Avantura u nedrima Tare: Kanjon Rače

Nacionalni park Tara jedna je od najomiljenijih oaza prirode u Srbiji, sa mnoštvom uređenih staza i lokaliteta na kojima godišnje uživa na hiljade posetilaca.

Ali, iza pristupačnosti najvećih atrakcija Tare krije se iskonska divljina, sa ogromnim područjima na koja ljudska noga nikad nije kročila niti ima šta tamo da traži. Pravo lice divlje Tare planinari mogu ponegde tek naslutiti, a jedno od takvih mesta je i kanjon Rače.

Surov, negostoljubiv, teško prohodan, kanjon Rače je jedan zavučeni kutak prirode koji za nepripremljene izletnike može biti nesavladiv, pa čak i opasan po život, ali kao takav predstavlja pravu poslasticu za avanturiste...

Reka Rača ističe iz jezera Jarevac koje formiraju potoci Jarevac i Sovljak, u podnožju visoravni Kaluđerske bare, a uliva se u Drinu kod Bajine Bašte. Duga je oko dvanaest kilometara, od čega gornji tok pravi kanjon dug oko pet kilometara, litica visokih i preko 300 metara.

Glavni deo kanjona prostire se između jezera Jarevac i manastira Rača, odakle se nizvodno litice razmiču, obale se pune vegetacijom a reka postaje jača i nezanimljiva za prolazak.

Manastir Rača, koji je po predanju u XIII veku osnovao kralj Dragutin, značajna je tačka na istorijskoj mapi Srbije: za vreme turske vladavine ovde se nalazio veliki prepisivački centar, posle velike seobe račanski monasi obnovili su tada opusteli manastir Beočin na Fruškoj gori; tokom II svetskog rata u Rači je sačuvano neprocenjivo Miroslavljevo jevanđelje, koje je ukopano ispod oltara preživelo spaljivanje manastira 1943. godine, a posle rata je tu kao monah služio i budući srpski patrijarh Pavle...

Ali, za one kojima je kanjon glavno odredište, manastir je samo najzgodnije mesto za parkiranje i polazak na stazu, a istorijska i religijska dimenzija su često u sasvim drugom planu.

Pogled na kanjon Rače sa vidikovca Sokolarica

Vrelo Lađevac

Uzvodno od manastira, do vrela Lađevac koje obiluje vodom preko cele godine, vodi jaka staza koja ni ne nagoveštava adrenalinski doživljaj koji skriven samo koju stotinu metara dalje.

Dalje od vrela više ne postoji prava staza kroz kanjon, ali se može izaći i na jednu i na drugu stranu, na vrh litica sa vidikovcima sa kojih se pruža pogled odozgo na kanjon, od kojih su najpoznatiji Sokolarica i Crnjeskovo. Za prosečnog turistu, i ovi vidikovci su vredni muke, ali se prave razmere kanjona ipak ne mogu sagledati tako dobro kao na nekim drugim sličnim mestima.

Da bi se kanjon Rače doživeo u potpunosti, treba stisnuti petlju i zakoračiti u njeno kamenito korito.

(Foto: Danijel Kukić)

Za razliku od većine popularnih kanjoning destinacija, kanjon Rače može se prolaziti i uzvodno i nizvodno, s tim što je različiti smerovi diktiraju i različite tehnike kretanja.

Nizvodno, nekoliko oštrijih vertikala uslovljava abzajlovanje i upotrebu užarije i tehničke opreme. Uzvodno, te iste detalje moguće je ispenjati na maltene alpinistički način, gde se korišćenje tehničkih sredstava toplo preporučuje, ali nije i apsolutno neophodno. Dok spust niz kanjon zahteva više znanja i iskustva, za uspon je potrebno više okretnosti i snage, naročito u rukama.

Izbor smera zavisi od ličnih afiniteta. U obe varijante može se računati na mnogo uzbuđenja, nepredvidive prepreke i gotovo sigurno gaženje kroz vodu, ako ne i kompletno kupanje.

Vodopad Skakavac
(Foto: Jelena Arađanin)

(Foto: Danijel Kukić)

(Foto: Danijel Kukić)

(Foto: Danijel Kukić)

Prateći kanjon Rače uzvodno, Tara uvlači namernika u svoja nedra polako, nenametljivo, sve više otežavajući svaki sledeći korak.

Prve prepreke su varljivo lagane, od krupnog kamenja po kom treba balansirati do srušenih debala koja treba preskočiti, ali kako se ulazi dublje u kanjon tako rastu i težina i raznovrsnost problema za prevazilaženje.

Vodostaj takođe ume da zavara, jer u prvih kilometar-dva reka ponire ispod površine i čini se da će kanjon do kraja ostati suv, ali se tragovi vode brzo pojavljuju ponovo, isprva diskretno, taman toliko da dodatno uklizaju ionako nezgodne stene.

Po pitanju vodostaja, kanjon Rače je verovatno najprohodniji tokom leta, kada opet treba očekivati više insekata a možda i otrovnih zmija, kojima ovakav teren izuzetno pogoduje u toplijim i sušnijim periodima godine. Sa jesenjim kišama voda se opet diže, tokom zime se ledi i čini kanjon još opasnijim nego inače, a s proleća reka nabuja, što ostavlja kratak period na prelazu između leta i jeseni kao najbolje kompromisno rešenje za iole bezbedan prolaz, mada je bezbednost ovde sasvim relativan pojam...

(Foto: Zoran Udovčić)

(Foto: Jelena Arađanin)

Iako kroz kanjon ne postoji uređena staza, neke kritične tačke opremljene su sajlama, gelenderima i klinovima od kovanog gvožđa.

O tome kada i ko je ugradio ove elemente ne postoje podaci u proverljivim izvorima, ali priča koja se prenosi među planinarima kaže da je to učinila vojska Kraljevine Jugoslavije u periodu između dva svetska rata, i da je kanjon u to vreme služio za obuku specijalnih jedinica.

Međutim, ovu teoriju je teško prihvatiti bez rezerve kad se zna da su u međuratnoj jugoslovenskoj vojsci postojale tri vrste specijalnih jedinica, od kojih nijedna nije imala obuku na Tari - padobranske jedinice, planinske jedinice koje su se obučavale u slovenačkim Alpima, i jurišne ili četničke jedinice sa sedištem u Novom Sadu, koje su se obučavale na Fruškoj gori...

Kako god bilo, klinovi i gelenderi su primetno vrlo stari, a na nekim mestima i pokidani ili iskrivljeni do neupotrebljivosti, tako da je pri korišćenju potreban značajan oprez.

(Foto: Danijel Kukić)

(Foto: Zdravko Bikicki)

(Foto: Jelena Arađanin)

(Foto: Zoran Udovčić)

Posebno je interesantan detalj kod takozvanog vodopada Skakavac - uglačane stenovite vertikale visoke tridesetak metara, koja bi se samo uslovno mogla nazvati vodopadom jer je skoro suva - sa čije desne strane gledano odole postoji niz klinova u steni uz jako strmu zemljanu padinu, koju su decenijske kiše očigledno isprale toliko da pravac klinova sada odbija od strmine i prateći samo njih ne može se izvući do gore...

Sam vodopad Skakavac je opet priča za sebe, i po mnogo čemu je najveća teškoća na stazi, što zbog visine što zbog kompaktne glatke stene koja se bez užeta penje samo na snagu i trenje, a posle desetak penjača već postaje uklizana kao staklo...

Ali Skakavac nije ni poslednja ni najatraktivnija prepreka, a za ovu drugu titulu kandidata ima više nego što se može nabrojati napamet.

(Foto: Zoran Udovčić)

Uzvodno od Skakavca korito više nije suvo, i kako se napreduje dalje ima i sve više vode. Pojavljuju se i pravi rečni kotlovi, od kojih se svaki može proći na dva načina - po sajli ili klinovima sa strane, ili direktno kroz vodu, od čega i jedan i drugi način imaju svoje mane (a vrlo malo prednosti): sajle su nestabilne, na nekim mestima i pokidane, klinovi su klizavi, negde i savijeni, a voda je mutna i krije pravu dubinu koja može biti do kolena ali i preko pojasa...

"Bolji" i "ispravniji" način na nekim preprekama prosto ne postoji. Razlika je samo u tome šta smatramo većim iskorakom iz zone komfora.

Među retkim detaljima koji nemaju alternativno rešenje je i kosi gelender kojim se izlazi iznad vodopada koji označava i kraj tehničke deonice kanjona (ili početak, za one koji idu nizvodno). Zanimljivo je da ovaj vodopad, iako je stalnog karaktera i skoro celim padom vertikalan, niti ima neko posebno ime niti je ucrtan u karte - za razliku od suvog i ipak nešto blažeg Skakavca, što valjda govori dovoljno o tome koliko se ovaj drugi smatra bitnom tačkom u kanjonu Rače.

I mada neki tvrde da postoji laka zemljana staza kojom se ovaj poslednji vodopad može zaobići, na terenu ništa ne ukazuje na postojanje nečeg sličnog u krugu od nekoliko stotina metara...

Izlaskom iznad vodopada prolazi se kroz još jedan mali kotao, i već posle par desetina metara korito Rače opet postaje široko i pitomo, i ubrzo se pojavljuju i jasno utabane staze koje uskoro izbijaju na jezero Jarevac, početak Rače a kraj uspona kroz njen kanjon.

Izbor trase za povratak potpuno je otvoren, levom stranom kanjona preko Šljivovice i Sokolarice, desnom preko Borovog brda i Crnjeskova, ili - zašto da ne - istim putem nazad, ako smo naročito mazohistički nastrojeni...

Poslednji koraci kroz kanjon
(Foto: Jelena Arađanin)

Jezero Jarevac

Pogled na donji deo kanjona Rače sa vidikovca Crnjeskovo

Po merilima tehničke težine, kanjon Rače je teško precizno klasifikovati, jer je s jedne strane dovoljno opremljen i pristupačan da ga mogu proći i planinari bez posebne obuke ili tehničkih pomagala, a sa druge ne samo da tangira granicu pravog, ozbiljnog kanjoninga, već je na pojedinim mestima uveliko prelazi, pogotovo u nizvodnom smeru.

Mada mnogi posetioci Tare znaju za njegovo postojanje, srazmerno je malo onih koji se mogu pohvaliti da su i prošli kroz kanjon Rače, odnosno njegov deo uzvodno od izvora Lađevac. Za tako nešto ipak nisu dovoljni samo želja, volja i hrabrost, već je potrebno i dosta spretnosti i ogromna doza opreza, ali i izuzetna istrajnost, jer kad se neke prepreke prođu praktično je nemoguće vratiti se nazad.

Staza kroz kanjon Rače apsolutno nije za svakoga, ali jedna takva staza neće ni privući one koji nisu spremni za nju. Oni koje Tara uvuče u svoja nedra kroz ovaj koridor prepun izazova već će znati kako da se uhvate s njim ukoštac.

Pravi avanturisti, adrenalinski zavisnici i uopšte pustolovi svake vrste, ovde će uživati u svakom koraku. Ali i oni drugi, koji se do kraja staze budu borili sa sopstvenim granicama, dugo će pamtiti to iskustvo...