Početkom ovog veka pojava "etno sela" doživljava pravi procvat, a turistički kompleksi koji sa manje ili više uspeha dočaravaju duh narodnog graditeljstva niču i gde im je mesto i (češće) gde nije...
Drvengrad, smešten na Mokroj gori, tačno između Tare i Zlatibora, jedna je od najpoznatijih destinacija ovog tipa. Ali, da li to što je neka destinacija poznata znači automatski i da je vredna posete?
Iako na prvi pogled deluje kao autentično selo ovog kraja, istorija Drvengrada duga je jedva dvadesetak godina.
Tražeći lokaciju za snimanje svog filma "Život je čudo", reditelj Emir Kusturica nije uspevao da pronađe tačno ono što mu je trebalo, pa je konačno odlučio da izgradi novo "staro" selo baš po svojoj zamisli. Pravo mesto našao je na brdu Mećavnik iznad naselja Mokra Gora.
Na svom savršenom mestu Kusturica je napravio pravo pravcato selo. Na okolnim planinama kupio je par starih tradicionalnih kuće, preneo ih na novo mesto, pa onda sam dalje gradio i dograđivao.
Do danas je to najskuplja scenografija u istoriji srpske kinematografije - umesto običnih kulisa, izgrađeno je selo koje, po rečima njegovog tvorca "izgleda kao da se u njemu uvek živelo, a nije nikad".
Mada, istini za volju, nekome ko nikad nije živeo u jednom ovakvom selu može biti teško da proceni kako ono izgleda kad se u njemu uvek živelo, a kako kad nije nikad...
Film je snimljen, selo je ostalo.
Ne samo da ostalo, već i postalo vrhunska turistička atrakcija, što nije bilo lako pored mnogobrojnih zanimljivosti u okolini: pored Zlatibora i Tare, u neposrednoj blizini sela prolazi i znamenita uska pruga Šarganske osmice, do čije polazne stanice se sa brda bukvalno može dobaciti kamenom.
Ne samo da je postalo vrhunska atrakcija, već se često ističe i da je Kusturica za njega dobio i nagradu Phillipe Rotthier, koja se dodeljuje za arhitektonske poduhvate uspešno uklopljene u sopstveno okruženje.
Ne samo da je postalo vrhunska atrakcija, već se često ističe i da je Kusturica za njega dobio i nagradu Phillipe Rotthier, koja se dodeljuje za arhitektonske poduhvate uspešno uklopljene u sopstveno okruženje.
Doduše, koliko je ova u suštini privatna nagrada zapravo relevantna i koliko je jedan minorni belgijski arhitekta koji lično dodeljuje nagradu nazvanu sopstvenim imenom uopšte u stanju da oseti genius loci ruralne zapadne Srbije, dalo bi se raspravljati...
Takođe bi se moglo raspravljati i o tome da li je Kusturica na Mokroj gori napravio nešto zaista vredno, a posebno o tome koliko je, osim u najpovršnijem smislu, ovo naselje u skladu sa specifičnim duhom tog podneblja.
Počevši od samog zvaničnog imena naselja - Küstendorf, sa sve umlautom - koje bi možda priličilo austrijskim Alpima ali teško i Podrinju, preko urbanističke morfologije, do mnoštva krupnijih i sitnijih detalja koji nemaju nikakve veze sa ovim krajem, sve komplet začinjeno sa gomilom vrištećeg kiča umotanog u oblandu antiglobalizma, koji kao pokret sam po sebi predstavlja najobičniji cirkus.
Tako se u Drvengradu (srećom pa je radni naziv sela zaživeo bolje nego zvanični) između tradicionalnih zlatiborskih i tarskih brvnara mogu videti parkirani autentični istočnonemački trabanti (koji možda objašnjavaju umlaut?), papazjanija od portreta značajnih ličnosti iz najrazličitijih sfera i krajeva sveta, tezge sa vašarskim suvenirima, galerije kvazi-postmodernističke umetnosti, sve spojeno u jednu prividno dopadljivu ali suštinski nepovezanu, na mahove i pomalo šizofrenu viziju.
Uostalom, zar se to ne bi moglo reći i za većinu stvaralaštva Emira Kusturice? Ako ništa, bar je autor dosledan samom sebi...
Međutim, kako prosečan turista ionako ne vidi mnogo dublje od površine, Drvengrad je od samog otvaranja za javnost prosto preplavljen posetiocima iz celog regiona, toliko da je poslednjih godina uvedena i naplata ulaznice u kompleks za one koji u njemu nemaju rezervisan smeštaj.
Ipak, pitanje je koliko izletnika dolazi ovamo zbog ambijenta "autentičnog sela zapadne Srbije", koliko zbog samog Kusturice, a koliko samo da vidi to čudo (po principu igra mečka!), i koliko se njih posle toga oseća nasamareno...
Ako ovu izložbu kiča na otvorenom nešto i može da izvadi, moglo bi se čisto reći da je Drvengrad manje-više pristojno mesto za predah na pola puta do Crne Gore...
Ako ništa drugo, "seoska" kafana je prijatna, sa jakom kafom i hladnim pivom i limunadom, a ambijent makar na prvu loptu vizuelno dopadljiv... Mada sve to može da se nađe i na drugom mestu, možda jeftinije, možda lepše, ali sigurno - autentičnije!
Na kraju krajeva, kako ćemo se osećati u gostima kod Kusturice, na nama je.
Na kraju krajeva, kako ćemo se osećati u gostima kod Kusturice, na nama je.
Kao što kaže poslovica, kakvi su gosti - takva je i čast. Ako domaćina nije sramota, što bi nas bilo...
Bravo Milane. Više puta sam prolazio pored Drvengrada ali nikada nisam svratio baš iz razloga koje si u ovom tekstu pomenuo. Po tvojim fotografijama vidim da uopšte nisam pogrešio. Kako čovek može da ima utisak da je u nekom starom selu sa drvenim kućama, kad su sve ulice popločane i umivene. Takva sela su imala zemljane puteve i poneka volovska kola pored kuća a ne škode i trabante. Daleko je to od autentičnog, i posetilac ne može da shvati gde se nalazi. Staro ili savremeno? U svakom slučaju, kič. Ima dosta autentičnijih starih sela u našoj lepoj Srbiji a najkompletnije je ono u Sirogojnu.
ОдговориИзбришиPozdrav.
Ljuba
Upravo tako. Možda u Drvengradu i ima nečega autentičnog, ali ceo utisak odmah uništavaju popločane ulice, ograde i najviše od svega automobili iz istočnog bloka... Samo u okolini Mokre Gore ima mnogo autentičnijih sela, čak i nekih do kojih se može doći samo zapregom ili traktorom, pa su i uspela da sačuvaju izvorni duh podneblja. Drvengrad je ipak samo zabavni park koji se možda temelji na narodnom graditeljstvu, ali na pravo staro srpsko planinsko selo podseća samo na prvi pogled, ako i toliko...
ИзбришиPozdrav i hvala na komentaru. :)