One prave zime sa mnogo belog snega i plavim sunčanim nebom sve više postoje samo u sećanjima.
Sve češće su zime suve i sive, pa čak i na planinama koje važe za snežne uhvati se tek toliko belog pokrivača da ne hodamo baš po samom blatu, na poglede sa vrhova navuče se zavesa oblaka, a tamne siluete četinara stvaraju crno-belu sliku bez naročitih naglasaka. Nije ni čudo što planinari sve češće zimske akcije prave na nekim udaljenijim, višim i još uvek snežnijim vrhovima od ovih u najvećem delu Srbije.
Ali, zimski planinski kontrast između crnog i belog često je mnogo više od pukog vizuelnog - samo malo dalje od živih turističkih centara šire se prostranstva koja malo ko obilazi, a rame uz rame stoje planine omiljene među izletnicima sa onim kojima ljudska noga ne kroči i mesecima.
U strogo geografskom smislu, masiv sa južne strane Vrnjačke banje čini jednu planinu, ali ga tradicija deli na tri - od istoka ka zapadu ređaju se Goč, Ravna planina i Studena planina, i tim redosledom opada i njihova popularnost: od Goča sa prepunim hotelima i apartmanima nakrcanim oko minijaturnog skijališta, preko vekovima netaknutih šuma Ravne planine koje okružuju poznati hotel "Piramida", dečije odmaralište i planinarski dom "Dobra voda", do zabiti Studene planine sa skoro neprimetnim tragovima ljudskog delovanja.
Dve krajnje planine ove grupacije, čije glavne tačke za polazak na pešačenje deli petnaestak kilometara asfaltnog puta, možda nisu dva potpuno drugačija sveta kako bi ih neko mogao predstaviti, ali jesu "dve strane istog novčića", dva po mnogo čemu drugačija doživljaja na dve po mnogo čemu slične staze...
