28/10/2018

Jesenji maraton na Fruškoj gori


Planinarski maraton na Fruškoj gori, iliti narodski rečeno Fruškogorski maraton, već više od četrdeset godina predstavlja jednu od najvećih dugoprugaških pešačkih manifestacija u Evropi. U Vojvodini teško da postoji planinar koji bar jednom nije prešao neku od maratonskih staza sa crvenim srcem u belom krugu, a oni koji nisu makar čuli za Fruškogorski maraton ne bi se mogli ni nazvati planinarima.

Svake godine ljubitelji Fruške gore unapred rezervišu poslednji vikend aprila ili prvi vikend maja, a od pre nekoliko godina fruškogorski kalendar bogatiji je za još jedan datum - kraj oktobra, kada se održava Jesenji maraton na Fruškoj gori.

Jesenji maraton je upravo ono što su fruškogorski maratonci sve ove godine želeli, ali nisu smeli da pitaju - još jedan Fruškogorski maraton, ali po receptu kao od pre dvadeset godina: potpuno rekreativna akcija, neopterećena prolaznim vremenima, ozbiljnim kotizacijama, UTMB bodovima, velikom gužvom... A skromnoj atmosferi doprinosi i skroman izbor staza: "mini" staza od četiri kilometra, "hobi" staza od 10 i "maksi" staza duga 25 kilometara.

Atmosfera na startu
Ekipa PK Borkovac Ruma (sedam veličanstvenih)


U poređenju sa gigantskim etapama "prolećnog" maratona, gde su šezdeset i osamdeset kilometara staze srednje dužine, a najduža (i najteža) staza broji čitava 133, moglo bi se reći da je 25 kilometara Jesenjeg maratona previše lako. Međutim, neko neupućen mogao bi se jako prevariti oko ove staze, koja obuhvata neke deonice koje važe za najteže na Fruškoj gori...



Kraljeva stolica

Sticajem raznih okolnosti, prva tri Jesenja maratona sam uspeo da propustim, zbog čega se i ne kajem mnogo budući da je vreme svaki put bilo prilično mutno, a jedne godine je čak pao i sneg. Ove godine, pravo pravcato miholjsko leto stvorilo je ambijent kakav se samo poželeti može: toplo, suvo, sa eksplozijom jesenjeg kolorita, uslovi kao stvoreni za uživanje u pešačenju...





Prvi deo "maksi" staze dobro je poznat većini planinara, ne samo maratoncima već i mnogim rekreativcima. Sa Popovice široka staza vodi ka vrhu Kraljeva stolica, pa odatle skreće ka Zmajevcu, jednom od najpopularnijih fruškogorskih vidikovaca, odakle se pola Srema vidi kao na dlanu.

Novina na Zmajevcu od ove godine je zip-line, predviđen da zavisnike od adrenalina spusti do Vrdničke kule za manje od minut, ali koji po pričama koje sam čuo očigledno nikad neće proraditi zbog neke greške u proračunu koja se ukazala tek po montiranju sajle... Ma koliko fruškogorski "puritanci" bili protiv ovakvih novotarija, lično mislim da je to velika šteta i ako linija jednom proradi sigurno ću je probati jednom, dvaput, triput...

Pogled sa Zmajevca



Od Zmajevca do Brankovca vodi možda i najmonotonija staza Fruškogorskog maratona, ravno po grebenu i kroz šumu, ali je jesenje ruho bukovog i hrastovog lišća učinilo da i prelazak ove staze bude pravo uživanje i relaksacija. Kad jednom pukne pogled ka Novom Sadu, Brankovac je na dohvat ruke, a od Brankovca nadalje postaje gusto!

Do sredine osamdesetih planinarski maraton na Fruškoj gori zvao se "Maraton 25. maj",
a ovo je ostatak stare markacije koja je početkom devedesetih zamenjena crvenim srcem
Pogled sa Brankovca preko Beočinskih livada na Novi Sad

Srž Jesenjeg maratona čini takozvana "žuto-plava" staza, koju su i pre uključivanja u najdužu stazu Fruškogorskog maratona planinari pominjali sa strahopoštovanjem. Ovu kratku stazu osmislio je pre dvadesetak godina rumski profesor Milan Jakovljević, prvi vodič i jedan od osnivača obnovljenog planinarskog društva Borkovac, sa idejom da svima onima koji potcenjuju Frušku goru u planinarskom smislu pokaže kako ona može biti mnogo teža i ekstremnija od nekih popularnijih destinacija u okruženju.

Vidikovac Kobilja glava (ili Kobila), 455 m.n.v.
Silazak sa Kobile

Brojke su samo mrtva slova na papiru, pa tako 500 metara ukupnog uspona i spusta na oko deset kilometara dužine možda i ne zvuči tako strašno, ali tek treba da se pojavi neko ko je prošao ovu stazu i posle toga izjavio da mu je bilo lako... Tako uzvišenje zvano Vrata raja (koje se ranije nazivalo i Krvavić, ali je danas to ime praktično zaboravljeno) zbog žestokog uspona planinari uglavnom krste kao Vrata pakla, a deonica koja sledi potom (spuštanje u korito Malog potoka i uspon na brdo Gradac) čak je i teža od toga...

Silazak niz stenu pored Dumbovačkog vodopada - "Fruškogorska ferata";
mnogo olakšan montiranjem metalnih gazišta i fiksne sajle
Dumbovački vodopad u ne tako impresivnom izdanju

"Kako li je tek ultramaratoncima koji ovde dođu posle 120 kilometara u nogama", glavno je pitanje koje se može čuti tokom prelaska ove deonice. Evo svedočenja iz prve ruke: kada sam ovog proleća na ultra ekstremnom krenuo uzbrdo uz Gradac, došlo mi je da sednem i plačem i čekam da naiđe neko i odnese me kući; međutim, koliko je psiha jedna čudna i relativna stvar dovoljno će reći i to da sam, nakon što sam se ko zna koliko vremena kasnije popeo na Gradac, bukvalno trčao sledeća dva kilometra da stignem do kontrolne tačke na Zmajevcu pre zatvaranja... Ali ta priča je već odavno ispričana...

Detalj uspona na Vrata raja;
na najtežim deonicama čovek se ni ne seti da fotografiše...
Skoro pa gotov uspon na Gradac
Maratonska i žuto-plava markacija
Gradac (470 m.n.v.)

Od Zmajevca nadalje završetak maratona je u suštini samo formalnost, uz jedan kratak "ne lezi vraže" momenat na usponu od izvora Zvečan ka Popovici. Mnogi ovaj uspon smatraju vrlo teškim, ali posle Vrata raja i izlaska na Gradac percepcija težine uspona se drastično menja... Desetak minuta kasnije, nepogrešivi osećaj ispunjenosti kaže da smo skoro na cilju. Razlikuje se samo godišnje doba...


Najlepše srce na Fruškoj gori označava kraj najtežeg dela staze

Jesenji maraton je upravo ono što nam je sve ove godine toliko falilo. Posle cele sezone nadmetanja i jurnjave za plasmanima i vremenskim limitima, lepo je proći jednu ovakvu stazu bez opterećenja, čekirati knjižicu na kontrolnim tačkama bez gledanja na sat i na cilju biti relativno svež i odmoran umesto potpuno rasturen i psihički i fizički...


Pod orajem je uvek bila najlepša 'ladovina...

Neko će reći da nam za sve to nije potrebna ovakva organizacija, i biće sigurno u pravu, ali ko se jednom zarazi virusom Fruškogorskog maratona tome više nijedna šetnja jedinom sremskom planinom neće pružati isti osećaj, a osećaj je na Jesenjem isti kao i "prolećnom" maratonu. Jer Fruškogorski je ipak više od obične šetnje, a sada ga imamo i dvaput godišnje. Više od toga nam i ne treba.



Pa ipak, ako nekome padne na pamet da pređe ovu stazu i nekom drugom prilikom, evo i GPS treka: https://www.wikiloc.com/hiking-trails/jesenji-maraton-na-fruskoj-gori-30025191
Znam da trek Jesenjeg maratona već postoji na internetu, ali nisam mogao da odolim a da ne isprobam do kraja kako radi aplikacija na novom telefonu... Rezultati su više nego zadovoljavajući.


DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA:

Нема коментара:

Постави коментар