Krletova staza - Nova memorijalna staza na Fruškoj gori

Šetajući planinarskim stazama, retko kad se zapitamo kako one nastaju i zašto naše omiljene maršrute izgledaju baš tako kako izgledaju. Dok iza većine planinskih terena stoji mnoštvo entuzijasta koji ih uređuju i održavaju, retki su pojedinci bez čijeg doprinosa mnoga mesta koja uzimamo zdravo za gotovo ne bi ni postojala u svom današnjem obliku.

Jedan od takvih pojedinaca je bio i Svetozar Kokić Krle.

Izletišta oko manastira Beočin, Pavlasov čot, Brankovac, dolina Dumbovačkog potoka, gotovo da ne postoji lokalitet u okolini Beočina na kom Krle nije ostavio neizbrisiv trag svojim delovanjem. Međutim, mesto za koje se njegovo ime najčešće vezuje je izletište Rim i šumska kuća u vlasništvu beočinske Šumske zajednice, koju su zajedno vodili Krle i njegova supruga Sonja Kokić.

Svetozar Kokić Krle napustio nas je prošle godine, nakon kraće bolesti koja je digla na noge planinare u Vojvodini i šire, koji ipak nisu uspeli da pomognu dragom kolegi da pobedi u toj bici...

Memorijalna Krletova staza, otvorena početkom decembra, najbolji je način na koji su planinari mogli da mu se oduže za sve što je učinio za Frušku goru.

Suvim rečnikom planinarske statistike, Krletova staza duga je oko pet kilometara i savladava oko dvesta metara ukupnog uspona; polazi sa livade ispred šumske kuće Rim, kružna je i markirana u oba smera. Iako se na jednoj kraćoj deonici preklapa sa trasama Fruškogorskog maratona i Fruškogorske transverzale, veći deo staze nikad ranije nije bio markiran.

Svečano otvaranje Krletove staze prisustvom su uveličali planinari iz čitave Srbije, ali je planinarski klub Borkovac iz Rume prvo društvo koje ovde organizuje akciju. Tradicija saradnje beočinskih i rumskih planinara duga je preko trideset godina, pa je nastavljamo i mi koji smo tih davnih dana tek pravili prve korake na planinama.

Okupljamo se na Brankovcu, a osim planinara Borkovca tu su i drugari iz inđijskog Železničara i udruženja Srbija u pedalj; neke naše nove tradicije u nastajanju...

Kod rampe koja obeležava odvajanje ka izletištu Rim sa širokog Dubčekovog puta koji povezuje Brankovac i manastir Beočin sačekuje nas Krletova supruga Sonja Kokić. Planinarski elegantnu crninu razbija zeleno-beli motiv na majici, u obliku markacije Krletove staze. Više ganuta nego iznenađena grupom od preko šezdeset planinara, od kojih istini za volju mnogi i nisu svesni na kakvu stazu zapravo dolaze. Uostalom, kao i većina planinara...

Kaže da ju je baš tog jutra Facebook podsetio da su prošle godine na isti datum Krle i ona obilazili neke od tih staza. Sve manje verujem u slučajnosti. Iako među ovim planinarima nema gotovo nikoga ko je bio član kluba u vreme kad su Beočinci i Rumljani zajedno uređivali staze na severnim padinama Fruške gore, kao da je Krle duhom tu s nama...

Ovolike grupe teško je utišati i na sekund, ali dok nam Sonja priča kratak istorijat Šumske zajednice i Krletove staze (uz neizbežne zahvalnice onima koji su najviše učinili za njen nastanak i promociju - Siniši Petrovu Sinpetu, Milivoju Kiždobranskom, Goranu Zubiću i doktoru Milanu Breberini, mada su glavni pokretači uređenja staze bile Sonja i njena i Krletova ćerka Vera Kokić Ostojić), kao da svi upijaju svaku reč.

Sonja se na kraju izvinjava što neće moći i da nam se pridruži na samoj stazi - godine ipak čine svoje - ali i topla dobrodošlica više je nego dovoljna. U suprotnom, osećali bismo se kao da ulazimo u tuđu kuću nenajavljeni. Ali opet, fruškogorske staze kuća su svih nas...

Krletova staza može se pratiti uzbrdo, ka jugu, ili nizbrdo od Rima, ka severoistoku. Mi smo se odlučili za prvu varijantu.

Nedugo po polasku nailazi se na izvor Tobdžijinog potoka, u čijem kaptiranju i oziđivanju su Kokići obavili lavovski deo posla i kad smo poslednjih godina obilazili ove krajeve Fruške gore s ponosom su pričali o tome. Voda je meka i pitka, slabašnog ali konstantnog mlaza, ali nizvodno pri ušću u Dumbovački potok od Tobdžijinog nema ni traga ni glasa...

Fruškogorski potoci najjači su s proleća, ali ovaj drugi januar već deluje kao pravo proleće. Tu su visibabe, miriše sremuš, kreću i divlji zumbuli, kao da samo kalendar kasni par meseci...

Spuštanje do Dumbovačkog potoka moglo bi se nazvati najtežim delom staze; spust je strm i malo proklizava, prelepim uskim grebenom koji su ranije retko koristili planinari a češće kroseri. Nalećemo i sad na jednu grupu ovih drugih. U prirodi nema ničeg lepšeg od mirisa benzina, eventualno duvanski dim...

I Dumbovački vodopad daleko je od pune snage, ali mnogima je ovo prilika da po prvi put vide najpoznatiji vodopad Fruške gore. Fotkanje, pentranje, uživanje. Nikad nisam bio ljubitelj velikih grupa "od 7 do 77", ali ovog puta grupa mi neobično prija. Svi nešto veseli, pričljivi, raspoloženi, prava praznična atmosfera...

Dumbovački vodopad ujedno je i najveća atrakcija na stazi. Druga polovina staze, bar u ovo doba godine, ne nudi naročito fascinantne prizore.

Inače zanimljivi meandri Dumbovačkog potoka bledi su i neupečatljivi po niskom vodostaju.

"Jezerce" u šumi kraj staze možda ima neku privlačnost tokom leta, kad šuma nabuja, ali u zimsko/prolećnom ambijentu samo je još jedna fruškogorska baruština (koja se ne da ni uporediti sa skrivenim Ogledalcem podno Jabuke).

Pa ipak, druga polovina staze (u ovom smeru) deluje opuštenije, prijatnije za šetnju i uživanje u šumskom miru...

(Foto: Zoran Držaić)

"Jezerce"

I pre nego što toga postanemo svesni, opet smo na Rimu. Zaista, kao da svi šumski putevi u ovom delu Fruške gore vode baš tamo.

Opuštanje, smeh, krojenje novih planova. Onako kako bi trebalo da se završi jedna prava lepa planinarska tura.

Niko od nas ne zna kako će nas pamtiti jednom kad nas ne bude. Fizički spomenici samo su sujetna sredstva kojima kupujemo vreme od zaborava. Planinarske staze potpuno su drugačiji tip ideje. Gomila ljudi koji provode jedan prelep dan u prirodi, smeju se i uživaju, i negde u prikrajku svesti nose tvoje ime, makar samo kao potpunu apstrakciju, najbolji je način održavanja sećanja koji može da mi padne na pamet.

Nakon što smo obišli Krletovu stazu, većina grupe vratila se direktno na Brankovac, a deo nas uputio se dalje ka Pavlasovom čotu.

Drugi najviši vrh Fruške gore nije imao ime sve do 2000. godine, kada je na njemu podignuta piramida u spomen Ignjatu Pavlasu, jednom od osnivača i prvom predsedniku prvog planinarskog društva u Vojvodini. Pavlas je okončao život za vreme Novosadske racije 1942. godine, po rečima očevidaca proguravši se na početak reda koji je čekao smrt u hladnom januarskom Dunavu i pod ruku sa suprugom sam skočivši pod led...

Danas ne verovatno postoji čovek koji se lično seća Ignjata Pavlasa, ali njegovo ime još uvek je živo.

U izgradnji piramide na Pavlasovom čotu učestvovao je i Svetozar Kokić.

Kao i Pavlasovo, i Krletovo ime nastaviće da se spominje na Fruškoj gori i dugo nakon što sećanje na čoveka izbledi, zahvaljujući stazi koja postaje sve popularnija među fruškogorskim izletnicima.

Postati toponim, veća čast od toga teško da se može zamisliti.

I bez memorijalne pozadine, Krletova staza itekako je vredna obilaska. Pet kilometara šetnje kroz neke od najočuvanijih šuma Fruške gore (i na to dodajte još toliko ako nemate auto kojim možete doći do samog starta staze - a i zašto biste to radili?!) samo po sebi je više nego dovoljno kao motivacija za jedan jako lep izlet; čast koju ćete time učiniti jednom čoveku koji je na mnogo načina zadužio ove krajeve samo je dodatni argument.

Svaka paralela koja se može izvući sa Rubenovim krugom, koji je na Fruškoj gori zaživeo pre dve godine, potpuno je umesna.

Bilo bi lepo kad bi Fruška gora imala više ovakvih staza, a još lepše kad bi bilo manje povoda za njihovo nastajanje...