U subotu 16. novembra 2019. godine u Kragujevcu je održana druga po redu humanitarna trka "Dok dišem", sa ciljem prikupljanja sredstava za obolele od cistične fibroze.
U trci na pet kilometara kroz memorijalni park Šumarice učestvovalo je stotinak trkača i rekreativaca, a još otprilike polovina od tog broja je simbolično uplatila kotizaciju bez učešća na stazi, čime su dali makar mali doprinos borbi protiv ove retke bolesti.
I to je ono što je najmanje bitno u celoj toj priči.
Ono što jeste bitno - cilj ovakvih događaja je pre svega da skrene pažnju na postojanje jednog oboljenja o kojem većina oko nas ne zna ništa.
Pritom o cističnoj fibrozi i ne moramo da znamo mnogo.
Dovoljno je nekoliko stvari: da je ova bolest urođena, i još uvek neizlečiva; da u Srbiji živi oko 250 mladih ljudi sa ovom dijagnozom (a sigurno i još mnogo bez zvanične dijagnoze); da je prosečan životni vek obolelih 22 godine, ali da uz odgovarajuće terapije tegobe mogu da im budu bar donekle ublažene... I da im je za to neophodna pomoć svih nas.
Od kakve je pomoći to što će neko istrčati pet kilometara? Nikakve.
Međutim, to što će se neki ljudi okupiti na jednom mestu sa jasnim povodom možda će nekome sa strane otvoriti oči da postoje neke bitke u kojima možda nema pobednika, ali ne bi smelo da bude ni gubitnika.
Zato ćemo se pozivu na ovakve akcije uvek odazvati, i podržaćemo ove borce u njihovim bitkama na način na koji možemo. Trčanjem, pešačenjem, dobrovoljnim prilozima, ili prosto samo tako što ćemo biti tu.
To je ono što svi možemo da uradimo.
Zapravo ne, ne ono što možemo - ono što moramo!
Нема коментара:
Постави коментар