Komercijalni uspeh etno-sela Drvengrad na Mokroj gori snažno je uticao na stvaranje slike o Emiru Kusturici kao zaštitniku i promoteru srpske baštine i tradicionalnog graditeljstva, mada bi se o kulturno-istorijskim vrednostima (ili nedostatku istih) ovog njegovog suštinski turističkog kompleksa itekako dalo raspravljati.
Osokoljen brojnim pohvalama, ne obazirući se na još brojnije kritike, proslavljeni režiser ubrzo je predstavio svoj sledeći graditeljski poduhvat - grad od kamena posvećen Ivi Andriću - Kamengrad iliti Andrićgrad.
Smešten na istaknutoj poziciji u centru Višegrada, na uskom jezičku zemlje na ušću Rzava u Drinu, jedva nekoliko stotina metara nizvodno od čuvenog mosta Mehmed-paše Sokolovića - višegradske Ćuprije, za razliku od Drvengrada koji je režiser zamislio "kao da se u njemu uvek živelo, a nije nikad", Andrićgrad je po rečima svog tvorca koncipiran pre svega kao grad kakav bi mogao nastati na ovim prostorima da je istorija tekla drugačije...
Međutim, već ta sama po sebi nedorečena i nekoherentna misao ujedno je i nešto najshvatljivije u celokupnom ispraznom i neubedljivom konceptu Andrićgrada.
 |
| Po legendi, veliki vezir Otomanske imperije Mehmed-paša Sokolović i patrijarh srpski Makarije Sokolović bili su rođena braća; po istoriji, eventualno su bili dalji rođaci |
Iako se sam njegov autor mnogo puta potrudio da objasni glavne ideje predstavljene u Andrićgradu, iz priloženog ostaje potpuno nejasno na šta se tačno odnosi ta Kusturičina alternativna istorija koja bi iznedrila jedan ovakav grad.
Sam Andrićgrad, iako po površini nevelik, skupina je najrazličitijih arhitektonskih i kulturnih uticaja od kojih većina ima neko svoje mesto u istoriji Balkana (i naročito Bosne), ali među kojima se mnogi međusobno isključuju.
 | ||
|
Tako praktično na jednom mestu imamo zgrade sa uticajima vizantijske, otomanske, mediteranske i barokne arhitekture, ali i nekakav bezlični savremeni stil koji najviše podseća na forme arhitekture fašističke Italije dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka...
A iako je sam Kusturica izjavljivao i da Andrićgrad predstavlja viziju jednog bosanskog grada da se istorija Balkana razvijala slobodno od Turaka i više pod uticajem renesanse, zanimljivo je da se ta renesansa u njegovom oblikovanju uopšte ne primeti, za razliku od snažno prisutnih otomanskih motiva i sveprisutnog kiča i neukusa karakterističnog za njegovog osnivača...
 |
| Na srpskom "Ivo Andrić", na engleskom "The Andric". Nema laži, nema prevare. |
Sa druge strane, ako bi se ovaj stilski galimatijas tumačio multikulturalnošću (što je još jedna od interpretacija njegovog ktitora), prosto bode oči akcenat koji se stavlja na samo jednu od toliko kultura i nacija Bosne: ulice Andrićgrada krase skulpture i portreti znamenitih ličnosti bez izuzetka srpskog porekla (od kojih su neke za Višegrad i Bosnu vezane vrlo posredno, ako i toliko), a simptomatično je da neke svojataju različite bivše jugoslovenske republike...
U ovom svetlu, postaje potpuno jasno ono što Andrićgrad zaista jeste iza svih ideja i koncepata, a to je - najobičnija politička izjava, lišena ikakve suptilnosti, i još blatantnija s obzirom na mesto na kom se nalazi i na njegovu istoriju, naročito tokom devedesetih godina prošlog veka...
Međutim, i pored svih značenja, vidljivih i nevidljivih, Andrićgrad najviše ostavlja utisak beživotnosti, površnosti i praznine.
Sterilno čiste ulice oivičene nemuštim fasadama deluju kao Potemkinova sela, kao kulise iza kojih nema ničega osim skalamerije koja ih drži uspravno, scenografija bez ubedljivosti koju može da stvori samo filmska magija...
U Andrićgradu, Kusturica je domaćin koji pred goste iznosi plastično voće, i još se hvali kako ga je sam uzgajio. Možda i možemo da ga sažvaćemo, neko će ga možda i progutati, ali to ga neće učiniti ništa stvarnijim i ukusnijim...
 |
| Slika govori više od hiljadu reči |
Kad bi nekako mogao da vidi grad podignut u svoju čast, Ivo Andrić verovatno ne bi rekao ništa.
Vremena kada pamet zaćuti, budale progovore a fukara se obogati odavno su došla, ali nikako da prođu...
A za sve to vreme, kuća u kojoj je jedini jugoslovenski književni nobelovac proveo mladost stidljivo viri preko Drine na ovu grandomansku strukturu, vrata zatvorenih za posetioce i u sve jadnijem stanju. Toliko o časti...
 |
| Ako ni zbog čega drugog, Andrićgrad zaslužuje priznanje zbog jedinstvene, gotovo nadrealne jukstapozicije raške i fašističke arhitekture |
 |
| Kuća u kojoj je Andrić proveo mladost, skrivena iza katnica na obali Drine |
Svako drugo naravoučenije koje bi neko izvukao iz te gomile kamena potpuno je nebitno. Pogotovo nacionalistička nadgornjavanja i prepucavanja.
Prisvajanjem lika i dela pisca koji je odavno deo svetske baštine ne postiže se apsolutno ništa. Sa čitanjem - i razumevanjem - njegovih dela, možda i imamo neku šansu...
Нема коментара:
Постави коментар