalazi se i na zvaničnom grbu Slovenije od njenog osamostaljenja 1991. godine, a pre toga je bila glavni motiv i na republičkom grbu Slovenije za vreme SFRJ, od 1945. godine, po ugledu na predlog slovenačkog grba koji je osmislio arhitekta Jože Plečnik 1934. godine.

Silueta Triglava takođe se može videti i na poleđini novčića od 50 eurocenti, vernija njegovom stvarnom izgledu u prirodi.

Milan Kučan, nekadašnji predsednik Slovenije, svojevremeno je izjavio da je dužnost svakog Slovenca da se bar jednom u životu popne na Triglav.

U toku 2000. godine, planinar Franjo Potočnik, tada šezdesetpetogodišnjak, popeo se na Triglav 366 puta, svakog dana u godini po jednom, a 2015. godine je sa osamdeset godina napravio svoj hiljaditi uspon na najviši vrh Slovenije! Izgleda da su neki ipak malo više Slovenci od drugih.

(Foto: Zlatko Veršegi)

(Foto: Zoran Udovčić)

Triglavska vrata

Na mestu današnjeg planinarskog doma Planika, prva planinska kuća podignuta je još 1871. godine, kao jedan od prvih trajnih objekata za sklonište planinara u celoj Sloveniji. Pravi planinarski dom izgradili su austrijski planinari 1877. godine i nazvali ga imenom Marije Terezije.

Posle I svetskog rata, dom je preuzelo Slovensko planinsko društvo (preteča današnjeg Slovenačkog planinarskog saveza), ali je nedugo potom pretvoren u graničarsku karaulu i tu funkciju je imao sve do kraja II svetskog rata, kada je ponovo otvoren za planinare.

Današnji izgled dom je konačno dobio 1992. godine, nakon nekoliko rekonstrukcija i dogradnji.

Podaci u literaturi, na kartama i na tabli na samom domu ne slažu se oko nadmorske visine na kom se Planika nalazi, i variraju od 2401 do 2408 metara nadmorske visine. Kako god bilo, dom je popularan kako među onima koji se penju na Triglav tako i među transverzalcima koji pešače stazama od doma do doma bez penjanja na vrhove, što je u Sloveniji veoma zastupljen način boravka u prirodi a našim planinarima može da deluje nezamislivo...

Pogled sa Malog Triglava na završni deo grebena

Dom Kredarica ispod istoimenog vrha

Ako se staze do domova u podnožju stena Triglava mogu nazvati klasičnim pešačkim, dalje ka vrhu kreće pravo planinarenje.

Tehnički, od Planike se može pešačiti još do doma Kredarica, ali uspon na Triglav bilo od jednog bilo od drugog doma zahteva malo tehničke veštine i spretnosti i priličnu hladnokrvnost na strmim i eksponiranim deonicama na steni, na nekim mestima toliko uskim da se dva čoveka ne mogu mimoići. A mimoilaženja ima dosta, čak i radnim danom, jer se grupe na grebenu smenjuju kao na traci, toliko da na nekoliko "uskih grla" treba čekati i do desetak minuta da se prolaz raščisti...

Iako se dom Planika nalazi na nižoj nadmorskoj visini od doma Kredarica, uspon tim smerom je direktniji i kraći, kroz strmi usek poznat kao Triglavska vrata obezbeđen čeličnim sajlama (na nekim mestima i nogostupima), na kojima Slovenci preporučuju upotrebu ferata setova, dok se alpinistički šlemovi zbog velike mogućnosti odrona kamenja sa visine podrazumevaju.

Naravno, glavnim smerovima od domova Planika i Kredarica apsolutno je moguće ići i bez setova za osiguranje, ali daleko od toga da su u pitanju lagane staze na kojima su i sajle i klinovi za obezbeđenje potpuno nepotrebni, kako to vole da predstavljaju neki planinari. Pa opet, nije to ni pravi alpinizam kakvim ga proglašavaju neki manje iskusni penjači.

Završni uspon na Triglav jeste tehnički zahtevan ali u domenima planinarstva, i za bilo koga ko ima dovoljno snage u rukama i nogama, iole dobru koordinaciju pokreta i nema strah od visine i otvorenog prostora, ne bi smeo da bude nikakav problem.

(Foto: Zoran Udovčić)

(Foto: Zoran Udovčić)

I od Planike i od Kredarice prvo se izlazi na Mali Triglav, odakle se svaki metar staze ka najvišem vrhu Slovenije vidi kao na dlanu, isto kao na Pernhartovoj slici od pre skoro dva veka.

Mali i Veliki Triglav spaja uzan i izložen greben, koji se prvo spušta nekoliko desetina metara do prevoja između ova dva vrha, a zatim konačno penje skoro sto metara uvis do najviše tačke Julijskih Alpa. Kratak ravni deo staze na prevoju jedini ima dovoljnu širinu da se na njemu mogu mimoići i veće grupe, ali je bezbednost tog detalja samo varljiva.

U uslovima suve staze, najveću opasnost na usponu na Triglav čine stene uglačane od decenija svakodnevnog hodanja, mestimično bukvalno polirane do visokog sjaja, i zato je dobra planinarska obuća apsolutno obavezna.

U iole vlažnim uslovima, uspon na Triglav se ne preporučuje, a ako postoji i najmanja mogućnost grmljavine na Triglav se jednostavno ne ide. Zbog prisustva gvožđa u dolomitskim stenama udari groma su praktično neizbežni, čemu doprinose i tone čelika u sajlama i klinovima duž čitavog grebena. 

Udar groma najčešći je uzrok pogibije planinara na Triglavu, o čemu svedoče mnogobrojne memorijalne table duž grebenske staze, ali ne treba zanemariti ni opasnost od padova, od čega se nažalost i danas često gine...

Mali Triglav

Verovatno najznačajnija ličnost za razvoj planinarstva na Triglavu bio je Jakob Aljaž (1845-1927), sveštenik i planinar koji je značajan deo života posvetio uređenju triglavskih staza.

Aljaž je zaslužan i za današnji izgled vrha, sa cilindričnim planinarskim skloništem od pocinkovanog lima koje je sam projektovao i izgradio 1895. godine uz pomoć nekoliko radnika, i koje se po njemu danas naziva Aljažev stolp. Za potrebe izgradnje Aljaž je od tadašnje opštine Dovje otkupio prostor vrha kako bi mogao legalno da gradi na svom zemljištu, a po završetku konstrukcije poklonio ga je Slovenskom planinskom društvu.

Aljažev stolp zamišljen je tako da pruži kratkotrajni zaklon grupi od 3-4 planinara, ali se objekat već nakon nekoliko godina ispostavio kao isuviše mali za predviđenu namenu, pa je u steni sa južne strane vrha uklesano još jedno, nešto veće sklonište poznato kao Staničevo zavetišče.

Ipak, teško da je Aljaž mogao da predvidi da će nešto više od veka kasnije na vrh svakodnevno izlaziti na desetine, ponekad i stotine planinara, pa čak i više od hiljadu na vrhuncu letnje sezone!

Slovenačka vlada proglasila je 1999. godine Aljažev stolp spomenikom kulture od nacionalnog značaja, a osim mesec dana tokom jeseni 2018. godine kada je privremeno demontiran i spušten helikopterom radi restauracije, za sve ove godine na vrhu stoji originalna građevina.

(Foto: Zlatko Veršegi)

(Foto: Zoran Udovčić)

Za optimalni ugođaj u jednodnevnom usponu na Triglav najbolje je kombinovati staze tako da se obiđu oba najviša doma, i Planika i Kredarica, jer osim nešto drugačijih vizura oba doma čine značajan deo istorije Triglava i uopšte planinarstva u Sloveniji i oba vredi posetiti.

Dom Kredarica, ili punim nazivom Triglavski dom na Kredarici, najviši je planinarski dom u Sloveniji, na nadmorskoj visini od oko 2515 metara. Prvobitno izgrađen 1896. godine na inicijativu Jakoba Aljaža, tokom godina je nekoliko puta dograđivan, a u današnjem obliku postoji od 1983. godine.

Uz dom se takođe nalaze i najviša meteorološka stanica u Sloveniji, i kapela Marije Snežne, kao najviši verski objekat u Sloveniji.

Po povratku sa vrha, u domu se može ručati ili samo okrepiti pred iscrpljujući povratak u dolinu, a u takvom okruženju nije problem ni platiti sedam evra za limenku piva... Za one koji tek treba da se penju, pogled na istočnu stenu Malog Triglava i planinare na stazi koji izgledaju kao muve zalepljene za zid može delovati malo demorališuće, ali one koji su se tom stazom već spustili taj prizor samo pojačava osećaj ispunjenosti nakon uspešnog uspona...

Dom Kredarica

Kao najviši vrh Julijskih Alpa, današnje Slovenije i nekadašnje Jugoslavije, Triglav ima privlačnu moć koja sa godinama samo raste.

U jednoj državi visoko razvijene planinarske kulture, gužve na planinskim stazama čak i radnim danima nisu ništa neobično, a otvaranjem granica Slovenije prema ostatku Evrope (a pogotovo ekspanzijom društvenih mreža poslednjih godina) Triglav postaje sve atraktivniji i za planinare iz udaljenijih krajeva sveta. Naravno, sa porastom broja posetilaca gubi se onaj autentični duh kakav zamišljamo da treba da imaju alpski visovi, ali jedino što možemo da učinimo povodom toga je da to prihvatimo i doživimo Triglav takav kakav je, sa svim manama masovnog planinskog turizma, ili da ne prihvatimo i propustimo priliku da ga doživimo uopšte.

A Triglav je ipak nešto više od planinskog vrha u fizičkom smislu - za Slovence je to simbol nacionalnog identiteta, a za mnoge planinare iz regiona simbol planinarskog identiteta i večite težnje za visinama.

Možda ne treba ići toliko daleko da se kaže da je svaki pravi planinar dužan da se popne na Triglav bar jednom u životu, ali reći da bi svakom planinaru vredelo da se na Triglav bar jednom popne uopšte ne bi bilo preterivanje.