Dec 27, 2018

Vitoša: Snežno kraljevstvo vetra i kamena


Kada je reč o planinarenju, Bugarska je sigurno jedna od najznačajnijih destinacija na Balkanu. Osim toga što se mogu pohvaliti najvišim vrhom na ovom poluostrvu, naše zapadne susede odlikuje i vrlo visoka planinska kultura, pa su tako sve iole značajne planine odlično obeležene, trasirane i održavane, pa planinarenje u Bugarskoj uvek predstavlja pravo uživanje. Međutim, iako će posetiocima sa strane na pomen bugarskih planina uvek na pamet prvo pasti Rila ili Pirin, za same Bugare nema dileme: planina broj jedan ipak je Vitoša!

Za žitelje Sofije, Vitoša je ono što je Beograđanima Avala. Smeštena odmah nadomak grada (mada bi ispravnije bilo reći da je grad smešten nadomak planine), Vitoša je za stanovnike bugarske prestonice istovremeno jedan od simbola grada, večita kulisa urbane panorame, ali i omiljeno svakodnevno izletište... Zato i ne čudi da će ovde svoju zanimaciju naći i planinari i skijaši i paraglajderi i opušteni izletnici, pa ne čudi ni da se do gore može stići žičarom, ali ni da do pola puta do vrha ide i redovna linija gradskog prevoza iz centra grada.




Ono što možda može da začudi neupućene jeste podatak da je upravo Vitoša bila prvi park prirode na Balkanu, još od davne 1934. godine. Ne zato što to ne zaslužuje, već zato što bi se očekivalo da su neke druge, mnogo zvučnije oblasti ranije stavljene pod formalnu zaštitu, ne samo u Bugarskoj nego i šire. Samo to govori sasvim dovoljno o odnosu Bugara prema Vitoši.

Hiža Aleko


Veliko poštovanje prema ovoj planini seže još u najdavnija vremena. Stari Grci nazivali su je Skomios ili Skombros ("strma planina"), a pominjali su je Tukidid, Aristotel, Plinije Stariji... Ime Vitoša prvi put se pominje u XI veku i nepoznatog je porekla; smatra se da ima tračanski koren, sa grubim značenjem "planina koja deli". Tračani to sigurno nisu mogli da znaju, ali greben Vitoše zaista deli crnomorski od sredozemnog sliva, a specifičan položaj uslovio je i to da vrh Vitoše bude jedan od najvetrovitijih vrhova na Balkanu.






Prema legendi, nešto slično je mislio i kralj Filip V Makedonski (koga ne treba pobrkati sa njegovim imenjakom, ocem Aleksandra Velikog), koji se u II veku pre naše ere popeo na vrh planine za koju je pretpostavljao da se nalazi tačno između Jonskog i Egejskog mora, jer je mislio da će odatle moći da vidi celo svoje kraljevstvo. Koja je to tačno planina bila, danas više nije poznato, ali Bugari naravno navijaju za Vitošu. Skoro šezdesetogodišnjem Filipu, koji se po standardima svog vremena mogao smatrati starcem, tri dana uspona nije se isplatilo - na vrhu ga je navodno dočekala magla od koje se nije video ni prst pred okom, a kamoli čitav Balkan.






Što se tiče prirodnih vrednosti, Vitoša se ne razlikuje previše od planina slične morfologije i visine (a dostiže sasvim respektabilnih 2290 metara iznad mora), ali je ipak odlikuje jedan dosta redak kraški fenomen - kamene reke.

Ove formacije velikih kamenih blokova, koje svojim prostiranjem zaista podsećaju na tok reke, nastale su složenim procesima ledničke erozije i slične su ledničkim morenama, pa se isprva mislilo da je u pitanju isti oblik reljefa. Međutim, za razliku od morena i siparskih polja, kamene reke pre svega ne sadrže sitniji rastresiti materijal i izuzetno su stabilne, što ih čini daleko bezbednijim za hodanje i penjanje.

Kamena reka pod snegom




Kamene reke danas čine jednu od najpopularnijih atrakcija Vitoše. Najduža i najpoznatija naziva se Zlatni mostovi, po zlaćanoj boji lišajeva kojima je kamenje prekriveno, što se u zimskom periodu naravno ne može tako lako primetiti. Pa ipak, čini se da je Vitoša zimi daleko zanimljivija, kada široke livade i goleti prekrije debeli sloj snega, pa strme padine postanu skijaške staze a široki put uzbrdo se pretvori u teško prohodnu prtinu.




Glavni turistički centar Vitoše nalazi se na oko 1800 metara nadmorske visine, otprilike tamo gde izlazi žičara sa periferije Sofije. Iako se u okolini nalazi nekoliko hotela, deluje kao da je glavni fokus zbivanja hiža Aleko, planinarski dom koji bi se pre mogao nazvati hotelom niže kategorije. Sve ono zbog čega većina dolazi na Vitošu lako je dostupno odavde: Zlatni mostovi su na par minuta hoda, odmah nizbrdo idu ski staze, a uzbrdo planinarske.






Najviši vrh Vitoše, Černi vrah (iliti Crni vrh, bugarski: Черни връх), duguje svoje ime šumama crnog bora kojima je cela planina nekad bila obrasla, a danas se mogu naći samo ispod 2000 metara nadmorske visine. Od planinarskog doma do vrha može se doći na više načina, ali nijedna od tih staza ne može se nazvati zahtevnom; naravno, duboki sneg svaki uspon čini težim, ali na ovakvim planinama svakako i zanimljivijim. Čak i po gustoj magli, lako je pronaći put obeležen metalnim stubovima, a čak i kad ni oni ne bi postojali bilo bi dovoljno samo pratiti grupice ispred sebe jer čak i po lošem vremenu na putu ka vrhu uvek nekoga ima.





Kako se mogao osećati Filip V postaje jasno već na pola puta. Jednoličnu belinu u koju se stapaju nebo i staza remeti samo zvuk brišućeg vetra i sitni kristali leda koji udaraju i bockaju izložene delove lica. Sam uspon i pored svega nije težak, a kažu i da ne postoji loše vreme - samo loša odeća i obuća. Briga nas za zimu, briga nas za sneg...

Černi vrah (2290 m.n.v.)





Osim toga što čak ni u zimskim uslovima nije previše naporan, uspon je i prilično kratak. I pre nego što pomislimo, iz magle počinju da se pomaljaju obrisi meteorološkog kompleksa na vrhu, kao vanzemaljske strukture u tuđem svetu od magle, vetra i zaleđenog kamena, u kom ne postoje ni noć ni dan. Filipovo kraljevstvo i danas ostaje skriveno za pogled.

Meteorološka stanica i planinarsko sklonište na Crnom vrhu




Sam Crni vrh sastoji se zapravo iz dva vrha otprilike iste visine (2290 m.n.v.), od kojih se na jednom nalazi meteorološki balon, a na drugom zgrada meteorološke stanice, koja izgleda kao davno napuštena i zaboravljena. Ipak, neko ko bi se okrenuo natrag nizbrdo ne pokušavši da otvori njena vrata ostao bi uskraćen za grejanje uz bubnjaru i vruć čaj, kafu ili supicu - stanica služi i kao planinarsko sklonište, prozaičnog imena "Kukavičje gnezdo". Posle tabananja po ledenoj belini, ovakav predah je vrlo dobrodošao. Jedini problem je što planinari stižu kao na traci, pa se ne može zadržavati dugo, a treba se nakaniti na povratak na hladnoću i brišući vetar...



"Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti"


Pa opet, osećaj je začuđujuće prijatan. Kao kad smo bili deca, pa smo umeli da po ceo dan provedemo u snegu i uživamo u svakom mokrom i hladnom trenutku. Deci ništa ne smeta, čovek tek sa godinama uči da je hladnoća neprijatna i da će se razboleti ako previše razdrlji jaknu na vetru. Šta zna dete... A ponekad, samo ponekad, moguće je postati dete ponovo, makar samo na trenutak. Pa ako je to i jedino što se može osetiti na Vitoši, i više je nego dovoljno.




Voleo bih da priču o zimskom usponu na Vitošin Crni vrh završim ironijom, da napišem da je vetar konačno rasterao maglu kao da nam tera inat kad smo već bili na pola puta do dole, ali jednostavno nije bilo tako. Ono što se dogodilo bilo je mnogo fascinantnije - igra sunca i oblaka koju je trebalo doživeti da bi se poverovalo. Svaka fotografija samo je bledi obris utiska, a svaka reč je suvišna i preteška da bi prenela makar deo doživljaja.



Pogled na meteorološki balon




Možda Vitoša nije ni po čemu drugačija od mnogih planina, ali je opet toliko posebna. Ne treba biti Bugarin da bi se to osetilo. Ovakva mesta, istovremeno toliko obična i toliko nesvakidašnja, retko su blago koje treba umeti ceniti. Pa još na samo par stanica od centra glavnog grada! Stvarno bi trebalo biti lud i ne koristiti se tim bogatstvom svakom prilikom. A Bugari možda jesu svakakvi, ali ludi - ako je suditi po odnosu prema Vitoši - definitivno nisu.








A kako ovo kraljevstvo vetra i kamena izgleda bez snega i leda, valjda ćemo proveriti nekad. Možda nam nije toliko blizu kao žiteljima Sofije, ali nije ni preko sveta...



DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA:

No comments:

Post a Comment