23. 8. 2019.

Knosos: Kod Minojaca u gostima


Krit, najveće grčko ostrvo, prepun je znamenitosti iz duge i bogate istorije. Međutim, uz njegovo ime najpre se vezuju mitovi o Minotauru i lavirintu, kao i o Minojcima, koji se smatraju prvom evropskom civilizacijom. Ostaci minojske prestonice Knosos, prvog grada na tlu današnje Evrope, danas su drugi najposećeniji arheološki lokalitet u Grčkoj, odmah posle atinskog Akropolja, a primeri minojske umetnosti i arhitekture odavno su deo školskih užbenika. Ali, da li su Minojci zaista zaslužni za ono po čemu ih danas uglavnom znamo, ili je sve to (ili bar najveći deo toga) samo plod fikcije jednog britanskog arheologa?

Minojska civilizacija naseljavala je Krit negde od sredine četvrtog milenijuma pre naše ere, najveći procvat doživeli su tokom XVII i XVI veka p.n.e., ali već u XII veku p.n.e. nestaju sa istorijske pozornice, pod okolnostima koje nisu do kraja utvrđene. Ono što jeste utvrđeno je da su Minojci tokom tog perioda u jednom trenutku od temelja obnavljali svoje gradove, koji su očigledno stradali u kombinaciji požara i erupcije vulkanskog kamena, što bi se poklopilo sa katastrofalnom erupcijom vulkana na nešto severnijem egejskom ostrvu Tera (današnji Santorini), kao i da se konačan kraj Minojaca manje ili više vremenski podudara sa invazijom Mikenaca na Krit. Ipak, malo je verovatno da su Mikenci direktno uticali na nestanak Minojske civilizacije, jer ne samo da nisu uništavali minojske tekovine, nego su čak i nastavili da razvijaju njihovo pismo i mitologiju u narednim vekovima...





Tokom vekova, sećanje na Minojce potpuno je izbledelo, i sve do kraja XIX veka za njih se više uopšte nije znalo. Tokom 1877. ili 1878. godine, čeprkajući po velikom imanju svog bogatog oca, lokalac Minos Kalokerinos slučajno pronalazi ostatke građevina u Knososu. Međutim, Turci (kojima je Krit u to vreme pripadao) vrlo brzo zabranjuju dalja iskopavanja, ali ne pre nego što se u krugovima tada još uvek mlade nauke arheologije pročulo o ovom otkriću.

Među prvima se za novotkriveni lokalitet zainteresovao čuveni Hajnrih Šliman, koji je smatrao da ostaci pripadaju mikenskoj kulturi kojom se on u to vreme bavio; Šliman će 1886. godine lično posetiti Knosos, ali sopstvena iskopavanja nikad neće sprovesti u delo.





Kako je tačno Kalokerinos nabasao na Knosos danas se više ne zna, budući da su beleške koje je vodio o iskopavanjima uništene tokom grčko-turskih ratova na samom kraju XIX veka; Šliman je zapisao da su Kalokerinosove beleške bile detaljne, ali i da je kopanje vršeno prilično nesistematično...

Do sredine devedesetih godina XIX veka, Kalokerinos se sporadično bavio istraživanjem lokaliteta i izvlačenjem pokretnih artefakata poput figurica i ćupova, konstantno ometan od strane turskih vlasti, i do sredine devedesetih godina XIX veka Knosos je već smatran važnim arheološkim nalazištem. Međutim, prekretnica u istorijatu Knososa tek je trebalo da usledi.

Bista Artura Evansa na ulazu u kompleks palate


Godine 1894. britanski arheolog Artur Evans, koji se do tada bavio diplomatskim poslovima na Balkanu (između ostalog i u Srbiji), prvi put dolazi na Krit. Prethodne godine, Evans je u Atini kupio nekoliko kamenih pečatnih prstenova sa ugraviranim nepoznatim simbolima, za koje mu je rečeno da potiču sa Krita, a prilikom posete Knososu uočio je na ostatku jednog zida simbol dvostruke sekire koji je prepoznao na jednom prstenu, i momentalno odlučio da se nadalje posveti istraživanju ovog lokaliteta. Zahvaljujući porodičnom bogatstvu, brzo je otkupio celo brdo na kom je Kalokerinos vršio iskopavanja, ali je za svoje radove morao da sačeka još nekoliko godina i konačni odlazak Turaka sa ostrva.





Evans je svoja istraživanja započeo 1900. godine, a do kraja godine preko 200 ljudi je bilo uključeno u rad na terenu. Ubrzo je otkriven čitav sistem građevina, mnogo veći i složeniji nego što je Evans u početku zamišljao. Na osnovu fragmenata fresaka pronađenih na terenu zaključivao je o načinu korišćenja pojedinih prostora i mogućem izgledu kompleksa, koji je nazvao palatom iako bi se pre mogao nazvati konglomeratom manjih zgrada različite namene, to jest pravim funkcionalnim gradom.

Model pretpostavljenog izgleda Knososa, Arheološki muzej u Heraklionu
Iskopane tablice sa minojskim pismom
Minojski pečati

Već u prvim danima iskopavanja pronađeno je mnoštvo tablica ispisanih do tada nepoznatom i očigledno starijom varijantom pisma kakvo su koristili Mikenci, na osnovu čega je nedvosmisleno utvrđeno da je civilizacija koja je izgradila ovaj grad prethodila do tada najstarijoj poznatoj egejskoj kulturi.

Evans ih je nazvao Minojcima po kralju Minosu, mitskom prvom vladaru Krita, ali i po tome što ga je raspored prostorija u novootkrivenoj palati podsećao na lavirint iz legende o Minotauru. Kasnija istraživanja utvrdila su da su stanovnici antičkog Knososa zaista gajili kult bika, što je dalo dodatnu potporu Evansovim teorijama.

Freska "Preskakanje bika", rekonstrukcija
Prestona dvorana u Knososu, rekonstrukcija
Prestona dvorana na terenu, sa prestolom napravljenim po ugledu
na original koji je iskopan na tom mestu

Međutim, upravo će Evansove pretpostavke biti ono zbog čega će njegov rad na palati u Knososu u stručnoj javnosti ostati vrlo kontroverzan. Naime, od trenutka kada se posvetio istraživanjima na Kritu, Evansova ideja nije se završavala samo na iskopavanju i konzerviranju arheoloških ostataka, već je od samog početka želeo da izvrši i rekonstrukciju minojskog grada na osnovu dostupnih podataka, ali se suočio sa previše rupa koje je mogao da popuni samo pretpostavkama, ili bolje rečeno - bujnom maštom.





Zaključujući kako bi mogli da izgledaju minojski sistemi gradnje, na originalnim temeljima počeo je da gradi zidove od kamena i drveta, kao i stubove u obliku obrnutog zarubljenog konusa čiji prikaz je video na delu jedne freske. Same freske rekonstruisane su tako što su umetnici po sopstvenom nahođenju dopunjavali praznine, kojih je bilo znatno više nego očuvanih fragmenata, a Evans je sam ohrabrivao takav metod. U pretpostavljanju kako bi mogao izgledati jedan minojski grad, moglo bi se reći da su se Evans i njegovi saradnici zaigrali malo više nego što je trebalo...

Rekonstruisana zidna ornamentika
Fragmenti freske pre rekonstrukcije
Princip rekonstrukcije fresaka Evansovih saradnika,
sa originalnim fragmentom i umetničkom dopunom

Sličan postupak "rekonstrukcije" primenjen je i na spomenike likovne kulture koji su danas izloženi u Arheološkom muzeju u Heraklionu. Pre svih treba istaći "Princa ljiljana", koji se smatra remek delom antičkog slikarstva, a koji je zapravo skrpljen od fragmenata sa čak tri različite freske iz Knososa, pri čemu je najveći deo slike (uključujući i lice) čista imaginacija umetnika koji je radio na rekonstrukciji.

Isto važi i za poznatu sliku "Plavog dečaka", koji je decenijama bio predstavljan kao dečak, dok nekome nije palo na pamet (kako? zašto?) da je ipak približnije istini da bude predstavljen kao - majmun...

"Princ ljiljan": originalni su delovi "krune", desna ruka sa torzom
i delovi leve noge, i to sa tri različite freske
"Plavi dečak"
"Plavi majmun"

Iako je (za razliku od većine istaknutih istraživača starina svog doba) bio školovan arheolog, i uprkos tome što tehničkom dokumentacijom koju je načinio za prvobitna iskopavanja u Knososu postavio standarde koji važe i danas, Artur Evans je svojom ekstenzivnom izgradnjom struktura izmišljenih po sopstvenom nahođenju još za života proglašen kompletnim šarlatanom... U vreme kada je kompleks u Knososu prvi put otvoren za javnost, odmah se javljaju komentari da "sve deluje lažno i falsifikovano", što u suštini u dobroj meri i jeste bilo...

"Kapija bika", centralni i najpoznatiji spomenik Knososa,
u potpunosti je reimaginacija Artura Evansa i arhitekte Pita de Jonga

Freska "Bik i maslina" navodno je urađena po ugledu na postojeću minojsku sliku

Ubrzo su izbili i Balkanski ratovi, pa za njima i Veliki rat. Evans napušta Krit i za vreme rata boravi u Engleskoj, gde je odigrao značajnu ulogu u očuvanju Britanskog muzeja; po povratku na Krit 1922. godine zatiče Knosos u ruševinama, ali ne usled rata već zbog propadanja neadekvatno pripremljene drvene konstrukcije koju je koristio u izgradnji, i tada mu na pamet pada ideja da sve elemente koji bi originalno trebalo da budu od drveta zameni - betonskim!

Od najznačajnijeg arheološkog lokaliteta antike, Knosos ubrzo postaje minojski Diznilend. Malo po malo, počele su da niču sve fantastičnije građevine, o kakvima Minojci verovatno nisu mogli ni da sanjaju, ukrašene "rekonstruisanim" freskama. Evans je mislio da će celokupan njegov posao u Knososu biti gotov za najviše nekoliko godina, ali ipak nije doživeo da ga vidi završenog.




U aprilu 1941. godine, punih devetnaest godina od nastavka radova u Knososu posle I svetskog rata, Nemci okupiraju Grčku, a samo tri meseca kasnije Evans umire. Njegov Knosos preživeo je rat, a početkom pedesetih godina konzerviran je u onom obliku u kom je posle rata zatečen, uz minimalne statičke sanacije koje se s vremena na vreme izvode i danas.

Grci, kao veoma ponosan narod, nikad neće izgovoriti da je taj Knosos, iako realno jeste jedno od najvažnijih arheoloških nalazišta na svetu, u svom sadašnjem obliku zapravo puka izmišljotina jednog Britanca sa previše para, mašte i uticaja, a premalo obzira prema objektivnoj istoriji. Reči zvaničnog vodiča na lokalitetu su da je "oko 70% kompleksa rekonstruisano na osnovu pretpostavke", što između redova govori i više nego što bi smelo...

Originalni (mada delimično "dopravljeni") ostaci gradskog vodovoda
Originalni ostaci zida
Originalni ostatak (polovina) monumentalnog "bikovog roga",
jednog od religijskih simbola Knososa

Ali, kakav god bio, kompleks palate u Knososu danas privlači na desetine hiljada posetilaca svake godine. Da li i koliko su svi oni svesni toga da gotovo ništa na tom mestu nije prava stvar, za grčku turističku industriju je potpuno irelevantno. U odbranu Evansovih metoda, moglo bi se reći da je njegov cilj bio ne da verno rekonstruiše ono što je u Knososu otkrio, već da kod posetilaca stvori realističan doživljaj i iskustvo, i u tom smislu ono što je tamo napravljeno može se smatrati izuzetno uspelim.

Nakon inicijalnog razočaranja (jer se o pravoj prirodi kompleksa u Knososu vrlo malo može pročitati unapred, pre direktnog susreta sa lokalitetom), magija se ipak ne raspada u potpunosti; spomenici u Knososu jesu falsifikovani, jesu lažni, jesu najobičnija betončina, ali taj osećaj da smo zaista u gostima kod Minojaca začuđujuće je stvaran, i pored gorkog ukusa prevare koji ostaje u uglu usana...




Na svetu postoji nebrojeno mnogo istorijskih i arheoloških spomenika, i svako od tih mesta ima svoju priču i neku samo sebi svojstvenu atmosferu. Na nekima od njih, koliko god bila dobro uređena, tu atmosferu je ipak teško osetiti, ali zato neka druga, ma koliko bila ušminkana i neautentična, savršeno dobro hvataju i prenose duh davno prošlih vremena. 

Gde se između te dve krajnosti nalazi Knosos, najbolje bi bilo da svako proceni sam za sebe. Možemo da biramo da se osećamo izigrano, ili da se jednostavno opustimo i uživamo... Minojci su dobri domaćini onoliko koliko smo mi dobri gosti.



DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA:



Нема коментара:

Постави коментар