Jesenji maraton na Fruškoj gori

Planinarski maraton na Fruškoj gori već više od četrdeset godina predstavlja jednu od najvećih dugoprugaških pešačkih manifestacija u Evropi. U Vojvodini teško da postoji planinar koji bar jednom nije prešao neku od maratonskih staza markiranih crvenim srcem u belom krugu, a oni koji nisu makar čuli za Fruškogorski maraton ne bi se mogli ni nazvati planinarima.

Svake godine ljubitelji Fruške gore unapred rezervišu poslednji vikend aprila ili prvi vikend maja, a od pre nekoliko godina fruškogorski kalendar bogatiji je za još jedan datum - kraj oktobra, kada se održava Jesenji maraton na Fruškoj gori.

Jesenji maraton je upravo ono što su fruškogorski maratonci sve ove godine želeli, ali nisu smeli da pitaju - još jedan Fruškogorski maraton, ali po receptu kao od pre dvadeset godina: potpuno rekreativna akcija, neopterećena prolaznim vremenima, ozbiljnim kotizacijama, ITRA bodovima, velikom gužvom... A skromnoj atmosferi doprinosi i skroman izbor staza: "mini" staza od četiri kilometra, "hobi" staza od 10 i "maksi" staza duga 25 kilometara.

U poređenju sa gigantskim etapama "prolećnog" maratona, gde su šezdeset i osamdeset kilometara staze srednje dužine, a najduža (i najteža) staza broji čitava 133, moglo bi se reći da je 25 kilometara Jesenjeg maratona previše lako. Međutim, neko neupućen mogao bi se jako prevariti oko ove staze, koja obuhvata neke deonice koje važe za najteže na Fruškoj gori...

Sticajem raznih okolnosti, prva tri Jesenja maratona sam uspeo da propustim, zbog čega se i ne kajem mnogo budući da je vreme svaki put bilo prilično mutno, a jedne godine je čak pao i sneg. Ove godine, pravo pravcato miholjsko leto stvorilo je ambijent kakav se samo poželeti može: toplo, suvo, sa eksplozijom jesenjeg kolorita, uslovi kao stvoreni za uživanje u pešačenju...

Prvi deo "maksi" staze dobro je poznat većini planinara, ne samo maratoncima već i mnogim rekreativcima. Sa Popovice široka staza vodi ka Kraljevoj stolici, pa odatle skreće ka Zmajevcu, jednom od najpopularnijih fruškogorskih vidikovaca, odakle se pola Srema vidi kao na dlanu.

Novina na Zmajevcu od ove godine je zip-line, predviđen da zavisnike od adrenalina spusti do Vrdničke kule za manje od minut, ali koji po pričama koje sam čuo očigledno nikad neće proraditi zbog neke greške u proračunu koja se ukazala tek po montiranju sajle...

Od Zmajevca do Brankovca vodi možda i najmonotonija staza Fruškogorskog maratona, paralelno sa grebenskim putem, ali je jesenje ruho bukovog i hrastovog lišća učinilo da i prelazak ove staze bude pravo uživanje i relaksacija. Kad jednom pukne pogled ka Novom Sadu, Brankovac je na dohvat ruke, a od Brankovca nadalje postaje gusto!

Srž Jesenjeg maratona čini takozvana "žuto-plava" staza, koju su i pre uključivanja u najdužu stazu Fruškogorskog maratona planinari pominjali sa strahopoštovanjem. Ovu kratku stazu osmislio je pre dvadesetak godina rumski profesor Milan Jakovljević, prvi vodič i jedan od osnivača obnovljenog planinarskog društva Borkovac, sa idejom da svima onima koji potcenjuju Frušku goru u planinarskom smislu pokaže kako ona može biti mnogo teža i ekstremnija od nekih popularnijih destinacija u okruženju.

Brojke su samo mrtva slova na papiru, pa tako 500 metara ukupnog uspona i spusta na oko deset kilometara dužine možda i ne zvuči tako strašno, ali tek treba da se pojavi neko ko je prošao ovu stazu i posle toga izjavio da mu je bilo lako... Tako uzvišenje zvano Vrata raja zbog žestokog uspona planinari uglavnom krste kao Vrata pakla, a deonica koja sledi potom (spuštanje u korito Malog potoka i uspon na brdo Gradac) čak je i teža od toga...

"Kako li je tek ultramaratoncima koji ovde dođu posle 120 kilometara u nogama", glavno je pitanje koje se može čuti tokom prelaska ove deonice.

Evo svedočenja iz prve ruke: kada sam ovog proleća na ultra ekstremnom krenuo uzbrdo uz Gradac, došlo mi je da sednem i plačem i čekam da naiđe neko i odnese me kući; međutim, koliko je psiha jedna čudna i relativna stvar dovoljno će reći i to da sam, nakon što sam se ko zna koliko vremena kasnije popeo na Gradac, bukvalno trčao sledeća dva kilometra da stignem do kontrolne tačke na Zmajevcu pre zatvaranja... Ali ta priča je već odavno ispričana...

Od Zmajevca nadalje završetak maratona je u suštini samo formalnost, uz jedan kratak "ne lezi vraže" momenat na usponu od izvora Zvečan ka Popovici. Mnogi ovaj uspon smatraju vrlo teškim, ali posle Vrata raja i izlaska na Gradac percepcija težine uspona se drastično menja... Desetak minuta kasnije, nepogrešivi osećaj ispunjenosti kaže da smo skoro na cilju. Razlikuje se samo godišnje doba...

Jesenji maraton je upravo ono što nam je sve ove godine toliko falilo. Posle cele sezone nadmetanja i jurnjave za plasmanima i vremenskim limitima, lepo je proći jednu ovakvu stazu bez opterećenja, čekirati knjižicu na kontrolnim tačkama bez gledanja na sat i na cilju biti relativno svež i odmoran umesto potpuno rasturen i psihički i fizički...

Neko će reći da nam za sve to nije potrebna ovakva organizacija, i biće sigurno u pravu, ali ko se jednom zarazi virusom Fruškogorskog maratona tome više nijedna šetnja jedinom sremskom planinom neće pružati isti osećaj, a osećaj je na Jesenjem isti kao i "prolećnom" maratonu.

Jer Fruškogorski je ipak više od obične šetnje, a sada ga imamo i dvaput godišnje. Više od toga nam i ne treba.