Malo je planina koje od pamtiveka inspirišu i raspaljuju maštu kao Olimp.
Najviša planina Grčke, jedna od najviših na Balkanu i najprominentnijih u Evropi, sa 55 vrhova iznad 2000 metara nadmorske visine, pravi je raj za planinare, šetače, avanturiste, uopšte ljubitelje prirode svake vrste.
Stari Grci smatrali su Olimp domom bogova i verovali da su njegove visine smrtnicima nedostupne. Danas, više od veka nakon prvog uspešnog uspona na njegov najviši vrh - Mitikas (2918 m.n.v.), vrhovi Olimpa svake godine privlače na stotine hiljada turista, od čega se samo na Mitikas tokom letnje sezone svakodnevno popne par desetina najupornijih.
To Olimp ne čini manje nestvarnim, manje božanskim nego u antičko doba. Naprotiv, svaka poseta ovom mestu upravo je šetnja sa bogovima.
U isto vreme i legendaran i opipljiv, i nedostižan i savladiv, Olimp je planina koja se sanja i planina koja se doživljava stvarnije od bilo koje druge. Planina za koju nije dovoljan čitav život da se upozna u potpunosti, ali i planina koja se može razumeti za samo nekoliko dana, od podnožja do vrha i nazad, kanjonima, grebenima, kuloarima, vidikovcima, usecima, goletima i šumama...
Na vrhove Olimpa (Όλυμπος) može se popeti na mnogo načina, ali ogromna većina planinara čini to iz izletišta Prionia, gde se završava asfaltni put i odakle se dalje uzbrdo može nastaviti samo pešice ili na konju.
Lokalitet Prionia (Πριόνια - "testere") dobio je to ime tako što su se nekada na tom mestu sakupljala drva isečena na Olimpu i odatle transportovala putem do doline. Olimp je davne 1938. godine proglašen za nacionalni park (prvi na Balkanu), a 1983. i za rezervat biosfere pod zaštitom UNESCO-a, testere su odavno utihnule, a drveće se seče samo koliko je baš neophodno za održavanje staza.
Ako se izuzmu vrhovi, Prionia je verovatno najpopularnija tačka na Olimpu, koja u svakom trenutku dana prosto vrvi od izletnika - što planinara koji se spremaju za uspone, što klasičnih turista koji ovamo dolaze da preseku boravak na moru ekskurzijom u planinu. Mnogi od ovih drugih takođe će reći da su se popeli na Olimp, makar to podrazumevalo vožnju od obale, kratko protezanje nogu i porciju jagnjetine sa cipurom. Ali, pravi planinar zna da ne treba nikome da se podsmeva (jer bi se i njemu lako mogao podsmehnuti neko bolji i ostvareniji), i da mu je dozvoljeno da druge gleda sa visine samo onda kad treba da im pomogne da se i oni popnu...
A prava visina Olimpa počinje da se oseti tek od izletišta Prionia. Ako se visinska razlika dotle praktično i ne primećuje, odatle na dalje staze postaju sve strmije, vertikale sve izraženije, a litice sve impozantnije.
 |
| Litohoro |
 |
| (Foto: Zdravko Bikicki) |
 |
| (Foto: Ilija Malešević) |
Ali, naš uspon počinje ne počinje tamo odakle kreće većina, nego iz gradića Litohoro, iznenađujuće živahnog mestašca s obzirom na to da se ne nalazi ni u samoj planini ali ni na moru, i da veliki broj njegovih gostiju nije tu ni zbog jednog ni zbog drugog...
Litohoro nema naročito mnogo sadržaja - par lepih trgova i starih crkava, jedno generičko šetalište, nešto kafića, restorana, suvenirnica i jednu ozbiljnu prodavnicu planinarske opreme. Na obodu gradića nalazi se i uprava nacionalnog parka Olimp sa vizitorskim centrom, i to bi otprilike bilo sve.
Bukvalno iz samog gradića može se pešačiti do izletišta Prionia trasom evropskog pešačkog puta E4, duž desetak kilometara živopisnog kanjona Enipeas (Ενιπέας).
Staza nije markirana klasičnim markacijama, ali se s vremena na vreme mogu videti limene tablice sa natpisom E4 u rotiranom kvadratu (za razliku od crveno-žutih markacija kod nas, za koje neki tvrde da su univerzalne za celu Evropu), taman na dovoljno mesta da se ne može baš zalutati. Uostalom, kad se staza jednom spusti do same reke nema više ni potrebe za razmišljanjem da li smo na pravom putu.
Međutim, na ulazu u stazu može se pročitati da je ona zatvorena i neprohodna zbog nekoliko srušenih mostova u kanjonu, što bi moglo odvratiti nekoga ko nije upućen u grčki način rešavanja problema - umesto popravke mostova, samo nalepiš obaveštenje da je staza zatvorena i ti si svoje završio... U realnosti, staza kroz kanjon je itekako prohodna, pa čak i relativno popularna među izletnicima, a tri srušena mosta više su zanimljiva prepreka za savladavanje (skakanjem s kamena na kamen ili gaženjem kroz vodu) nego razlog za odustajanje.
 |
| (Foto: Zoran Udovčić) |
 |
| (Foto: Jelena Milaković) |
 |
| (Foto: Jelena Milaković) |
U grčkoj mitologiji, Enipej je bio rečno božanstvo, pa je tako i sasvim prikladno da se po njemu zove reka koja ističe iz Olimpa kao staništa bogova.
Kao i za druge grčke bogove, i za Enipeja se vezuju mnoge legende, po običaju pune komplikovanih ljubavnih situacija.
Po jednoj od njih, Enipeja je odlikovala izuzetna lepota zbog koje su u njega bila zaljubljene mnoge smrtnice, među kojima i kraljica Tiro, čiju pažnju je on odbijao. To je iskoristio Posejdon, i uzevši Enipejev lik zaveo kraljicu, koja je iz tog susreta rodila blizance Pelija i Nereja koji su postali vrsni moreplovci.
Po drugoj legendi, Enipej je bio ljubavnik nimfe Pino u koju se zagledao sam Apolon. Kako bi osvojio nimfu, Apolon je pretvorio Enipeja u reku, koju je prokleo da se nikad ne stigne do mora, ali je nimfa uspela da pobegne pretvorivši se u drvo. Tako su po antičkim Helenima nastali četinari, a Enipejeva reka zadržala je njegovu lepotu.
Zanimljivo je da u današnjoj Grčkoj postoje dve reke koje nose Enipejevo ime (druga se nalazi u Tesaliji, južno od Olimpa), i nijedna se ne uliva u more. Olimpijska reka Enipeas uliva se u reku Mavrologos - na samo petsto metara od egejske obale...
 |
| (Foto: Zoran Udovčić) |
Poput mnogih drugih planina na Balkanu, i Olimp je tokom srednjeg veka pružao utočište monasima, pa tako na njegovim padinama postoje tri stara manastira. Najmlađi od njih, izgrađen sredinom XVI veka, nalazi se upravo u gornjem delu kanjona Enipeas i posvećen je Svetom Trojstvu, ali se češće naziva imenom svog osnivača Svetog Dionisija Olimpijskog (1500-1545).
Tokom svoje istorije manastir je više puta pljačkan i uništavan, ali su ga konačno razrušili Nemci 1943. godine, misleći da se u njemu kriju pripadnici pokreta otpora. Nakon rata, monasi se nisu vraćali u ruševine, već su izgradili novi manastir bliže Litohoru.
Rekonstrukcija kompleksa započeta je krajem devedesetih, ali je daleko od završene. Crkva je obnovljena i vraćena u funkciju, a radovi na konacima i zidinama još uvek traju.
Nedaleko se nalazi i mala kapela na mestu gde je tokom izgradnje manastira bila isposnica Svetog Dionisija. Kapela je podignuta nad izvorom u dnu velike okapine usred guste šume, što celom ambijentu daje jednu specifičnu i nesvakidašnju atmosferu.
Prolazak kroz kanjon Enipeas doživljaj je sam po sebi, i mnogima dovoljan razlog za posetu nižim obroncima Olimpa i pešačenje nekim njegovim stazama koju su možda manje zahtevne, ali celom usponu samo dodaju na težini. Pravo planinarenje počinje tek kad se iz kanjona izađe do izletišta Prionia, i produži dalje kamenitim stazama ka planinarskim domovima na većim visinama.
Do planinarskog doma "Spilios Agapitos" vodi maltene pravi vertikalni kilometar - na nešto manje od šest kilometara dužine savladava se skoro punih hiljadu metara visinske razlike. Ova staza takođe je deo trase E4, nema tehničkih detalja i može je preći svako u iole dobroj kondiciji, a najveća otežavajuća okolnost može biti samo prtljag koji nosimo sa sobom.
Sa sedamdesetak ležajeva, kuhinjom koja radi preko celog dana, dve velike unutrašnje trpezarije i prostranom terasom sa stolovima i klupama, "Spilios Agapitos" (ili prosto "Dom A", za one manje sklone lomljenju jezika grčkim imenima) predstavlja najveći od desetak planinarskih domova na Olimpu, a ujedno je i najstariji (izgrađen krajem tridesetih godina prošlog veka), kao i najposećeniji. Zato se noćenje mora rezervisati mesecima unapred, a nije neobično i da svi kreveti budu zauzeti pa su neki prinuđeni da noće u trpezarijama nakon povečerja, ili u šatorima ispred doma, što čak i u letnjim uslovima na nadmorskoj visini od skoro 2100 metara nije uvek najprijatnije iskustvo. A i za spavanje pod krovom doma potrebno je poneti sopstvenu vreću ili posteljinu, što samo dodatno otežava ranac na leđima..
Spavaonice su sasvim korektne za planinarske uslove, s tim što na privatnost, udobnost i klasično poimanje komfora ovde treba zaboraviti. Dom ima struju preko solarnih panela, tehničku vodu koja se ne pije (pijaća se može kupiti u kantini) i uniseks toalet i tuš sa ledenom vodom na koju je osoblje nekako perverzno ponosno. Svakog jutra konji donose potrepštine, a odnose džakove sa otpacima - ali samo onim koje napravi samo osoblje doma; posetioci su dužni da sami odnesu svoje smeće nazad u civilizaciju.
Telefonski signal i mobilni internet oko doma su sasvim pristojni, ali je gotovo nemoguće nakačiti se na wi-fi. Struja se gasi u deset uveče i pali ponovo u šest ujutro. U međuvremenu treba nekako uhvatiti san između tumaranja, lupanja vratima, sevanja čeonih lampi i odjekivanja pripitog smeha kroz deljene spavaonice...
Ali, kao i obično na ovakvim mestima, čak i posle neprospavane noći jutarnja svežina donosi dovoljno snage za novi dan...
 |
| Prionia |
 |
| (Foto: Zoran Udovčić) |
 |
| (Foto: Ilija Malešević) |
Noćili u njemu ili ne, "Dom A" je za mnoge planinare nezaobilazna tačka za uspon na najviše vrhove Olimpa i predstavlja otprilike polovinu puta od izletišta Prionia.
Trasa evropskog pešačkog puta E4 penje se od doma do vrha Skala, produžava ka zapadu do vrha Skolio i dalje u zaleđe Olimpa i dublje u kopneni deo Grčke. Za sve to vreme, na stazi još uvek nema tehničkih detalja, mada uspon postaje sve jači i traži sve više kondicije, što zbog neumoljivog nagiba što zbog apsolutne visine kojoj fali jedva par stotina metara do cifre od tri hiljade, i ta razlika se iz koraka u korak smanjuje.
Vrh Skala (Σκάλα - "stepenište") sa 2882 metra nadmorske visine predstavlja svojevrsnu raskrsnicu Olimpa. Sa Skale se može ići dalje ka zapadu i tehnički laganom vrhu Skolio i južnom produžetku glavnog grebena Olimpa, ili ka severu i najvišim vrhovima Mitikas i Stefani.
Uspon na Skalu retko kad je sam po sebi cilj - planinari koji baš i nisu ljubitelji tehnički zahtevnih vrhova po pravilu će "overiti" makar i obližnji Skolio (Σκολιό - "krivi vrh"), koji sa 2905 metara nadmorske visine čini treći najviši vrh Olimpa. Mnogi će ipak ovde samo napraviti kraći predah pred uspon na najviši vrh i Olimpa i cele Grčke (i drugi najviši na Balkanu) - moćni Mitikas.
 |
| (Foto: Zdravko Bikicki) |
 |
| (Foto: Zdravko Bikicki) |
 |
| (Foto: Ilija Malešević) |
 |
| (Foto: Zoran Udovčić) |
 |
| Skala (2882 m.n.v.) (Foto: Zlatko Veršegi) |
 |
| Skolio (2905 m.n.v.) |
Do najvišeg vrha Olimpa vode dve staze, od kojih svaka ima svoje poteškoće koje treba savladati.
Sa vrha Skala do Mitikasa vodi staza preko prevoja Kakoskala (Κακόσκάλα - "loše stepenice"), koja nije toliko tehnički teška koliko zahteva neprekidan oprez zbog uskih nogostupa i strmine duboke više stotina metara, na kojoj oni koji se plaše visine nemaju šta da traže a samo jedan pogrešan korak može biti fatalan. Mada, koliko god delovala opasno na prvi (i svaki sledeći) pogled, Kakoskala drži jedan slavan rekord - za stotinak godina istorije penjanja na Olimp na ovom potezu nije zabeležena nijedna nezgoda sa smrtnim ishodom u letnjim uslovima.
To ne znači i da ovu deonicu treba shvatiti olako - o pravoj težini dovoljno govore numerički pokazatelji: skoro sto metara spuštanja i više od 120 metara uspona na manje od petsto metara dužine, podeljeno u dva "cuga", tako da se od Skale prvo spušta na prevoj, pa po skoro vertikalnom zidu penje do jednog sekundarnog vrščića, zatim ponovo spušta i još jednom penje do pravog vrha. A opet, puki brojevi ne mogu da prenesu ni delić adrenalinskog naboja i udar dopamina na najvišoj tački Grčke.
Drugi pravac uspona vodi kroz kuloar sa istočne strane, sa staze Zonaria koja prolazi ispod najviših vrhova, kojim se na oko sto metara horizontalne dužine savladava oko dvesta metara konstantnog uspona! Za razliku od staze preko prevoja Kakoskala, kuloar skoro svake godine zabeleži jedan smrtni slučaj, o čemu svedoče i brojne spomen-ploče duž cele ove deonice, kojih ima maltene isto koliko i markacija...
 |
| (Foto: Ilija Malešević) |
 |
| (Foto: Zdravko Bikicki) |
 |
| (Foto: Jovan Malešević) |
Vrh Mitikas (Μύτικας - "nos"), uzdiže se 2918 metara iznad Egejskog mora, koje se po vedrom danu vidi kao na dlanu. Po oblačnom vremenu, moramo se zadovoljiti tek povremenim pogledima na susedne vrhove i neposrednu okolinu.
Oblačnost je na Olimpu prosto svakodnevica na koju treba uvek računati, čak i u najstabilnijem periodu godine, zbog kombinacije apsolutne visine i blizine mora, i potpuno vedro nebo na ovim visinama je retkost. Možda su i zato stari Grci smatrali Olimp domom dvanaest najviših božanstava svog panteona.
Oblaci su odigrali ulogu i prilikom prvog zabeleženog uspona na najviši vrh Grčke. Iako su na nešto nižim južnijim vrhovima otkriveni tragovi ljudskih aktivnosti još iz antičkih vremena (na vrhu koji se danas zove Agios Antonios, sa 2817 metara nadmorske visine, šezdesetih godina prošlog veka pronađeni su ostaci svetilišta posvećenog Zevsu), Mitikas je konačno dostignut u avgustu 1913. godine, godinu dana nakon osamostaljenja severne Grčke od Otomanskog carstva.
Na vrh su se tada popela dva Švajcarca, fotograf Frederik Buasona (Frédéric Boissonnas) i pisac Danijel Bo-Bovi (Daniel Baud-Bovy), predvođeni lokalnim lovcem i drvosečom po imenu Hristos Kakalos (Χρήστος Κάκαλος). Od uspona su prvobitno odustali zbog niske vidljivosti, ali su se u toku spuštanja predomislili i posle noćenja konačno izvršili uspon po veoma oblačnom danu. Ali, kad su se oblaci malo razišli, prekinuli su slavlje kad su shvatili da tačka na koju su se popeli ipak nije najviša na planini, ali su ubrzo uspeli da isprave svoju grešku i stupe na vrh kojem su tom prilikom dali ime Venizelosov vrh (po vođi grčkog pokreta oslobođenja od Turaka Elefteriosu Venizelosu).
Usled Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, vest o osvajanju najvišeg vrha Grčke dospela je do širih planinarskih krugova sa višegodišnjim zakašnjenjem. Za to vreme, već se ustalio narodski naziv Mitikas, koji je ovaj vrh dobio po tome što svojim špicastim oblikom gledano iz doline podseća na nos.
Hristos Kakalos je 1921. godine izvršio i prvenstveni uspon na drugi najviši vrh Olimpa - Stefani (Στεφάνι - "kruna", 2911 m.n.v.), i to ponovo sa dva Švajcarca, topografom Marselom Kurcom (Marcel Kurz) i inženjerom Fricom Kunom (Fritz Kuhn). U septembru 1927. godine organizovao je masovni uspon na Mitikas u kom je učestvovalo više od sto planinara, a 1937. godine proglašen je za prvog zvaničnog planinskog vodiča na Olimpu. Poslednji put se popeo na Mitikas 1973. godine, kao devedesetjednogodišnjak! Jedan od planinarskih domova na Olimpu nazvan je po njemu 1984. godine.
 |
| Mitikas (2918 m.n.v.) |
 |
| (Foto: Zlatko Veršegi) |
Pravi planinari znaju da je uspon samo pola puta, kao i da je nekad mnogo teže spustiti se sa vrha. Kod Mitikasa ovo drugo pravilo ne važi, jer s obzirom na to da i pri penjanju ima nezgodnog spuštanja ali i da pri spuštanju ima nezgodnog penjanja, uspon i silazak jednako su teški.
Ali, ako savladavanje litica posmatramo kao igru (što u krajnjoj liniji i jeste), uživaćemo u oba smera na isti način.
Statistika kaže da najveći broj planinara na Olimpu dođe samo do vrhova Skala i Skolio, a da tek srazmerno mali broj produžava i na Mitikas. A iskustvo nam govori da i od tog malog broja jedva šačica produžava boravak na Olimpu još koji dan, uprkos tome što na ovoj planini ima još toliko toga za videti. Mada, i onima koji posle Mitikasa jedva čekaju da siđu sa planine ne treba zameriti, jer je uspon na najviši vrh neke države (koji je u njoj ujedno i jedan od najzahtevnijih) sasvim dovoljan i kompletan uspeh.
 |
| (Foto: Ilija Malešević) |
 |
| (Foto: Zoran Udovčić) |
 |
| (Foto: Zdravko Bikicki) |
 |
| (Foto: Ilija Malešević) |
Kažu da je jedan od najimpresivnijih prizora koji se može videti u planinama Balkana izlazak sunca posmatran sa platoa Muza, visoravni na oko 2700 metara nadmorske visine, sa koje se pružaju najlepši pogledi ka surovim istočnim liticama Mitikasa i Stefanija. Sunce prvo obasjava ova dva vrha i daje im nestvaran zlatni sjaj, a potom kako se sve više pomalja iza horizonta polako počinje da potire senke ka dolinama, sve dok se čitava planina ne izjednači u svetlosti dana.
Ali, kombinacija umora, dugih sabiranja utisaka uz limenke hladne Alfe i graje docimera do duboko u noć, pomera jutarnje planove i odlaže posmatranje izlaska sunca za neku drugu priliku. Najzad, četiri i po kilometra sa više od sedamsto metara uspona od "Doma A" do platoa Muza znači i ustajanje i polazak mnogo pre svitanja da bi se ovaj fenomen doživeo u potpunosti, a u tom slučaju bi se i jedna od najatraktivnijih staza Olimpa - staza Zonaria - prelazila po mraku.
Zonaria (Ζωνάρια - "pojasevi") nosi to ime po horizontalnim stenovitim formacijama koje opasuju Mitikas i Stefani sa donje strane. Staza se odvaja sa trase E4 malo pre izlaska na greben prema Skali, i blago penje ka platou Muza balansirajući između zastrašujućih litica najviših vrhova Olimpa sa leve strane i naizgled beskrajne praznine sa desne, pa je prava šteta ne videti je u punom svetlu (bukvalno).
 |
| (Foto: Zoran Udovčić) |
Plato Muza (Οροπέδιο Μουσών) najviša je visoravan na Olimpu, nazvana po antičkim boginjama nadahnuća u poeziji, umetnosti i nauci.
Legende ne vezuju Muze za ovaj konkretan prostor kao što vezuju vrhovne bogove za najviše vrhove Olimpa, ali je jako teško stajati na ovom platou i ne osetiti inspiraciju u strahopoštovanju prema tom silovitom prostranstvu. Zato i ne čudi to što se mnogo izletnika penje i samo do ovog platoa da bi uživala u upečatljivom krajoliku i plesu skoro pitomih divokoza.
Na platou se nalaze dva planinarska doma. U donjem delu, uz samu liticu koja odvaja visoravan od ambisa prema jugoistoku je dom "Hristos Kakalos", dok se u višem delu nalazi "Giosos Apostolidis", dom na najvećoj nadmorskoj visini i sa najboljim doručkom na Olimpu.
"Giosos Apostolidis" smešten je tačno na sedlu između dva vrha zavidne apsolutne ali skromne relativne visine - Tumba (Τούμπα, 2801 m.n.v.) i Profitis Ilias (Προφήτης Ηλίας, 2788 m.n.v.), od kojih se na drugom nalazi mala kamena kapela posvećena Svetom Iliji. Zanimljiva paralela između biblijskog proroka i vrhovnog grčkog boga Zevsa odmah je uočljiva, a sama kapela (za koju kažu da potiče još iz XVI veka) važi za verski objekat na najvećoj nadmorskoj visini u Evropi i drugu najvišu hrišćansku građevinu na svetu.
O Olimpu uopšte teško je govoriti bez superlativa, od kojih je svaki apsolutno zaslužen...
 |
| Dom Giosos Apostolidis |
 |
| Dom Hristos Kakalos |
 |
| Profitis Ilias (2788 m.n.v.) |
Sa platoa Muza nazad do civilizacije može se spustiti na nekoliko načina.
Najlakši put vodi preko grebena Lemos (Λαιμός - "vrat") i vrha Skurta (Σκούρτα - "mračni vrh", 2476 m.n.v.) do planinarskog doma Petrostruga i nazad do asfaltnog puta na tački poznatoj kao Gortsia (Γκορτσιά). Ali, ako baš moramo da zatvorimo krug do izletišta Prionia u ovoj varijanti nam ostaje još oko četiri kilometra tabananja prilično frekventnim putem.
Najteži put je direktno grebenom od doma "Hristos Kakalos", preko vrhova Kalaja 1 i 2 (Καλάγια - "vrh od kalaja") i stazom Gomarostalos (Γομαρόσταλος - teško prevodiva igra reči koja bi se mogla ugrubo prevesti kao "magareća strmoglavina", što zapravo odlično objašnjava kako staza zapravo izgleda) sa kratkom i relativno lakom feratom koja se ipak ne preporučuje za spuštanje.
Zato se ove dve staze mogu iskombinovati u jednu, uslovno rečeno srednje tešku, koja izbegava najkritičnije delove ferate (mada zahvata jedan gelender), ali i dalje gubi čitavih 1800 metara na jedva desetak kilometara dužine.
Donja, šumska polovina staze Gomarostalos deo je projekta "Forgotten Olympus" koji se bavi popularizacijom starih i napuštenih staza Olimpa. O tome koliko se ova staza danas često koristi dovoljno govori to što je praktično pusta čak i u danima vikenda kad je koncentracija posetilaca Olimpa najveća, ali i to što na pojedinim delovima put prosto nestaje u rastinju, pa se ova staza može preporučiti samo iskusnijim planinarima sa dobro izraženim sposobnostima orijentacije.
 |
| (Foto: Zdravko Bikicki) |
 |
| (Foto: Zoran Udovčić) |
 |
| Skurta (2476 m.n.v.) |
Staza Gomarostalos strmo izbija na parking pravo iz guste šume, toliko neugledno da je izlaz iz staze često zakrčen automobilima koje treba nekako obići da bi se konačno iskoračilo na asfalt. Time se naš krug na Olimpu završava.
Ono što ostaje je spakovati se u kola, i u roku od pola sata biti u toplim egejskim talasima, pitajući se koliko brzo mogu da prođu tri dana, i koliko se još brže zaboravi sve ono teško a koliko sve ono lepo ostaje urezano u sećanje čak i kad jučerašnja stvarnost izgleda daleko kao senka sna posle buđenja...
 |
| (Foto: Zoran Udovčić) |
Ali, tu nije kraj cele priče o najvišoj planini Grčke.
Uspon iz Litohora, kroz kanjon Enipeas, pored manastira Svetog Dionisija, pa najutabanijom stazom od izletišta Prionia do doma "Spilios Agapitos" i dalje do Skale, Skolia i Mitikasa, pa stazom Zonaria do platoa Muza i doma "Giosos Apostolidis" i vrha Profitis Ilias, pa preko grebena Lemos i vrha Skurta i stazom Gomarostalos nazad do izletišta Prionia, sigurno nije najlakši način da se Olimp upozna za tri dana, ali - postoje i teži načini.
Postoje i duže staze, strmije litice, zahtevniji smerovi, veći izazovi. Jedan Stefani. Ne jedan već dva prava pravcata ultramaratona.
Hiljadu i jedan razlog za povratak, i samo jedan jedini Olimp...
Нема коментара:
Постави коментар