7. 11. 2019.

Bobija Ultra Trail: Kraj dugoprugaške sezone u velikom stilu


Valjevske planine nisu ni najviše ni najatraktivnije u Srbiji, ali obiluju živopisnim krajolicima koji vrhunac lepote dostižu tek sa jesenjom eksplozijom boja. Upravo u jednom takvom ambijentu održano je i drugo izdanje trke Bobija Ultra Trail, 55 kilometara duge staze koja spaja neka od najlepših mesta prirode valjevskog kraja.


Bobija Ultra Trail jedna je od akcija u organizaciji udruženja West Serbia Trails, specijalizovanog za adrenalinske trke u prirodnom okruženju. Uprkos tome kako joj ime sugeriše, nije ograničena samo na Bobiju, već obuhvata celu istočnu grupaciju Valjevskih planina, uključujući i Jablanik i Medvednik. Za dovoljno brze i izdržljive (čitaj: potpuno lude), ne postoji bolji način da se ovaj deo zapadne Srbije upozna iz prve ruke u jednom danu.




Ovako ambiciozno zamišljene trke u tako skromnoj organizaciji obično završe kao debakl, ali sa Bobija Ultra Trailom slučaj je potpuno drugačiji.

Izvedena u režiji šačice ljudi, ova ultramaratonska staza teško da je mogla biti bolje trasirana, markirana i obezbeđena kontrolnim tačkama i okrepnim stanicama. Naravno, neki vajni planinski trkači rekli bi da je prosečno rastojanje od desetak kilometara između okrepa preveliko i da markacije na svakih par desetina metara nisu dovoljno guste, ali sudeći po sastavu na startu takvih primadona ovde nije bilo, ni među ultrašima na 55 kilometara, ni među takmičarima na kraćoj (ali ne i mnogo lakšoj) stazi od 23 kilometra.

Reprezentacija PK Borkovac Ruma, svedena na beskrajno optimističnu Leptiricu Jelenu Radosavljević i večitog čobanina-budalu koji potpisuje ovaj tekst, možda nije bila među favoritima na velikoj stazi ali bar nam motivacije nikad nije falilo...






A ako bi veliku stazu Bobija Ultra Traila trebalo opisati u samo dve reči, bilo bi to lepa i teška, ili čak prelepa, a možda i preteška: na 55 kilometara dužine na učesnicima je bilo da savladaju preko 2600 metara uspona, što možda i ne deluje kao previše na tolikoj distanci, ali perspektiva postaje malo jasnija kad vidimo da je najveći deo ukupne visinske razlike koncentrisan u svega tri-četiri "cuga", u kontinualnim usponima kojima se na svega nekoliko kilometara savladava i preko 500 metara visine.

Možda ne bi bilo preterivanje ni reći da je u okviru ultramaratonske trke svoje mesto našao i bar jedan vertikalni kilometar, tačnije veći deo staze vertikalnog kilometra koji je pre par godina bio deo manifestacije Valjevski izazov (na kom smo, igrom slučaja, učestvovali u istom sastavu) iskorišćen je za uspon na Jablanik.




Pogled na jezero Rovni sa padina Jablanika

Gde je Jablanik tu je i Medvednik, međutim ova gromada (koja je svoje ime zaslužila tako što siluetom podseća na usnulu zver) verovatno je bila i najlakši zalogaj na celoj trci. Ugođaju su doprinele i izuzetne vizure požutelih livada i šuma prošaranih crvenim lišćem, još da se sunce s vremena na vreme promolilo kroz oblake uživanje bi bilo kompletno. Bar je ceo dan prošao bez kiše, pa iako ovo jesenje vreme možda nije bilo toplo i zlatno bar nije bilo ni slinavo i sivo kakvo je moglo da bude...

Vrh Jablanika (1274 m.n.v.)




Uspon na Bobiju, glavnu zvezdu staze, već je bio dosta naporniji - dugačak, strm, ubistven kondiciono ali još više psihički, jer je na vrhu grebena (na 41. kilometru) čekala eliminaciona kontrolna tačka do koje je trebalo stići za ukupno manje od osam sati. To je pošlo za rukom jedva polovini od ukupnog broja prijavljenih takmičara, što dovoljno govori i o težini staze i o strogoći vremenskih limita.

Moj slučajni saputnik-sapatnik Vedran iz Brčkog i ja do "rampe" smo stigli dvadesetak minuta prekasno, ali smo na sopstvenu odgovornost ipak produžili dalje. Preći tri četvrtine staze i ne završiti je, makar i sa zakašnjenjem, zaista bi bilo razočaravajuće...

Vrh Medvednika (1247 m.n.v. - 4091 stopa)




Tri sata, četrnaest kilometara i još oko 400 metara uspona kasnije, od čega većina po mrklom mraku, stižemo i do cilja. Istini za volju, pola sata po isteku limita za prelazak staze, ali na ovakvim trkama i sama upornost se nagrađuje, pa dobijamo i finišerske medalje kao priznanje za savladanih 55 kilometara, ali i "finišerske" knedle koje su nam u tom trenutku daleko više prijale...

Upala mišića, umor, bol, poneki žulj i grč, sve to u momentu prestaje da bude važno; na ultramaratonskim stazama pobednik je čak i onaj ko stigne poslednji...







A Bobija Ultra Trail je upravo ono kako bi jedna trka na duge staze trebalo da izgleda. Dovoljno dugačka i dovoljno teška da ne može da je završi baš svako, ali i više nego dovoljno lepa da okupi veliki broj zaljubljenika u trčanje i pešačenje na duge staze.

Entuzijazam i profesionalnost s kojima su ljudi iz West Serbia Trails ušli u ovu priču za svaku su pohvalu, a ako i postoji nešto gde bi ih trebalo iskritikovati, ja to nisam pronašao. Svaki metar staze, svaka oznaka na drvetu, svaki sto sa okrepom, sve je apsolutno bilo tačno onako kako treba da bude. I kako će, nadam se, biti i narednih godina...






Teško da postoji bolji način za završetak dugoprugaške sezone, u velikom stilu. Odlično uređene staze, pogledi koji sežu daleko, prijatni i nasmejani ljudi - eventualno i neka knedla sa malinom - za sjajnu turu ništa više i nije potrebno.




DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA:

Нема коментара:

Постави коментар