01/11/2015

Ramsko-zatonjska peščara


Oktobar je po mnogima najbolje doba godine za uživanje u prirodi. Pored prijatnog vremena, ni previše toplog ni još uvek prehladnog, jesen se uvek potrudi da živopisnim bojama ulepša dan svima koji se odluče da provedu dan van kuće, pa su se tako i planinari PK "Borkovac" iz Rume iskoristili poslednji dan oktobra 2015. godine za obilazak Ramsko-zatonjske peščare. Ovaj kraj u severoistočnoj Srbiji možda nije toliko poznat najširoj javnosti, ali sigurno zaslužuje mnogo više pažnje nego što sada dobija...

Ramsko-zatonjska peščara nije nepoznanica samo planinarima, već se i u literaturi i na internetu može naći vrlo malo podataka o njoj. Prostire se uz desnu obalu Dunava, od mesta Ram na severozapadu do mesta Zatonje na jugoistoku (oba u opštini Veliko Gradište), ali se različiti izvori ne slažu oko tačnih podataka o njenoj površini, širini ili dužini.

Ponegde se čak pominje i kao Ramsko-golubačka peščara, u dužini od čitavih 70 kilometara uz Dunav. Kako god se tačno zvala i koliko god tačno bila dugačka, izvesno je jedino da je u pitanju jedna od nekoliko peščara u Srbiji, uz Bačku (Subotičku) peščaruDeliblatsku peščaru i ostale.

Tačan broj peščara u Srbiji varira od autora do autora: uglavnom se govori o devet peščara, ali neki autori tvrde da ih ima samo tri, dok drugi smeštaju čak sedam samo na prostor opštine Veliko Gradište. Ovo je samo još jedan prilog tezi da u Srbiji svaki naučnik ima i sopstvenu nauku...

Selo Ram
Spomenik Stogodišnjice odbrane Stiga u I svetskom ratu, 1915. godine

Čitajući suve opise ove ture, moglo bi se pogrešno zaključiti da ovde i nema šta zanimljivo da se vidi. Čak ni najveća atrakcija u okolini - Ramska tvrđava - sama po sebi nije naročito popularan istorijsko-arheološki lokalitet, ali je zbog toga možda i još interesantnija.

U svakom slučaju, neko ko bi zbog šturih opisa odustao od posete Ramsko-zatonjskoj peščari grdno bi se prevario. 

Ramska tvrđava

Pešačenje smo započeli upravo u selu Ram, gastarbajterskom naselju sa stereotipnim višespratnicama za prezentaciju uludo utučenog kapitala oličenog u belim gipsanim lavovima i materijalno skupim a duhovno jeftinim kopijama korintskih i kompozitnih stubova.

Dunav je na ovom mestu veoma širok, obala je uređena, a objekti najbliži vodi kombinuju uticaje srednjoevropskih i mediteranskih stilova gradnje u paradoksalan sklad koji nekako uspeva da izbegne nakaradnost kojom ovakve graditeljske slobode obično rezultuju. Ipak, prostorom ubedljivo dominira nevelika tvrđava sa pet kula.





Ramska tvrđava jedna je od sedam takozvanih "dunavskih tvrđava" na teritoriji Srbije, i to jedna od manje poznatih. Podigli su je 1483. godine Turci, po nalogu sultana Bajazaita II, na mestu starijeg rimskog vojnog logora. U vreme gradnje zauzimala je važnu stratešku tačku u pograničnom pojasu prema Ugarskoj, ali je proširenjem Otomanske imperije ka severu brzo izgubila taj značaj.

Tvrđava se izvorno zvala Ihram (u Islamu, sveto stanje duha koje mora dostići svako ko se uputi na hadžiluk), što je u ovim krajevima skraćeno u Ram. Po arhitektonskim odlikama predstavljala je klasično utvrđenje svog vremena, građeno po otomanskim i vizantijskim fortifikacionim principima, sa jedinom bitnijom inovacijom u vidu artiljerijskih otvora na zidinama, što svedoči o važnoj ulozi vatrenog naoružanja u njenoj funkciji.




Ramska tvrđava napuštena je u XIX veku, a s obzirom na to da od tada nije korišćena ni u kakve svrhe začuđujuće dobro je očuvana. Prostor oko i u unutrašnjosti utvrđenja deluje održavano, ali ne postoji ni osnovna turistička infrastruktura, da ne pominjem vođene ture, što je velika šteta jer jedan objekat ovakvog tipa svakako zavređuje pažnju posetilaca ovih krajeva.

Ipak, budući da se za naredni period najavljuje temeljna rekonstrukcija, ostaje nada da će i Ramska tvrđava uskoro postati važna tačka za ljubitelje srednjovekovne arhitekture i istorije, i mnoge druge...




Staza kroz Ramsko-zatonjsku peščaru vodi od Rama na jugoistok ka Srebrnom jezeru, preko peskovitih brda sa kojih puca pogled ka istočnoj, rumunskoj obali i ušću Nere u Dunav. Već sam pogled dovoljan je opravda relativno dugo putovanje, a nekoliko uspona i silazaka, ne naročito zahtevnih ali dovoljno oštrih da preznoje, učinili su turu i zanimljivijom od očekivanog. Sjajan utisak nije mogla da pokvari ni jaka košava, koja je na momente pretila da vine u vazduh one malo lakše među nama.





Staza vodi preko nekoliko sjajnih vidikovaca, uključujući i jedan okrunjen monolitnim stenama škriljca koje izranjaju iz peskovite podloge, za koje arheolozi od skoro smatraju da su služile kao svetilište i žrtvenik u doba kad su ovim prostorima vladali Kelti. Iako ova teorija tek treba da bude i zvanično potvrđena, uz domaće istraživače su stali i neki od najpoznatijih svetskih poznavalaca keltske kulture, tako da je vrlo moguće da smo pre mnogih drugih imali prilike da posetimo jedan lokalitet koji u bliskoj budućnosti može da postane vrlo značajan, a možda i turistički atraktivan.








Kraću pauzu na najvišoj tački na stazi ("čak" nešto više od 200 metara nadmorske visine) u svom stilu je začinio veteran PK "Borkovac" Ljuba Mirković, edukativnim izlaganjem o gljivama, naočito o vrsti Phallus; Ljubine gljivarske priče komotno bi mogle da budu deo neke dvosmislene stand-up komičarske tačke, pa smo tako saznali da falus liči na "mlad polni organ", da ga po šumi traže samo žene "jer muškima ne treba", te da prestaje da bude jestiv "kad poraste i postane tvrd" i još mnogo korisnih informacija. Salve smeha, dobacivanja i pošalica odlično su legle uz užinu i okrepu, tek koliko da se ugrejemo i spremimo za nove nalete vetra.


(Foto: Jelena Radosavljević)




Nakon još nekoliko interesantnih vidikovaca konačno se ponovo spuštamo do obale Dunava i mesta Zatonje, a ubrzo stižemo i do Srebrnog jezera. Ovo poznato izletište i letovalište u obliku potkovice stvoreno je pregrađivanjem rukavca Dunava i čuveno je po svojoj čistoj vodi, ali i po tome što ovde navodno nema komaraca, što je po svemu sudeći ipak samo marketinški trik... Bilo kako bilo, još jedna kraća pauza na obali jezera bila je više nego prijatna.





Poslednja etapa pešačenja vodila je kroz selo Ostrovo, koje se nalazi na nekadašnjoj dunavskoj adi, a danas na pojasu kopna između Dunava i Srebrnog jezera. Na drugom kraju jezera nas je dočekao zalazak Sunca, ali i kuvari "Borkovca" sa oranijom izvrsnog paprikaša koji se sipao i dvaput, a našlo se tu mesta i za poneku ljutu papričicu, limenku piva i kolače sa čokoladom (zamesila Sofia) i bundevom (za recept se obratiti Marini), da se zasladi večera.

Mrak je pao brže nego što smo se nadali, pa smo se onako siti i na prijatan način umorni potrpali u autobuse; neki od nas zadremali su i pre nego što smo izašli na autoput prema Beogradu i dalje, ka Rumi i Sremskoj Mitrovici.






Skromna očekivanja od staze kroz Ramsko-zatonjsku peščaru višestruko su nadmašena. Nepunih 14 kilometara pešačenja možda nije krupan zalogaj, ali je uz sve što je staza imala da pruži bilo je sasvim dovoljno.

Ako nečega mora da mi bude žao, to je da je do kraja godine ostala samo još jedna akcija u izvođenju PK "Borkovac", pa će u naredna dva-tri meseca biti manje prilike za druženje sa ovom sjajnom ekipom. Što ne znači da se u međuvremenu nećemo i sami organizovati za neke druge ture... A planova već ima...



DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA:

Нема коментара:

Постави коментар