Crno-beli svet: Studena planina i Goč, zimi

 

One prave zime sa mnogo belog snega i plavim sunčanim nebom sve više postoje samo u sećanjima.

 

Sve češće su zime suve i sive, pa čak i na planinama koje važe za snežne uhvati se tek toliko belog pokrivača da ne hodamo baš po samom blatu, na poglede sa vrhova navuče se zavesa oblaka, a tamne siluete četinara stvaraju crno-belu sliku bez naročitih naglasaka. Nije ni čudo što planinari sve češće zimske akcije prave na nekim udaljenijim, višim i još uvek snežnijim vrhovima od ovih u najvećem delu Srbije.

Ali, zimski planinski kontrast između crnog i belog često je mnogo više od pukog vizuelnog - samo malo dalje od živih turističkih centara šire se prostranstva koja malo ko obilazi, a rame uz rame stoje planine omiljene među izletnicima sa onim kojima ljudska noga ne kroči i mesecima.

U strogo geografskom smislu, masiv sa južne strane Vrnjačke banje čini jednu planinu, ali ga tradicija deli na tri - od istoka ka zapadu ređaju se Goč, Ravna planina i Studena planina, i tim redosledom opada i njihova popularnost: od Goča sa prepunim hotelima i apartmanima nakrcanim oko minijaturnog skijališta, preko vekovima netaknutih šuma Ravne planine koje okružuju poznati hotel "Piramida", dečije odmaralište i planinarski dom "Dobra voda", do zabiti Studene planine sa skoro neprimetnim tragovima ljudskog delovanja.

 

Dve krajnje planine ove grupacije, čije glavne tačke za polazak na pešačenje deli petnaestak kilometara asfaltnog puta, možda nisu dva potpuno drugačija sveta kako bi ih neko mogao predstaviti, ali jesu "dve strane istog novčića", dva po mnogo čemu drugačija doživljaja na dve po mnogo čemu slične staze...

Dok je planina Goč odavno ukorenjena u najopštiju kulturu i verovatno ne postoji neko ko za nju nije makar čuo (ako baš i ne umeju svi da je pokažu na karti), njen zapadni produžetak - Studena planina - nepoznat je i mnogim planinarima.

 

Zanimljivo je da popularnost ovih planina nema nikakve veze sa visinama njihovih vrhova, kako to obično biva, pa je najviši vrh Goča - Ljukten (1216 m.n.v.) preko sto metara niži od najvišeg vrha Studene planine - Kavgalija (1355 m.n.v.), kojem opet fali više od dvesta metara do visine najvišeg vrha Ravne planine po imenu Crni vrh (1534 m.n.v.). Moglo bi se pomisliti da su ovi viši vrhovi nepristupačniji i teži za penjanje, ali u realnosti sve tri staze su podjednako dugačke i podjednako teške (ili lake). Zašto su onda vrhovi Goča toliko posećeniji od susednih, ostaje misterija...

Prostor koji se naziva Studenom planinom oivičen je sa severne strane klisurom Gvozdačke reke koja ga deli od planine Stolovi a sa zapadne klisurom Ibra sa čije suprotne strane stoji planina Čemerno. Ka jugu i istoku Studena planina se neprimetno pretapa u Žaračku i Ravnu planinu, između kojih ne postoje potpuno jasne prirodne granice.

 

Kažu da je Studena planina dobila ime po tome što na njenim ogoljenim vrhovima uvek ima mnogo vetra. Kažu i da se sa njenog najvišeg vrha pružaju pogled na Kopaoničke planine i njihovu širu okolinu kao na dlanu, od Golije na zapadu preko Željina i Kopaonika do Jastrepca na istoku, i dalje. Ali u oblačan zimski dan koji briše boje sveta, pogled ne može da se probije dalje od par desetina metara...

Zvanično, vrhovima Studene planine pristupa se od planinarskog doma u selu Brezna u podnožju između Studene i Stolova, ali staza zapravo počinje nekoliko kilometara dalje uzbrdo, od napuštene šumarske kuće odmah uz put koji vodi ka glavnim turističkim zonama Goča.

Šumarska kuća nije ni prvi ni poslednji kriminalno devastiran objekat na lokaciji sa ogromnim potencijalom, ali na takvu sliku je nemoguće oguglati. Isto kao što je lako unutar urušenih zidova zamisliti barem jednu bubnjaru i malo toplote u kojoj se čovek može na trenutak sakriti i vratiti u život posle celodnevnog zimskog tabananja planinskim stazama...

Staze koje vode ka najvišim vrhovima Studene planine su jake, prohodne i lake za praćenje, ali je korišćenje neke vrste navigacije apsolutno neophodno jer putokaza i markacija skoro i da nema, a staze ucrtane na kartama praktično uopšte ne prate ono što se zaista nalazi na terenu, pogotovo na početku kad tek treba uhvatiti pravi pravac.

 

Brezanska reka

Šumarska kuća

 

 

 

 

U zavisnosti od raspoloživog vremena i inspiracije, do grebena planine može se doći raznim kombinacijama kolskih puteva, progaženih šumskih staza, ili prosto prečicama kroz šumu koje izmišljamo na licu mesta. Blag teren i jaka visoka šuma bez mnogo sitnog rastinja dozvoljavaju mnogo toga.

Ciljana tačka je prevoj između dva vrha iste visine i istog imena - Zli čukar (1245 m.n.v.). Iskusniji planinari kažu da greben istočnijeg od ova dva vrha odlikuju prelepi pogledi, ali pod velom oblaka nema smisla to proveravati... Izlazimo samo na sam vršak onog zapadnijeg, čisto da ubeležimo još jedan vrh u planinarsku biografiju, ali tamo ne zatičemo ništa zaista vredno pomena...

Odavde do najvišeg vrha stazu je jako lako pratiti - samo uzbrdo i bez greške.

Vrh Zli čukar (1245 m.n.v.) - zapadni

Najviši vrh Studene planine - Kavgalija (1355 m.n.v.) - zaravnjen je i otvoren ka svim stranama sveta, i po vedrom danu vidik mora da je stvarno izuzetan. Ono što se tek razaznaje kad vetar malo razduva oblake izaziva znatiželju i otvara poziv za novu posetu u neko toplije i stabilnije vreme.

Na najvišoj tački planine nema nekog posebnog obeležja, samo hrpa kamenja na mestu gde je nekad očigledno bio stubić od kojeg je ostala samo izbledela i zgužvana limena tabla sa imenom vrha.

 

Vetar briše sve pred sobom, i usred zime Studena planina potpuno opravdava svoje ime. Pauzu je bolje napraviti negde niže, u zavetrini, a u zavisnosti od toga da li želimo da se vratimo istim putem ili kružnom stazom to može biti na proplanku pred završni uspon ili malom improvizovanom izletištu kod takozvane Maretove česme.

 

Zanimljivo je koliko su planine ovog kraja bogate vodom i izvorima koji nikad ne presušuju - pogotovo se to odnosi na Goč i Željin - a još zanimljivije koliko suvi i jalovi Stolovi odudaraju od te slike...

(Foto: Goran Tile Tintor)

Vrh Kavgalija (1355 m.n.v.)

Maretova česma

 

 

Kružna staza nazad do polazne tačke vodi zapadnim padinama, preko još jednog vrha simpatičnog imena Cvetalica (1055 m.n.v.), sa vizurama koje se konačno otvaraju ka impresivnoj klisuri Brezanske reke, koja se nedaleko uliva u još moćniji Ibar.

I sa ove strane planine putevima izgleda niko nije rekao kako su prikazani na kartama, pa oni prate neku svoju logiku, uvrću se i ispravljaju na neočekivane načine, ali svi na kraju vode nazad do doline Brezanske reke. Pitanje je samo koliko vremena za tabananje imamo...

 

Studena planina, tako dostupna a tako slabo poznata, ostavlja utisak teške periferije u samom centru centralne Srbije, planine koju vredi posetiti ali - istini za volju - možda ipak i ne neizostavno uvrstiti u itinerar oko Kraljeva i Vrnjačke banje...

Vrh Cvetalica (1055 m.n.v.)

(Foto: Goran Tile Tintor)

Klisura Brezanske reke

Po mnogo čemu, Goč je sušta suprotnost Studene planine.

Dovoljno je reći da i po hladnom i maglovitom danu punom susnežice i poledice u krugu od kilometar, dva od skijališta prosto vrvi od naroda i automobila načičkanih duž puta, za koje su gočka parkirališta tesna.

Najviši vrh Goča - Ljukten (1216 m.n.v.) - nije baš ni tako blizu turističkog centra, ali i pored toga na usponu se mogu sresti i planinari i turisti, čak i porodice sa malom decom. Reputaciju jednog od najomiljenijih zimskih centara u Srbiji Goč zaslužuje bez pogovora.

Ali, što se tiče prirodnih lepota, razlika i nema previše. I Goč i Studena planina mogu se opisati jakim putevima koji seku kroz guste šume do golih livadskih visova. Gledali ih kao jednu ili dve planine, i Goč i Studena predstavljaju nam se istim licem.

(Foto: Zoran Držaić)

Jezero Selište

Pravac uspona kojim se izbegava najveći broj izletnika i ostvaruje makar iluzija neke udaljene planine ne baš pristupačne svakome vodi od jezera Selište.

 

Ovo je jedno od omiljenih odredišta posetilaca Goča, makar samo zbog prijatnog ambijenta (koji u leto pomalo podseća na slike severnoameričkih nacionalnih parkova, sa kristalno čistom vodom oivičenom stoletnim četinarima), jer su kupanje, pecanje i druge aktivnosti na vodi strogo zabranjeni budući da jezero predstavlja glavni rezervoar pijaće vode za Vrnjačku banju i Kraljevo.

Vrh Ljukten sastoji se iz dve kupice otprilike iste visine, adekvatno nazvane Veliki i Mali Ljukten. Skoro do samih vrhova prilazi jak makadamski put kojim bi bez mnogo problema prošao maltene svaki prosečno visok automobil.

Uspon na najviše vrhove Goča više je uživanje u širokim pogledima (kad ih ima) nego pravo planinarsko dostignuće, ali i dostignuća sama po sebi nemaju nikakvu vrednost ako nismo usput i uživali...

Vrh Ljukten (1216 m.n.v.)

Kao i na Studenoj planini - i toliko drugih - i povratak sa najvišeg vrha Goča može se izvesti na dva načina: istim putem kojim smo se i popeli ali i kružno, na drugu stranu.

 

Ako izaberemo ovaj prvi način možda ćemo brže biti ponovo u podnožju i civilizaciji, ali ćemo tako ostati uskraćeni za mnogo uređenih izvora i česmi pitke vode po kojoj je Goč nadaleko čuven i jedan mali, skrajnuti vodopad. Nije mnogo, ali jeste sasvim dovoljno za lepo iskorišćen dan na čistom vazduhu...

Možda Goč i Studena planina nisu baš crno i belo, ali nijanse sa različitih krajeva spektra sive definitivno jesu.

Obe planine prepune su lepota, prebogate moćnim šumama kojih je širom Srbije nažalost sve manje, i kao stvorene za lagane planinarske avanture u kojima je jačina doživljaja obrnuto srazmerna uloženom naporu.

Ipak, najjači utisak koji obe planine ostavljaju je tek nagoveštaj pune snage kojom njihova priroda mora da blista u neko toplije doba godine, nagoveštaj vremena u kom će se monohromatski zimski svet rastvoriti u nijansama zelenog i plavog...

 

Ali to ne znači i da crno-beli svet zime na Studenoj planini i Goču ne može biti prijatan na samo sebi svojstven način. Na kraju krajeva, niko neće dodati našem svetu malo boje osim nas samih...