30. 6. 2021.

Suhi krš, prvi organizovani uspon


Kada razmišljamo o planinama na koje se do sada niko nije popeo, pred očima nam se stvaraju slike surovih bespuća Himalaja, Pamira, Anda... Na ovoj našoj velikoj maloj planeti sve je manje mesta na koja ljudska noga nikad nije kročila.

Pa opet, neke planine se tako provlače kroz vreme zaboravljene od svih, lako dostupne a potpuno zanemarene, i zvuči skoro neverovatno da i kod nas postoje planinskih vrhovi na koje niko nikada nije izveo organizovanu grupu.
 
Među takve vrhove do skoro se ubrajao i Suhi krš, jedan od najistaknutijih i najviših vrhova Peštera. Istini za volju, daleko od toga da se na Suhi krš do sada niko nije popeo, ali zvanično prvi uspon jedne organizovane planinarske grupe izvršen je tek u junu 2021. godine.
 
Iako će ta akcija verovatno ostati na nivou fusnote u istoriji planinarstva u ovim krajevima (ako i toliko), čast da budu deo te priče pripala je planinarskim klubovima "Sandžak" iz Novog Pazara i "Borkovac" iz Rume...


Ako se od planinara još i moglo očekivati da zaborave neki vrh usred najveće balkanske visoravni (čitaj: totalne pustare), deluje kao da tek geografima i kartografima Suhi krš nije bio ni na kraj pameti, pa zvanični podaci ne mogu da se usaglase oko toga da li ovaj greben pripada planini Ninaji ili čini zasebnu planinu koja se možda zove Homar, a možda se tako zove i sam vrh?
 
Priča oko Suhog krša samo je još jedan dokaz da u Srbiji svaki geograf ima svoju geografiju...

Ali, ako dignemo ruke od pokušaja definicije i prepustimo se samo uživanju u prirodi, zateći ćemo jedan zanimljiv istaknut greben, sa zapadne strane krševit i otvoren a sa istočne pokriven gustim rastinjem.

Žabren



Pristupa se upravo sa istoka, od sela Žabren u kom asfaltni put shvata da dalje u Pešteri nema šta da traži. Iz pustih dvorišta u rano nedeljno jutro tek ponegde proviruje neka seda glava, ali pridošlice su ovde po svemu sudeći događaj i ubrzo se okuplja čitava geruzija. Žabren nema ni kafanu ni prodavnicu, ali namernik neće ostati ni gladan ni žedan – lokalci prosto vuku za rukav u svoje dvorište, na kafu, rakijicu, pa i čitav doručak za šampione...

Možda baš zato niko do sada i nije uspeo da izvede grupu na Suhi krš - pozivima na gošćenje u kraju nadaleko čuvenom po siru i suvomesnatim đakonijama nije lako odoleti, ali naša grupa je ostala istrajna u svojoj nameri.






Na asfalt koji se završava u selu nadovezuje se jak makadamski put koji vodi duboko u srce Pešteri. 

Biciklistička signalizacija svedoči da ovi predeli ipak nisu toliko zanemareni kako to na prvi pogled deluje, ali uređenih planinarskih staza ovde još uvek nema. Sve što možemo je da pratimo put koji vijuga do poslednje kuće, daleko od sela, gde se staza odvaja u Žabrensko kraško polje, na puteljak između ograđenih bašti.

Nemojte da vas obeshrabri drvena kapija kojom je ovaj puteljak zatvoren. Medovići, koji žive u poslednjoj kući, samo opominju da je za sobom zatvorite, da ne bi stoka sama ulazila u bašte. A i niste rođeni u čamcu.

Medovići imaju i odličan sir na prodaju (mada retko koja kuća ovde nema nešto slično), samo treba poneti svoju posudu...






Kroz Žabrensko polje staza je još neko vreme sasvim lagana. Prateći je samo pravo, na kraju bi se moglo izbiti u sam centar Pešteri - do zaseoka Karajukića Bunari, najhladnijeg mesta u Srbiji, gde se i u ovo doba globalnog zagrevanja živa u termometrima zimi i dalje redovno spušta ispod minus trideset... Ali, Karajukića Bunari su tema za neku drugu priču.

Staza do vrha Suhi krš nije obeležena. Zapravo, teško da bi se mogla nazvati i stazom, pre nekom opštom putanjom uzbrdo, možda a možda i ne najzgodnijim putem direktno iz doline.

Mesto na kom počinje uspon prepoznaju samo lokalci, neko ko je ovde prvi put teško bi se mogao sam snaći. Pazarci prvi kreću gore, na čelu sa Fahirom Demčovićem Šiljom, s kojim smo davno prtili staze Mokre gore; rumsko-mitrovačku ekipu stamenim tempom predvodi Neda Milošević.

Od podnožja do vrha savladava se oko trista metara visinske razlike, na oko kilometar dužine. Dobar uspon. Tehnički bi se mogao svrstati u lagane, ali je zbog oštrog kamenja skrivenog u travi i jake strmine potrebna koncentracija i dobra ravnoteža.






Ali, pre nego što smo se čestito i zaduvali, uspon je gotov. Gore nema nikakvog obeležja, ali nema ni sumnje da se nalazimo na planinskom vrhu a ne na nekom nasumičnom mestu na grebenu.

"Znači, ovo je najviši vrh Ninaje?", pitam jednog od lokalaca.

"Neeee", odmahuje glavom. "Ovo je Homar. Ono tamo je Ninaja." Pokazuje rukom na brdo preko puta doline.

"Hm... Ali jeste vrh Suhi krš?"

"Ova tačka se zove Suhara." (Akcentovano kao Sahara.)

Upoređujemo karte. Ništa mi nije jasno. Dižem ruke od pokušaja da pomirim geografe, kartografe i lokalne planinare, makar samo u svojoj glavi, i samo uživam u panorami. Ali umesto širine ka zapadu, pogled mi više vuče zaleđe grebena koje se spušta ka Žabrenu...

"Ne može se tuda proći", kaže jedan od Pazaraca. "Jako je zaraslo, puno vrtača..."

Nije trebalo ništa više da kaže. Bar u Borkovcu nikad nije manjkalo ludaka koji bi uvek pokušali da prođu baš tamo kuda im neko kaže da ne može.


Suhi krš (1462 m.n.v.)

Zajednička pred razdvajanje

Domaćini su imali drugačiji plan - spustiti se do podnožja istim putem, pa onda od Žabrena produžiti dalje ka manastiru Sopoćani, ukupno još dvadesetak kilometara ("Za tri sata", kaže jedan od njih; "Pa nećemo valjda trčati?", pitam; "Ma ne, lagano!"), ali to nam nije zvučalo zanimljivo prosto jer se tom stazom - moglo.

U pola glasa saopštavam plan samo onima koje imam na umu za tu avanturu, a zatim i Nedi, da zna da se nećemo vraćati zajedno ali i da to ne kaže ostatku grupe bar dok malo ne odmaknu nizbrdo. Nju smo već odavno navikli na ovakve uncutarije...

Greben Suhog krša, Suhare ili Homara, svejedno, potpuno je drugačiji ambijent od vrha. Prvih sto, dvesta metara deluje kao da će biti laganica ispratiti ga do kraja. Onda žbunje kleke i divlje ruže počinje sve više da nas okružuje i ubrzo ostajemo bez ičega što bi se moglo nazvati stazom.

Probijamo se kroz trnje, na čas izbijemo na čistinu samo da bi nas gustiš ponovo uvukao u svoje bodljikavo okrilje. Taman kad pomislimo da smo na dobroj putanji, ispred nas se naglo otvaraju jame i vrtače. Prosecamo najlogičniji put, zaobilazeći prepreke, samo da bismo izbili negde kuda smo već prošli desetak minuta ranije...

Ali, iako moramo da priznamo da su kolege iz Novog Pazara bile u pravu, nećemo da priznamo i poraz. Odlučni smo da se kako znamo i umemo spustimo niz greben, makar ne do Žabrena, samo da se ne vraćamo istim putem nazad.

U početku je delovalo sasvim prohodno...
Onda je rastinje postalo gušće...

Na kraju smo udahnuli duboko i zaronili u ovo...

Slučajnost je htela da se baš tog dana na Pešterskoj visoravni (čitaj: u totalnoj pustari) održava najveća vojna vežba u novijoj istoriji Srbije. Mi o tome naravno nismo imali pojma.

Nismo naravno imali pojma ni zašto su se odjednom baš iznad našeg grebena stvorila dva mlaznjaka u brišućem letu. Posle drugog kruga stekli smo blagi utisak da je istaknuto brdo puno šiblja i vrtača, usred ničega, skoro pa idealna meta za vežbu gađanja. Posle trećeg bili smo praktično sigurni da nema apsolutno nikakve šanse da u toj šikari neko vidi pet, šest planinara...

To je bila kap koja je prelila čašu. Odluka o odustajanju često je teža od odluke da nastavimo dalje, ali kad je to jedino što ima iole smisla o drugim opcijama se ni ne razmišlja...





Izgrebani, iscepani, izbijamo na čistinu taman na vreme da u dolini vidimo ostatak grupe kao kolonu mrava. Tempirali smo tako da se sretnemo kod kuće Medovića, oni istim putem između ograđenih bašti, mi niz zatravljene padine bez prave staze i puta.

"Otkuda vi?", prenuo se starina Medović kad je video odakle dolazimo.

Objašnjavamo šta smo pokušavali, očekujući da će i on reći da je greben zarastao i neprohodan. Odgovor je bio drugačiji, ništa manje utešan, i neodoljivo je podsećao na kraj nekog skeča Benija Hila: "Pa otkud ćete tuda, tu ima medved?!" 






_____________

Prvi organizovani uspon na Suhi krš prošao je upravo onako kako smo i očekivali: uspešno, bez žrtava i - potpuno nezapaženo.

Uostalom, Suhi krš nije ni Meru ni Sero Tore da se o njemu snimaju filmovi i pišu knjige... To je samo jedno brdo, različito od drugih tek po tome što se do sada niko nije setio da izvede grupu na njega, i to je sve. A takvih brda samo u Srbiji ima na stotine...

Kao planinaru i vodiču, nikad mi nije bilo naročito bitno da negde budem prvi. Život je dovoljno komplikovan i bez tenzija koje sami sebi stvaramo besmislenim imperativima. Ali opet, biti deo jedne takve priče nosi sa sobom određenu dozu ponosa koji ne mogu znati oni koji idu samo dobro utabanim stazama.

A ceo doživljaj začiniti tako da priča bude i vredna pričanja (i da se u retrospektivi smeješ nečemu što u datom trenutku nije delovalo nimalo smešno), to je ponekad značajnije od svega drugog.

Zato uspon na Suhi krš (bio on na Ninaji, Homaru, Suhari, u Sahari ili Samsari) neću pamtiti po tome da li je bio prvi, deseti ili četrdeseti. Neću ga pamtiti po tome da li se tada pisala planinarska istorija ili je to bila samo jedna tura ista kao i hiljadu drugih.

Pamtiću ga po trnju, šiblju, kamenju, avionima i sjajnoj, probranoj ekipi, dovoljno blesavoj da pokuša nešto neizvodljivo i da slavno propadne u tom pokušaju...

Takve priče pamte se i življe i duže.



Ako neko poželi da i sam doživi Suhi krš, možda mu pomogne naš trek:

Naš spust ipak ne prikazujem u treku, da ne bi nekome nešto padalo na pamet. Za ovoliko mogu da tvrdim da će svi uspeti da se popni i spuste zdravi. Za nastavak nisam više toliko siguran. Ne znam šta medved ima da kaže na to...



Нема коментара:

Постави коментар