15. 9. 2015.

Filmovi o planinarenju


Najviše zahvaljujući Holivudu, mnogi gaje pogrešnu predstavu o planinarenju, pa tako kad se kaže "filmovi o planinarenju" najčešće se zapravo misli na avanturističke filmove o alpinizmu i visokogorskim ekspedicijama, ali kad bi ih neko tako nazvao najšira publika jednostavno ne bi imala pojma šta da očekuje.

Dok i postoji nekoliko filmova o klasičnom pešačenjuplaninarskim transverzalama i backpackingu, izgleda da sve osim najekstremnijih oblika planinarenja ne deluje dovoljno zanimljivo filmskim stvaraocima.


Ali, čak i oni koji nikad ne napuštaju toplu sobu i udobnu fotelju moraju priznati da postoji nešto vrlo romantično u savladavanju stenovitih litica i vrhova okovanih večitim snegom i ledom.

Bilo da se radi o borbi čoveka protiv prirode (u kojoj pobednik uvek može biti samo jedan, ma šta neki mislili) ili protiv samog sebe (u kojoj je vrlo diskutabilno ko je pobednik, ako ga uopšte i ima), ne može se poreći da su oni koji se odvažuju na ovakve pohode ipak drugačiji od većine; da li malo čvršćeg kova ili samo većih snova, to nije ni bitno.

Ono što jeste bitno je da će takve priče uvek inspirisati i one koji se ne bi usudili ni na mnogo niže planine i fascinirati i one koji su odavno srasli sa kaučem, i zato se mogu preporučiti svakome.


U nastavku sledi jedna (nepotpuna) lista filmova o planinarenju.

Potrudiću se da ih pobrojim što više mogu, jer su neki skoro nepoznati široj publici a vredelo bi ih pogledati, s tim što se ne bih udubljivao u "zlatno doba bergfilma" (od dvadesetih do četrdesetih godina prošlog veka) budući da se broj filmova o planinama i planinarenju u tom periodu meri bukvalno stotinama (mada nisu svi i sačuvani).

Osim toga, u pitanju će biti isključivo igrani filmovi, budući da i dokumentaraca o planinarenju i visokogorstvu ima i previše za jedan ovakav tekst...


Uživajte.


Film o planinarenju bio je, uz komediju i naučnu fantastiku, jedan od prvih definisanih filmskih žanrova, sa korenima u Nemačkoj i Austriji početkom dvadesetih godina XX veka (tada nazvan bergfilm).

Nažalost, bergfilm je brzo počeo da se koristi u svrhe promocije nacionalsocijalističke partije i kao takav nakon II svetskog rata je nestao, a veliki broj filmova je danas izgubljen i zaboravljen, dok su od nekih ostali samo fragmenti...

Jedan od onih koji su sačuvanih u celosti je nemi film Die Weiße Hölle vom Piz Palü, komercijalno najuspešniji rad pionira žanra Arnolda Fanka, sa Hitlerovom miljenicom Leni Rifenštal u jednoj od glavnih uloga.

Čak i ako izuzmemo sjajne scene snimljene na terenu u alpskom masivu Bernina, tipična dinamika i poetika nemačkog nemog filma, izuzetna fotografija i osećaj za atmosferu čine ovu epopeju trajanja preko dva sata pravom poslasticom za ljubitelje rane kinematografije.





Tirolski alpinista, glumac i reditelj Luis Trenker bio je jedna od ključnih figura bergfilma i u svojoj karijeri je snimio ukupno četrdesetak filmova (doduše, ne sve o planinarenju).

Od toga su čak tri bila o prvom uspešnom usponu na Materhorn (1865. godine): nemi film Der Kampf ums Matterhorn iz 1924, zatim njegov zvučni rimejk Der Berg Ruft iz 1938. (ozloglašen zbog toga što ga je tadašnja vladajuća partija Nemačke prisvojila za svrhe promocije nacističke ideologije), i konačno The Challenge, engleski rimejk u kom je igrao jednu od glavnih uloga i režirao neke scene.

Ako zanemarimo činjenicu da je priča malo našminkana da lepše deluje na velikom platnu, The Challenge u suštini verno prati istinit razvoj događaja, a scene uspona su toliko uverljivo snimljene da se u ovom filmu može uživati i mnogo decenija nakon što je snimljen, čak i uprkos drvenim dijalozima i razvoju likova na nivou predškolske priredbe.

Većina Trenkerovih filmova danas je u javnom vlasništvu i dostupni su za besplatno gledanje na internetu.





Nakon II svetskog rata, planinarski film je zbog asocijacija na Nemačku izgubio na popularnosti, i trebalo je da prođe puna decenija od poslednjeg talasa nemačkog bergfilma da neko snimi jedno ostvarenje planinarske tematike, ovog puta u Holivudu.

Priča prati devojku koja pokušava da se popne na neosvojeni (fiktivni) vrh na kom je mnogo godina ranije poginuo njen otac, i grupu planinara koji je prate, od kojih neki osim vrha pokušavaju da osvoje i njenu naklonost... (Ovo poslednje i nije tako redak scenario u stvarnom životu.) 

Skupa produkcija u za ono vreme impresivnom Tehnikoloru, sa zvučnim imenima poput Alide Vali, Glena Forda i Lojda Bridžisa, dobro se drži i danas uprkos obilatoj upotrebi studijske scenografije (mada su neki panoramski kadrovi zaista snimani u Alpima), jedino što malo škripi na planu plitkog zapleta i jednodimenzionalnih likova, ali spram vremena u kom je snimljen to i nije ništa neuobičajeno.




The Mountain (1956)

Ljudi se penju na planinu iz najrazličitijih razloga i tamo otkrivaju najrazličitije stvari: neko pobeđuje svoje strahove, neko pronalazi iskupljenje, neko slavu, neko smrt... Niko ne doživljava planinu na isti način, kao što se ni planina ne odnosi isto prema svakome.

Upravo to je poenta ovog klasičnog holivudskog filma sa Spenserom Trejsijem i Robertom Vagnerom u glavnim ulogama, u kojem se dva brata (jedan star i umoran od života, a drugi mlad, gnevan i željan svega) penju na vrh opasne planine u potrazi za ostacima srušenog aviona.

Uz malo standardne filmske neuverljivosti, tehnička strana uspona ovde je prikazana vrlo verno s obzirom na vreme kad je film sniman.





Prvenstveni uspon na Materhorn dobio je svoju verziju i u obliku Diznijeve šećerleme.

Ne treba naglašavati da je ovo jedan divan film za celu porodicu, pre svega zbog živopisne scenografije (deo scena je sniman na pravim lokacijama), ali i činjenice da su scenaristi elegantno prekrojili istinitu priču onako kako je njima odgovaralo sve dok od stvarnosti nije ostalo praktično ništa.

Tako ovde nema priče o rivalstvu, spletkarenju, razočaranju u prijatelje, žrtvama uspona, ali zato ima dosta nasmejanih lica, stidljivih poljubaca, branja cveća i zviždukanja... Hepiend se naravno podrazumeva. Na svu sreću, nema muzičkih numera.





Nakon što su nacisti bez saglasnosti iskoristili njegove filmove za svoju propagandu, režiser Luis Trenker je krajem tridesetih prvo napustio Nemačku, a po izbijanju II svetskog rata i potpuno prestao da snima filmove. Uprkos tome što se protivio Hitleru, posle rata je optužen za kolaboraciju, a iako je uspeo da se oslobodi ovih optužbi iz rezignacije se gotovo isključivo posvetio snimanju dokumentaraca.

"Sein Bester Freund", jedan od njegovih poslednjih igranih filmova, priča je o prijateljstvu, ljubavi, rivalstvu i naravno alpinizmu, smeštena u švajcarske Alpe, tačnije na severnu liticu Ajgera.

Film nije postigao uspeh, najviše zbog toga što nije uspeo da se oslobodi šablona bergfilma čiji se romantičarski tonovi više nisu tako dobro uklapali u popularne tendencije svetske kinematografije. Međutim, scene uspona snimane na pravim alpskim liticama vredi pogledati i danas.





Šezdesetih godina prošlog veka, pre nego što su specijalni efekti suvereno zavladali svetskom kinematografijom, između filmova sa zapada i filmova sa istoka nije bilo neke preterane razlike, a samo su faktori poput priče, glume i fotografije odlučivali o tome koji film bi se mogao nazvati lošim a koji dobrim. A ovo ostvarenje nastalo u tadašnjem Sovjetskom savezu, uprkos očigledno relativno skromnom budžetu, trebalo bi svrstati u ovu drugu kategoriju.

Uverljiv scenario o zlosrećnoj kavkaskoj ekspediciji koja upada u oluju samo je pojačan dobrim glumačkim izvedbama, autentičnim lokacijama, ali i specifičnom muzikom čuvenog kantautora Vladimira Visockog, koji igra jednu od uloga u filmu.





Akciona avantura Klinta Istvuda o profesoru-alpinisti-plaćenom ubici (!) koji ima zadatak da otkrije špijuna ubačenog u penjački tim zapravo je samo jedan u nizu mačo-tripova čuvenog glumca i reditelja.

Po svom običaju, Istvud je sve vratolomije snimao na pravim lokacijama i bez dublera, a o opasnostima ovakvog pristupa filmu dovoljno govori da je tokom snimanja na Ajgeru jedan snimatelj poginuo, a drugi završio u invalidskim kolicima. Upitno je koliko je sve to vredelo, jer osim penjačkih sekvenci ostatak filma je prepun klišea i stereotipa najgore vrste i daleko je od Istvudovih najboljih dela.

Uslov za snimanje scene u kojoj se Istvud i njegov filmski partner Džordž Kenedi penju na šiljak Totem u Dolini spomenika u Arizoni bio je da ekipa nakon snimanja ukloni sve klinove i sajle koje su godinama postavljali penjači i tako onemoguće buduće pokušaje (tehnički zahtevnog i izuzetno opasnog) uspona. Uspon na ovaj stub posle toga je zvanično zabranjen, ali to ne sprečava adrenalinske zavisnike da i danas ovde okušavaju svoje veštine.





Poslednji film velikog Freda Cinemana bavio se odnosima u skarednom ljubavnom trouglu koji je ujedno i penjačka trojka.

Smešten u tridesete godine prošlog veka i sniman u švajcarskim Alpima, namerno (i vrlo uspešno) je evocirao poetiku klasičnog bergfilma, što ipak ni publika ni kritika nisu dobro prihvatili u vreme kad je prvi put prikazan. Iako su kasniji prikazi bili mnogo povoljniji, prvobitni negativni komentari toliko su pogodili Cinemana da se iz rezignacije penzionisao i do kraja života više nije snimao filmove.

Šon Koneri, koji je tumačio jednu od glavnih uloga u filmu i većinu scena snimio bez dublera, kasnije je izjavio da je ovo bio najsmeliji film na kom je ikad radio.




The Climb (1986)

Skromna kanadska drama priča istinitu priču o prvom uspešnom usponu na vrh Nanga Parbat u pakistanskom delu Himalaja, deveti po visini u svetu.

Uspon je u julu 1953. godine (tek nešto više od mesec dana nakon prvenstvenog uspona na Everest) izvela nemačko-austrijska ekipa, a tom prilikom vrha se jedini domogao Herman Bul, u avanturi koja se može nazvati samo epskom - bez kiseonika, sam, drogiran i pod teškim halucinacijama, pred sumrak, da bi zatim proveo noć stojeći na litici bez osiguranja i vratio se u kamp punih 40 sati nakon polaska. 

Filmom možda nije baš najbolje dočarana prava surovost vrha koji zbog velikog procenta smrtnih slučajeva zovu i "planina ubica", ali su interesantni unutrašnji monolozi glavnog lika, zasnovani na autentičnim Bulovim zapisima, kasnije pretočenim u knjigu memoara.





Kontemplativna, gotovo mistična drama po motivima istinite priče o trci za prvi uspon na "neosvojivi" vrh Sero Tore u Patagoniji delo je čuvenog nemačkog autora Vernera Hercoga, poznatog po skoro dokumentarističkom pristupu svojim filmovima.

Krajem pedesetih godina prošlog veka, italijanski alpinista Ćezare Maestri navodno je izvršio prvenstveni uspon, ali nije uspeo to i da dokaže jer je pri silasku sa vrha u lavini nestao njegov partner kod koga se nalazio fotoaparat. Maestri se zato suočio s oštrim kritikama, toliko da je odlučio da ponovi uspon pred televizijskim kamerama, ali se pri drugom usponu služio tehničkim pomagalima koja su mnogi poznati planinari okarakterisali kao ekscesivna i mnogi mu do danas ne priznaju taj uspeh.

Cela priča je ostala toliko kontroverzna da je Hercog morao da začini scenario nekim detaljima koji se u stvarnosti nisu dogodili, uključujući i ubacivanje nekih nepostojećih likova i promenu imena protagonista, iako je kostur priče ostao relativno veran istini.

Film nije postigao naročit uspeh, štaviše mnogi kritičari su ga ocenili vrlo loše, uglavnom zbog neuverljive glume i usiljenih dijaloga, ali ga i pored toga vredi pogledati pre svega zbog sjajne fotografije i sekvenci snimanih na autentičnim lokacijama.




K2 (1992)

Drugi najviši planinski vrh na svetu važi za jedno od najvećih, za mnoge i ubedljivo najveće alpinističko dostignuće. Zato i ne čudi što se na filmu ovim vrhom često predstavlja ultimativna avantura.

Oko ovog konkretnog filma lome se koplja stručne kritike, jer dok jedni smatraju da je ovo možda i najbolji prikaz ovakvog tipa planinarenja u igranom filmu, drugi mu zameraju neke tehnikalije poput tajminga uspona i sličnih detalja koje većina gledalaca neće ni primetiti.

U svakom slučaju, u pitanju je jedan kvalitetan film, koji uzbuđenja gradi realističnim situacijama umesto napumpanom holivudskom akcijom (videti pod Vertical Limit).




Cliffhanger (1993)

Ozbiljni filmovi u kojima glumi Silvester Stalone mogu se nabrojati na prste jedne ruke, a Cliffhanger nikako nije jedan od njih.

Ako i postoji neko ko ovo nije gledao, u pitanju je klasična makljaža u kojoj planinarski milje služi samo kao kulisa - jer padovi helikoptera i usporeni snimci eksplozija u pustinji i džungli odavno više nisu interesantni...

Iako se to od tipičnog blokbastera nije ni očekivalo, treba istaći i da je u pitanju verovatno faktualno najnetačniji film o planinarenju ikada, sa akcentom na realno neizvodljive penjačke tehnike i upotrebu "bondovskih" tehničkih pomagala koja ne postoje u stvarnom svetu.

Iz potpuno nejasnih razloga, u pripremi je i rimejk, koji bi trebalo da počne da se snima za koju godinu.





Mada se ne može nazvati pravim planinarskim filmom jer samo planinarenje zauzima prilično malo prostora unutar fabule, ova filmska biografija često se nalazi na ovakvim spiskovima, a glavni razlog je to što je snimljena po memoarima čuvenog austrijskog planinara Hajnriha Harera, jednog od najvećih alpinista XX veka.

Radnja prati Harerovu trinaestogodišnju odiseju u južnoj Aziji nakon neuspešnog pokušaja uspona na vrh Nanga Parbat u praskozorje II svetskog rata, prvo kao ratnog zarobljenika u britanskom vojnom logoru u Indiji, odakle je uspeo da pobegne pred kraj rata da bi završio kao prevodilac na Tibetu, a na kraju i lični tutor mladog Dalaj Lame. Glavni fokus priče je upravo na njihovom prijateljstvu, kroz koje su predstavljene mnoge razlike između istoka i zapada.

Zbog političkog stava prema kineskoj aneksiji Tibeta (koja se dogodila za vreme Harerovog boravka), film je do danas zabranjen u Kini, a režiseru Žan-Žaku Anou i glavnom glumcu Bredu Pitu zabrana ulaska u najmnogoljudniju zemlju sveta skinuta je tek petnaestak godina nakon premijere...





Televizijska drama po motivima knjige Džona Krakauera, jednog od preživelih katastrofe na Mont Everestu 1996. godine kada je u toku jednog dana poginulo osmoro ljudi.

Uprkos ograničenom budžetu film na momente zaista uspeva da dočara svu teškoću uspona na "krov sveta" i sav užas kad ekspedicija sastavljena uglavnom od amatera pođe po zlu.

Nažalost, nije postigao neki uspeh, najpre zbog generalno traljave izvedbe, ali i oštrih kritika jednog od vodiča pomenute ekspedicije, čije viđenje tragedije se značajno razlikovalo od Krakauerovog.





Kinematografski i glumački prilično dobra nemačka drama (mada sa strane planinarske tehnike dosta netačna), ali utisak pomalo kvari potpuno neuverljiva osnovna premisa: pomalo nesnađena fizioterapeutkinja ostvaruje san mladog i ogorčenog paraplegičara da se popne na naslovnu planinu, uz pomoć živopisne palete likova (dvoje štićenika doma za mentalno hendikepirane osobe, trojica delinkvenata na odsluženju zatvorske kazne i njihov čuvar), a sve zbog jednog brzopletog obećanja...

Ako zažmurimo na jedno oko, film je suštini pozitivan i dovoljno zanimljiv da vredi baciti pogled, a za pohvalu je to što svoja naravoučenija saopštava suptilno a opet dovoljno otvoreno i jasno.





Filmovi kao što je ovaj zaslužni su za pogrešnu sliku koju mnogo ljudi ima o planinarenju (mada je ipak za dve nijanse realističniji od Cliffhangera). Ako postoji jedan kvalitet u ovoj gomili gluposti, to je onda adrenalinska vožnja od početka do kraja. Ako je to uopšte i kvalitet.

Što je najžalosnije, od ove priče mogao se napraviti skroz pristojan film, samo da su autori makar na trenutak uzeli u obzir i onaj deo publike sa kojim gramom mozga.

Najslabija tačka ove papazjanije su stereotipni likovi (alpinista koji je prestao da se penje nakon tragedije ali sada mora u akciju spasavanja iz ličnih razloga; beskrupulozni milijarder koji po svaku cenu želi da se domogne vrha; stondirani Australijanci; poluludi starac koji je nekada bio najbolji vodič ali se sad na njega ne može računati - ili može?), ali i brojne druge baljezgarije koje ne treba otkrivati, ako neko baš ima želju da ovo i pogleda...




The Climb (2002)

Za jeftin komad hrišćanske propagande, ovaj filmić je iznenađujuće gledljiv.

Doduše, ne pruža mnogo tehničkih detalja (što i ne čudi, jer ovde sam uspon i nije bitan; čak je i planina na koju se glavni junaci penju izmišljena), ali i ono što pruža je sasvim korektno prikazano i usklađeno sa moralno poučnom pričom o opraštanju grešaka iz prošlosti i prihvatanju odgovornosti za sopstvene postupke.

Filmovi ovakvog tona definitivno nisu moj izbor za slobodno popodne, ali moram priznati da sam u ovom uživao više nego u mnogim drugim (ozbiljnijim i uverljivijim) sa ove liste.




Nordwand (2008)

Sigurno jedan od najtežih, ali verovatno i najboljih filmova o planinarenju ikad snimljenih. Nemačko-austrijsko-švajcarska koprodukcija o jednom od poslednjih neuspešnih uspona na Ajger severnom stranom, 1936. godine.

Ekipa koju su predvodili nemački alpinisti (istina, i vojnici Trećeg rajha) Toni Kurc i Andreas Hinterstojser utrla je put kasnijim prvim penjačima vrha (jedan deo te trase i danas se zove Hinterstojserova traverza), ali po ogromnoj ceni.

Mračan i uznemirujuć film, koji osim po nekoliko minornih detalja vrlo verno prenosi istinitu priču, više opominje nego što inspiriše i uliva još veće strahopoštovanje prema najvećoj severnoj litici u Alpima, ako je tako nešto i moguće.




Nanga Parbat (2010)

Ime Rajnholda Mesnera odavno je upisano u istoriju planinarstva zlatnim slovima. Čoveka koji je prvi popeo svih 14 vrhova viših od 8000 metara (i još štošta) ne treba posebno predstavljati.

Rajnholdov mlađi brat Ginter manje je poznat, jer je njegova karijera nažalost prerano prekinuta 1970. godine, u ekspediciji koja se smatra jednom od najkontroverznijih u istoriji alpinizma, kada je pri usponu sa bratom na Nanga Parbat nestao pod okolnostima koje su tačno utvrđene tek 35 godina kasnije. Ovaj film priča o tome, iz ugla Rajnholda Mesnera, čije naširoko osporavano svedočenje o toj nesreći se na kraju ispostavilo kao istinito.

Snažno i neposredno, ovo ostvarenje je samo još jedna potvrda da najbolje filmove o planinama još uvek prave Nemci...




Everest (2015)

Još jedno filmsko viđenje tragedije na Everestu 1996. godine, ovog puta u visokobudžetnoj holivudskoj produkciji.

Za razliku od Into Thin Air, ova verzija je uzela u obzir svedočenja više direktnih učesnika zlosrećne ekspedicije, pa se može smatrati i nešto vernijom istinitoj priči, mada se pomalo prenaglašena atmosfera očigledno nije mogla izbeći.

Veliki plus filmu daje sjajna glumačka ekipa (koju predvode Džejson Klark, Džejk Džilenhol i uvek pouzdani Džoš Brolin), ali i izuzetna fotografija (istini za volju, ne bez kompjuterskih efekata), koja odlično dočarava sićušnost ljudskog bića spram pune veličine najvišeg vrha sveta.





Život ponekad piše drame za koje je teško poverovati da nisu samo plod mašte filmskih stvaralaca. Takav je slučaj i sa filmskom biografijom južnokorejskog alpiniste Um Hong-gila, prvog čoveka koji je popeo 16 najviših vrhova sveta (svih 14 vrhova viših od 8000 metara plus još dva sledeća).

Radnja filma fokusira se na prijateljski i mentorski odnos Um Hong-gila i mlađeg alpiniste Park Mu-teka, koji su zajedno učestvovali u ekspedicijama sve do trenutka kada je Um bio primoran da prestane da se bavi penjanjem zbog povrede. Međutim, nekoliko godina kasnije Park gine na Everestu i Um se vraća iz alpinističke penzije kako bi pokušao da vrati telo svog prijatelja njegovoj porodici...

Kao i većina južnokorejskih filmova poslednjih godina, i ovaj bi se mogao oceniti kao vrlo dobar (možda samo na momente standardno azijsko preglumljavanje deluje malo komično), a posebnu dozu uverljivosti daju mu odlične scene snimane iz prvog lica, za koje je jedino šteta što ih u filmu nema više...





Sudbina Džordža Malorija i Endrua Irvina gotovo čitav vek je obavijena tajnom koja raspaljuje maštu mnogih. Dvojica britanskih alpinista nestala su u pokušaju uspona na Everest 1924. godine, i do danas se teoretiše da li su zaista uspeli da se domognu vrha, čime bi postali prvi ljudi kojima je to pošlo za rukom.

Malorijevo telo konačno je otkriveno 1999. godine, ali kod njega nije pronađen fotoaparat koji bi pružio nedvosmislen dokaz o usponu, ali ni fotografija njegove supruge koju je planirao da ostavi na vrhu u slučaju uspeha, što je samo pojačalo misteriju.

Japanski manga serijal "Everest: Vrh bogova", prvobitno objavljen početkom devedesetih, za glavnog junaka ima planinara-fotografa koji, prateći trag fotoaparata za koji veruje da je pripadao Maloriju, pronalazi u Tibetu japanskog alpinistu za koga se verovalo da je mrtav, i s njim kreće u avanturu na najvišem vrhu sveta.

Daleko realističniji nego što bi se očekivalo od jedne stripske adaptacije, film funkcioniše vrlo dobro i kao detektivska priča i kao planinarska akcija.




L'Ascension (2017)

Komična francuska avantura po motivima istinite priče o Nadiru Dendunu, prvom francuskom Alžircu koji se popeo na Everest, 2008. godine, i to bez ikakvog prethodnog planinarskog iskustva.

Naravno, priča je za potrebe filma "nakićena" do neprepoznatljivosti, pa je glavni junak umesto posvećenog entuzijaste prikazan kao simpatični šeprtlja, umesto aktivističke pozadine njegovog poduhvata ubačena je ljubavna priča, a promenjena mu je čak i boja kože...

Međutim, za uživanje u ovom inspirativnom filmiću to nije ni bitno - pozitivne poruke koje nosi dovoljna su preporuka same po sebi.




Poorna (2017)

Još jedna istinita priča, ovog puta o indijskoj devojčici Purni Malavat koja je 2014. godine sa 13 godina i 11 meseci postala najmlađa ženska osoba koja se ikad popela na Everest.

Osim biografskih elemenata, film predstavlja i snažnu kritiku sistema školstva i društvenih odnosa u savremenoj Indiji, naročito odnosa prema devojčicama u ruralnim sredinama.

I pored toga, ovo je jedna inspirativna drama sa pozitivnom porukom, ali i napomenom da uz vredan rad i bezrezervno verovanje u sopstvene snove za uspeh moraju da se slože i neke okolnosti koje ne zavise od nas samih...




Edie (2017)

Filmovi o starijim osobama koje pred sam kraj života kreću u (verovatno) poslednju avanturu praktično čine čitav jedan žanr, u koji bi se mogala svrstati i ova engleska drama.

Nakon smrti muža koji je kontrolisao svaki aspekt njenog života, naslovna junakinja odlučuje da ostvari prastaru želju i popne se na planinu Saliven u Škotskoj.

Ovaj filmić možda ne donosi uzbuđenja od kojih zastaje dah, možda ne uspeva da izbegne sve zamke žanrovskih klišea, pa čak je i planina koja je u centru pažnje daleko od ozbiljnih alpskih visina, ali jednako govori o čvrstoj volji naspram velikih iskušenja kao i bilo koji drugi naslov sa ove liste...




The Climbers (攀登者) (2019)

Maja 1960. godine, kineska ekspedicija prva je izvela uspešan uspon na Mont Everest sa severne strane. Međutim, na vrh su izašli po mraku i bez fotoaparata, pa je njihov uspeh širom sveta osporen.

Kako bi dokazala istinitost prvog uspona, Kina je 1975. godine organizovala drugu ekspediciju, koja se smatra jednom od najznačajnijih u istoriji penjanja Everesta, jer ne samo da je uspela da odbrani čast svojih prethodnika, već je izvršila i geodetsko merenje na samom vrhu kojim je potvrđena njegova visina (prethodno snimljena samo iz podnožja), ali i fiksirala čelične merdevine na "Drugom stepeniku", kojim je budućim penjačima sa severne strane značajno olakšan uspon.

Visokobudžetna produkcija o ove dve ekspedicije postigla je očekivano veliki uspeh u Kini, mada joj se svašta može zameriti, od nerealnih tehničkih detalja do nepotrebno bombastične akcije.

Ipak, ovo je pre svega svedočanstvo o kineskoj odlučnosti i nepokolebljivosti, koje su od siromašne zemlje napravile svetsku velesilu, i kao takav ovaj film vredi pogledati.




Wings Over Everest (冰峰暴) (2019)

Interesantno je da su Kinezi u jednoj godini snimili čak dva filma čija radnja se odvija na Everestu.

Ovaj drugi je tipična akciona avantura na tragu Staloneovog Cliffhangera, sa svim klišeima koji uz to idu: pucnjavom, eksplozijama, helikopterima, tučom cepinima, trčanjem i skakanjem na 8000 metara, kao i mlaćenjem na najvišoj tački planete kao šlag na tortu!

Ambiciozno produciran i svemu sudeći planiran za svetsku distribuciju, odmah je razapet od strane kritike ali i publike, mada je sa tehničke strane ipak za trunčicu uverljiviji od ranijih sličnih žanrovskih ostvarenja, pa čak i može da prođe kao lagano štivo za odmaranje mozga...




Tata Mută Munții (2021)

Na srpskom "Otac koji pomera planine", u centru radnje filma iz susedne Rumunije (u Netfliks distribuciji) je ne baš sjajan otac u opsesivnoj potrazi za sinom nestalim u planini.

Ako ni zbog čega drugog, ovaj film je zanimljivo pogledati jer prikazuje jednu stranu planinarenja koja se retko viđa na filmu (i to dosta realistično), sve uz mnoštvo kadrova sa inspirativnih Bučegi planina u centralnoj Rumuniji.

Najšira publika ga ipak nije najbolje prihvatila, što ne čudi jer se umesto dinamične akcije fokusira na psihologiju i motivaciju likova, što je uostalom i bilo za očekivati od (istočno)evropske kinematografije. Ali, ako se umesto kao klasičan "planinarski film" gleda kao studija o prekasnom pokušaju iskupljenja po svaku cenu (bez obzira na milje), sasvim je solidan.





Iako je jedva pet godina ranije već ekranizovan (videti pod Everesuto: Kamigami no itadaki), manga serijal "Everest: Vrh bogova" dobio je novu adaptaciju u vidu celovečernjeg animiranog filma u francusko-luksemburškoj produkciji. Namerno ga svrstavam u ovu listu umesto među crtaće o planinarenju, budući da je po tonu primereniji zrelijoj publici nego deci.

Po pitanju radnje nema suštinskih razlika u odnosu na japanski film, ali je tradicionalna animacija ipak po senzibilitetu mnogo bliža stripu kao mediju pa se čini da je ova verzija efektnija i funkcioniše bolje nego igrana.

Premijerno je prikazan u Kanu, ovenčan prestižnim francuskim filmskim nagradama Limijer i Cezar i odlično prihvaćen od strane kritičara koji su ga generalno okarakterisali kao vizuelno remek delo. Čak i bez planinarske tematike ovo bi bila dovoljna preporuka.




The Ledge (2022)

U odeljku sa zanimljivostima na IMDB stranici ovog trilera iz domena alpinizma stoji samo jedan spojler: "This movie isn't really good". A čak i ako uzmemo u obzir da je ovo jedno klasično smeće B produkcije, to mu je zapravo i kompliment...

Kuriozitet koji bi mogao da privuče našu publiku je to što je realizovan u britansko-srpskoj koprodukciji, sa scenama snimanim u Jelašničkoj klisuri (ali delom i u studijskom okruženju, što je više nego očigledno), dok su totali snimljeni u Dolomitima gde je i smeštena radnja filma.

Tehnički korektno izveden, sa gledljivim sekvencama uspona i ponekim lepim kadrom, ipak je toliko pun žanrovskih klišea da ga je nemoguće gledati sa uključenim mozgom, a pritom sebe shvata preozbiljno da bi se mogao svrstati u "toliko loš da je dobar" kategoriju.

Ovo je prosto jedan od onih filmova kod kojih je praktično nemoguće naći nešto vredno preporuke. Smatrajte se upozorenim.





Planinarska drama sa Naomi Vots u glavnoj ulozi, snimana u planinama Slovenije, nezasluženo je dobila prilično slabe ocene i od kritike i od publike. Najveće zamerke film je dobio na postupke glavnih junaka koji su protumačeni kao neracionalni, iako je snimljen po istinitom događaju i (osim filmski uobličenog epiloga) verno prenosi priču onako kako se zaista i dogodila, što je samo još jedan u nizu dokaza da stvarnost i filmska logika retko kad imaju veze jedno s drugim.

U realnosti, ovo je jedan sasvim solidan film, možda za nijansu prespor za prosečnog gledaoca, ali će pravi ljubitelji planinarenja verovatno umeti da ga cene, a sigurno im neće biti neshvatljivo zašto neko odlazi u planinu sam i bez jasnog cilja... Ako ništa drugo, ovo je pre svega lekcija o opasnostima takvih izleta, ali za razliku od nekih drugih sličnih ostvarenja svoje poente postiže bez popovanja, karikiranja i potrebe da neke stvari nacrta onima kojima nisu jasne iz prve.




Broad Peak (2022)

Zahvaljujući internet striming servisima, poslednjih godina sve više filmova iz kinematografski manje aktivnih sredina uspeva da pronađe put do globalnog auditorijuma, međutim diskutabilno je da li tako nešto zaista i zaslužuju...

Ilustrativan primer je ova drama poljske produkcije, dostupna preko Netfliksa, koja priča istinitu priču o Maćeju Berbeki, legendarnom planinaru koji se krajem osamdesetih upisao u istoriju alpinizma novim smerovima na nekim od najviših vrhova sveta. U martu 1988. godine Berbeka je pokušao prvi zimski uspon na naslovni vrh, ali iako je verovao da je u tome uspeo ispostavilo se da mu je do pravog vrha falilo još par desetina metara. Rezigniran se povlači iz sveta alpinizma, ali 25 godina kasnije ne može da odbije ponudu da ponovo pokuša da ostvari taj san...

Prema zvaničnim podacima, film je sniman na autentičnim lokacijama do 5600 metara nadmorske visine, dok su u totalima visove Karakoruma glumili znatno niži vrhovi Alpa i Visokih Tatri. Ipak, ni vrhunska fotografija ni stvarno jaka podloška o ponekad neraskidivim vezama čoveka i planine ne uspevaju da pokriju bledu dramaturgiju, pa film ne ostvaruje ni delić emocije koju bi trebalo da izaziva i na kraju ostavlja prilično bezbojan utisak...

Nije za izbegavati, ali nije ni za neku posebnu preporuku. Šteta, jer ovakva priča zaslužuje mnogo više. 

Ipak, ovaj film ostavlja nadu da slične životne drame čiji akteri nisu planinari sa anglosaksonskog ili nemačkog govornog područja mogu jednog dana da se nađu pred publikom na sličan način i kao takav možda otvara vrata za jednu novu eru planinarskog filma...




Summit Fever (2022)

Interesantno je da je britanska produkcijska kuća Saban Films u 2022. godini izbacila čak dva filma sa planinarskom tematikom, pomenuti The Ledge i ovu dramu daleko ozbiljnijeg pristupa i većih ambicija, sa radnjom smeštenom u Alpima gde je uglavnom i snimana.

Mada je ovaj film dobio dosta negativnih komentara od "planinarske elite", koja se po običaju hvata za detalje koji ne utiču na širu sliku, u pitanju je jedan pristojan traktat o večitoj dilemi u planinarstvu - odustati ili pokušati po svaku cenu - koji se dotiče i mnogih drugih relevantnih tema poput mentaliteta planinarskih zajednica, "free solo" uspona naspram tradicionalnih penjačkih grupa, različitih načina suočavanja sa gubitkom, ali najviše istražuje prostor oko tanke linije koja razdvaja trijumf od tragedije.

Bez obzira na poneki geografski propust, par neizbežnih klišea i malo prenaglašen melodramatičan ton, ovo je jedan od boljih planinarskih filmova poslednjih godina i može se preporučiti i onima koje planinarstvo samo po sebi naročito i ne interesuje.





Drama u italijansko-belgijskoj koprodukciji snimljena po istoimenom romanu italijanskog pisca mlađe generacije Paola Konjetija nije planinarski film u pravom smislu (iako je i planinarenje jedan od značajnih motiva radnje), ali jeste planinski film mnogo više od većine sa ove liste.

Topla priča o životnom prijateljstvu između dvojice ljudi iz dijametralno suprotnih životnih okolnosti naglašava različite poglede na isti svet u zavisnosti od tačke gledišta, između ostalog i to šta planine znače onima koji na njih dolaze iz grada a šta onima koji na njima žive, ali najviše od svega koliko možemo da naučimo od ljudi iz drugih sredina ako smo dovoljno otvoreni za to.

Sama fabula (koja ni po čemu ne odstupa od izvornog materijala) je možda predvidljiva, ali to ne umanjuje sasvim solidan utisak (o čemu uostalom svedoči i nagrada žirija na festivalu u Kanu), a prelepi kadrovi alpskih vrhova i visoravni samo su dodatna preporuka.




2 коментара:

  1. Одговори
    1. Odličan film, slažem se. Izostavio sam ga sa ove liste zato što je više dokumentarni nego igrani film, ali biće prilike i da se kaže koja reč o dokumentarcima. :)

      Hvala na komentaru i veliki pozdrav!

      Избриши