Vlasina na teži način: Vardenik, Čemernik, Gramada - zimi

U najhladnije doba godine, neke planinske destinacije su očigledan izbor. Lako dostupne, pune raznovrsnih sadržaja i popularnih atrakcija, bez mnogo truda privlače posetioce izdaleka.

Vlasina nije jedna od njih.

Visoravan u najpasivnijim predelima pasivnog jugoistoka Srbije leti je idealno mesto za bekstvo iz urbane sredine za one koji ne traže mnogo udobnosti. Tokom zime, turisti su ovde anomalija. 

Oni naviknuti na uređena zimovališta ovde nemaju šta da traže. Dve prodavnice (od kojih jedna radi do prvog mraka a druga po pozivu na telefon na koji se niko ne javlja), jedan restoran (koji bira kojim danima radi, a obično ne radi) i dva zamandaljena hotela, to je sve čime raspolaže Vlasina Rid, jedan od centara na obalama Vlasinskog jezera.

Oni manje probirljivi naći će za sebe već neki smeštaj sa par zvezdica od kojih je minimum jedna dobijena na lepe oči, ali jedino što im ostaje od zanimacija su okolne planine, okovane snegom dubokim preko metra koji mesecima niko nije ugazio.

A to je već naše igralište...

Oko Vlasinskog jezera, na oko 1200 metara nadmorske visine, kao šiljci na kruni izdiže se nekoliko planina sasvim pristojne visine, ne tolike da bi se zaista mogle nazvati visokim ali dovoljne da sneg njihove inače pitome padine učini surovim i negostoljubivim.

Najzvučnije od planina oko Vlasinske visoravni su Vardenik, Čemernik i Gramada, ne baš opšte poznata imena, ali među poznavaocima planina Srbije itekako cenjena, naročito u zimskim uslovima.

Tradicionalna sretenjska tura rumskog planinarskog kluba Borkovac uputila se upravo na te tri planine. Krupan, ali ne i neostvariv zalogaj. Za odabranu ekipu šetnja.

Ledeno Vlasinsko jezero

Napušteni hotel "Vlasina"

Slučajnost je htela da se ova sretenjska ekipa po mnogo čemu razlikuje od svih dosadašnjih. Za zimske ture Borkovca obično se uvek znalo tačno ko ide, često je to bila jedna te ista ekipa dugogodišnjih članova kluba, uz eventualno par rotacija.

Ovog puta mnogo je više novih lica, i mnogo više različitih priča - od prekaljenih veterana do apsolutnih početnika. Nisam siguran koliko mi se takav sastav dopada, ali koliko god je bitno da grupa ima poverenja u vodiča ponekad je još važnije da vodič ima poverenja u grupu, i dok se ispomažemo sa tegljenjem ogromnih torbi uz zaleđeni mračni put do smeštaja (dođavola, šta to neki ljudi toliko nose za samo četiri-pet dana?!) odlučujem da ova grupa može da ostvari sve što smo zamislili. Ili bar neki...

Više vremena za upoznavanje nije bilo. Ponekad samo treba udahnuti duboko i stisnuti zube, pa šta bude.

Planinske staze su ionako mesto gde se jako dobro vidi ko je ko...

DAN PRVI: Čemernik

(Veliki Čemernik, 1638 m.n.v.)

Od planina oko Vlasinskog jezera, Čemernik je najniža ali i nama najbliža - uspon počinjemo bukvalno iz spavaćih soba. Reklo bi se pravi izbor za početak.

Ne moramo ni da krećemo mnogo rano, pa planirani polazak na stazu sa osam ujutro velikodušno pomeramo na pola devet. Ja sam svejedno na nogama već u šest, i do polaska imam vremena da popijem i drugu kafu na prohladnom čemerničkom vazduhu. Život čine sitnice.

Na jedva sedam kilometara staze do najvišeg vrha Čemernika treba savladati oko šest stotina metara uspona. Naizgled nikakav problem. Ali, već na stotinak metara od smeštaja markacija je skrenula sa širokog raščišćenog puta na neisprćenu stazu i avantura je mogla da počne!

Kao na samom početku Kišove "Mansarde", svuda su nas presretale gomile izgladnelih pasa. Za parče kobasice ili komad keksa kupovali smo sebi prijatelje za ceo dan, najbolje lokalne vodiče koji su nam bili na raspolaganju.

Ali nije i da su nam bili neophodni, nepogrešivo su nas vodili uzbrdo tragovi zečjih stopa.

Kažu da je Čemernik dobio ime po otrovnoj biljci čemerici koja raste na njegovima padinama. Ali uspon je čemeran i bez nje.

Siguran korak ne postoji, taman kad stopalo pomisli da je na čvrstom dno se provali i noga propada još dublje. Pa opet, provesti ceo dan u snegu i vratiti se bar na kratko ponovo u detinjstvo kad nismo morali da putujemo stotine kilometara od kuće zbog toga - nema cenu!

Očekivano, grupa napreduje sporo. Četiri sata nakon polaska izlazimo na vrh Preslap, na pola puta do najvišeg vrha Čemernika. Preslap iliti vododelnica mesto je razdvajanja i naše ekipe. Ono što je nekome tek zagrevanje drugome je sasvim dovoljno planinarenja za čitav dan.

Najviši vrh Čemernika, koji se na nekim kartama naziva Veliki Čemernik a na nekima Vrlo Osoje, sa Preslapa izgleda daleko, skoro nedostižno, ali u družini koja nastavlja dalje nema nikakve sumnje.

Sve je teže prtiti duboki sneg, sve se više propada, završnica je pod sve većim nagibom, i onda - antiklimaks. Kratka zaravan i malo proširenje usred šume označavaju najvišu tačku Čemernika.

("Nije bitan cilj, bitan je put", dobacuje neko iz mase. "The point of a journey is not to arrive", čujem kako mi u glavi peva Gedi Li.)

Ovo je vrh - Veliki Čemernik (1638 m.n.v.)

Ovo je neki čobanin, budala...

Ovo je ekipa

Kratak predah i pravac nazad po istoj prtini, da pokušamo (i ne uspemo) da preduhitrimo mrak.

Sveprisutna belina još malo odlaže noć. Skoro i da ne moramo da palimo lampe.

DAN DRUGI: Okolo naokolo i nigde posebno

Moralo je i to jednom da se desi. Nepogrešivi mountain-forecast.com je omanuo. Umesto obećanog delimično oblačnog jutra iznenadila je vejavica. Pa nismo se tako dogovorili!

Uspon na Gramadu je najduža od svih tura koje smo planirali, i poslednje što nam treba je novi sneg...

Sreća u nesreći: svejedno imamo jedan dan rezerve za slučaj lošeg vremena, pa što to ne bi bio odmah i drugi dan?

Olakšavajuća okolnost: ljudi su potpuno rašrafljeni. Većina barem. Izgleda je Čemernik mnogima bio čemerniji nego što je delovalo.

Protežemo noge do brane; drugo najveće jezero u Srbiji nestaje u izmaglici. Čuvena plutajuća ostrva okovana su u mestu ledom.

Opet razdvajamo grupe, jedan deo se odmah vraća do smeštaja a mi ostali još malo cunjamo putevima i stazama u podnožju Gramade, bez jasnog cilja ("bitan je put") i plana. Gde si bio - nigde, šta si radio - ništa...

Vraćamo se u sobe u rano popodne. Sneg još uvek provejava. Uspevam da se isključim dovoljno da pročitam tridesetak stranica knjige.

Uveče se pravi žurka, peku se palačinke - stara tradicija Borkovca na višednevnim turama. Od onih koji su pokrenuli tu tradiciju na ovoj akciji nema skoro nikoga; osećam se kao slepi putnik na Tezejevom brodu...

Kad se društvo razišlo, soba je ostala pretopla. Čak ni pored otvorenog prozora i odškrinutih vrata dugo nisam uspeo da zaspim od vrućine, zapravo nisam siguran da sam uopšte nešto zaista i spavao. Jedan potpuno bezvezan dan od početka do kraja... Dešava se...

DAN TREĆI: Gramada

(Veliki Vrtop, 1721 m.n.v.)

Ujutro sneg ponovo promiče, ali ima izgleda da će uskoro prestati. Kako god bilo, penjemo se na Gramadu. 

Volje ima, a većini je lakša tura od prethodnog dana razdrmala upale i napunila baterije. Nekad nepredviđene teškoće posluže kao neočekivana odskočna daska za kasnije.

Svejedno nas ima manje, planina sama pravi svoje selekcije. Odvajam deo grupe i krećemo malo brže uzbrdo. Uspon na Gramadu je dugačak, od smeštaja do vrha ima čak deset kilometara, i cela ekipa teško da bi uspela da se popne zajedno.

Pratimo prokrčene serpentine do najbližeg zaseoka, i tu grtalica nestaje netragom. Dalje je ponovo prtina.

Neko ko je prošao gore pre nas ostavio je jasan trag koji možemo da pratimo, pa nije teško orijentisati se u inače jednobojnom svetu. Neko ko je prošao gore pre nas u jednom trenutku je samo digao ruke i vratio se nazad istim tragovima, ostavljajući na dalje savršen, netaknut beli pokrivač...

Ali, dalje nije i teže. Jeste, sneg postaje dublji, treba mnogo snage za svaki korak, na mahove se propada do kukova, ali kako dobijamo na visini boje postaju sve življe i sve je lakše uživati u tom naporu. Plavo razvejava sivo.

Uskoro se šire i vidici, pravi pravcati brutalni vidikovci. Vlasinsko jezero kao na dlanu, omeđeno oštrom kupom Vardenika. Preko puta doline, varljivo pitomi Čemernik.

Na suprotnu stranu, preko Malog Vrtopa, pogled privlači Veliki, gromada najvišeg vrha Gramade, mnogo bliži nego što deluje.

Mali Vrtop (1685 m.n.v.)

A sa Velikog Vrtopa otvara se panorama i prema istoku, ka stamenom Ruju i moćnoj Staroj planini koja zatvara horizont kao kulisa, kao da svet iza nje ni ne postoji...

Gramadu neki zovu i Crkvena planina. Nisam uspeo da saznam pravi razlog. Svaka planina je ionako hram, mnogo iskreniji od onih koje su ljudi načinili sami za sebe.

Veliki Vrtop (1721 m.n.v.)

Uz igru oblaka spuštamo se istim putem nazad u dolinu. Na vrhovima ostaje samo tišina.

Dvadeset kilometara kasnije, još uvek nije ni počeo da pada pravi mrak, a cela "jača" grupa je ponovo u civilizaciji. Ne bez rana, ne bez žrtava - i ne bez ulova. Doduše efemernog koliko to samo može biti jedan doživljaj, ali ponekad sećanja na takve trenutke ostaju živa duže od fizičkih uspomena donetih sa planinskih vrhova...

DAN ČETVRTI: Vardenik

(Veliki Strešer, 1876 m.n.v.)

Sve planine oko Vlasinskog jezera imaju taj neki "Veliki" vrh, ali jedan mora biti najviši. Ta čast pripada Velikom Strešeru na planini Vardenik.

Kako raste visina vrhova na koje se penjemo tako nas ima sve manje. Na Veliki Strešer na kraju izlazi samo desetoro, plus neizbežni izgladneli čupavi pas.

Uspon na Strešer je i najteža tura za ova četiri dana i ne krivim nikoga ko je odustao.

Oni koji su izašli na vrh, besputnom šumom po metarskim rošama u snegu pa strmim kosinama zaleđenim kao staklo ispod tankog sloja inja, pa se onda i spustili padinama punim lavinoznih pukotina i prečicama gde je jedini orijentir čista intuicija, zaslužuju sve čestitke, naklon i buduće bezrezervno poverenje ovog vodiča. Ali, kad bih rekao da sam u bilo koga posumnjao to bi bila ordinarna laž.

Da li je i vodič opravdao poverenje grupe, nikad neće biti moje da sudim.

Jedno je sigurno - priroda je, kako to često biva, prevazišla očekivanja svih nas. Dugo nismo na jednoj stazi imali toliko pauza za divljenje kao niz greben Vardenika...

Veliki Strešer (1876 m.n.v.)

Dok smo zatvarali krug mrak se prikrao kao divlji mačak. Prijatan umor je ugasio priče i smeh.

A već koji sat kasnije, ponovo je bila žurka - bez palačinaka - sa vinom i gitarama, pevanjem i plakanjem. Jedna od onih koje od dojučerašnjih stranaca prave drage prijatelje, i više od toga. 

Čudno je to koliko se čovek brzo navikne na prisustvo nekoga koga poznaje možda tek par dana, i da se unapred raduje obećanjima nekih novih susreta...

Žurka se razišla u svitanje. Ali na neki način, svi smo još uvek na Vlasini...

_____________

Na nekim planinskim destinacijama je lako praviti ture u svako doba godine... Na dobro uhodanim stazama zimska šetnja je samo promena ambijenta. Kopaonik, Zlatibor, Tara (pa i Rtanj i Trem, što se toga tiče) prepuni su izletnika koji misle da imaju iskustva u zimskom planinarenju, a da nikad zaista nisu osetili pravu planinsku zimu.

Vlasina nije mesto za takve, pogotovo zimi. Zimska Vlasina je mesto za one koji ne vole lakše načine, očigledne izbore. Za one sa zonom komfora širokom kao pogledi sa njenih vrhova.

Za takve, Vlasina u najhladnije godišnje doba topla je preporuka. Čuj topla - gori!

Sasvim slučajno, u ovogodišnjoj sretenjskoj ekipi Borkovca bilo je taman dovoljno takvih da se ceo (nismo ni imali pojma koliko ambiciozan) plan ostvari do kraja. Nije uvek bilo tako. Makar samo zbog toga, ova akcija će mi ostati u sećanju kao jedna od lepših koje sam vodio, i na stazama i van njih, i stvarno bih voleo da se ova (ili bar ovakva) ekipa okupi još neki put... Od mene uvek imaju otvoren poziv, bilo kada, bilo gde.

A što se tiče onih koji zimske praznike ne mogu da zamisle bez fensi kafića i instagramičnih vidikovaca do kojih se može doći i kolima, oni Vlasinu mogu da zaobiđu u širokom luku.

Mada, nije i da im se nalazi usput za bilo kuda...