Borski Stol i Veliki krš: Disati možeš, planinariti moraš

Među karpatskim planinama istočne Srbije, posebno mesto zauzima grupa manjih planina u okolini Bora, između Homoljskih i Kučajskih planina na zapadu i Đerdapa na istoku, nazvana zajedničkim imenom Gornjanski kras.

Uprkos tome što ih ne odlikuju velike nadmorske visine, svojim dramatičnim reljefom ubedljivo dominiraju okolinom, a slikovitim pejzažima i raznovrsnim terenima na srazmerno malom prostoru privlače i ozbiljne planinare i alpiniste kao i izletnike koji uživaju u laganim šetnjama sa lepim pogledima.

Najpoznatije planine ovog kraja svakako su Goli krš (među planinarima mnogo poznatiji kao Borski Stol) i Veliki krš - naizgled potpuno različite ali podjednako impresivne. Zbog relativno kratkih uspona moguće ih je obe videti za jedan dan, a da opet ostave utisak da je za pravo upoznavanje potrebno mnogo, mnogo više vremena...

Baš onako kako volimo!

Proteklih godina smo sretenjske praznike obično koristili za višednevne planinarske ture, pogotovo ako bi se neradni dani spojili sa vikendom. Ove godine, zbog neizvesnosti putovanja i mogućnosti iznajmljivanja smeštaja morali smo da propustimo idealan četvorodnevni termin i odlučimo se za izlet koji bi mogao da se realizuje za samo jedan dan. U razmatranju nekoliko opcija odluka je pala na krševite planine u okolini Bora.

Iako su Goli krš i Veliki krš dovoljno blizu jedan drugom da je sasvim moguće popeti ih za jedan dan, za većinu planinara su ipak suviše daleko za jednodnevnu akciju, naročito za nas iz Vojvodine.

Međutim, kad postoji volja postoji i način.

Kod jednodnevnog izleta na ove planine najzgodnije je to što su ta dva uspona dovoljno kratka da se mogu izvršiti i tokom zimskih dana, ali i što se po potrebi može od jednog može odustati (usled eventualne promene vremena ili sličnih nepredviđenih okolnosti) a da se i dalje vidi nešto lepo što bi opravdalo dugačak put.

Upravo su nas ove zgodne strane i privukle u borski kraj. Vremenska prognoza nije obećavala (od cele nedelje sunčanog vremena, doduše uz dvocifren minus, samo su za dan koji smo mi planirali najavljeni oblaci), a valjalo je potegnuti skoro trista pedeset kilometara u jednom smeru i bilo bi zaista glupo da se nakon tolikog puta makar ne popnemo na jedan vrh ako već ne bismo mogli na oba...

Ali, ne iskoristiti makar i taj jedan dan od četiri slobodna prosto nije dolazilo u obzir.

Kao kraću i manju zahtevnu stazu, za početak smo izabrali Borski Stol.

Pravo ime ove planine zapravo je Goli krš, a puno ime vrha je samo Stol, ali da bi ga razlikovali od nekoliko različitih Stolova (i Stolovā) širom Srbije planinari su mu nadenuli prisvojni pridev koji je vremenom toliko zaživeo da danas retko ko i planinu i vrh zove pravim imenima...

Polazna tačka za uspon je planinarski dom u podnožju, odakle se sagledava cela asimetrična gromada Stola upečatljivo izdignuta iznad okolnog terena.

Prijatan ambijent oko doma, sa širokim livadama, simpatičnim jezercetom i dobrim pristupnim putem, deluje idealno za letnji izlet, pa nije čudo da je prošlog leta ovo mesto bilo pretrpano korona-turistima čija zamisao odmora u prirodi podrazumeva glasnu muziku, ražanj i ogromne količine alkohola. U zimskim mesecima, okolina doma se ipak pretvara u ono što bi jedan kutak prirode i trebalo da predstavlja - oazu mira i tišine...

Najkraća staza od doma do vrha Stola duga je nepuna dva kilometra, što se uz sve moguće pauze za uživanje u pogledima može savladati za manje od sat vremena. A uživanja u pogledima ima na pretek, mada se oči nekako uvek same vraćaju ka veličanstvenom grebenu Velikog krša koji se sa Stola upravo i najbolje sagledava.

Sa severne i istočne strane, ovaj masiv definišu oštro odsečene stenovite litice prepune alpinističkih smerova, dok su staze sa zapada i juga dosta blaže, mada ne i sasvim blage. Da ih ne treba potcenjivati, posebno u zimskom periodu, svedoče i memorijalne table na nekim samo naizgled naivnim deonicama...

Pogled sa Stola na Veliki krš

Borskom Stolu očigledno je kumovao njegov specifičan oblik, koji iz daljine podseća na gigantsko sedlo. Tako nagib njegovih padina u jednom trenutku postaje vrlo blag i nekoliko stotina metara pred sam vrh pretvara se u skoro ravnu livadu sa koje se vidici šire na sve strane.

Srećom, prognoza je omanula u našu korist, tako da nas je od hladnog i oblačnog dana zatekao hladan i vedar, kao da smo birali kakav nam najviše odgovara.

Bajkovitost ovog predela kvari samo ogromna metalna konstrukcija na vrhu, čija prava namena ostaje nepoznata. Dok neki tvrde da je u pitanju reflektor radio talasa (iako u generalnom pravcu u kom je okrenut nema nikakvog predajnika ili repetitora), većinu ipak podseća na bilbord, pa dok mu prilazimo nabrajamo političke slogane i skoro da očekujemo da ispod ledene pokorice vidimo obrise nekog dobro poznatog lica...

Stol (1155 m.n.v.)

Sa vrha se spuštamo okolnom stazom, čisto da bismo od Golog krša videli što više možemo. Negde na travnatim padinama s vremena na vreme gubimo pravu stazu, ali na jednom ovako sagledivom terenu nemoguće je zapravo se izgubiti...

Kratko osveženje u planinarskom domu, i ubrzo hitamo ka Velikom kršu, trkajući se sa ranim popodnevnim suncem prekratkog zimskog dana.

Kako piše na postamentu spomenika u obliku cepina ispred doma - disati možeš, planinariti moraš. Ili kako smo to pre mnogo godina govorili, to je nagon, to se ne može kontrolisati...

Iako je priroda oblikovala Goli krš i Veliki krš istim procesima, na prvi pogled se ove dve planine potpuno razlikuju i po izgledu i po karakteru.

Koliko god je Goli krš (iliti Stol) sav masivan i stamen, toliko je Veliki krš razbijen i razigran, i koliko god kod Stola sve bilo izloženo kao na tacni toliko je Veliki krš nepredvidiv i skriva svoje adute do poslednjeg trenutka.

Tako uspon počinje širokim i jakim kolskim putem, ali brzo zavija na jedan puteljak koji što više ide uzbrdo postaje sve strmiji i zaleđeniji. Poslednjih nekoliko desetina metara visine do izlaska na greben savladavamo bukvalno četvoronoške, puzeći po tvrdom ledu koji ne bi predstavljao problem derezama i cepinima ali je za obične planinarske đonove više nego respektabilan zadatak.

A umesto najavljenih oblaka, na grebenu nas je dočekalo sunce na kraju šumovitog tunela.

Koliko je prognoza zapravo pogrešila čuli smo od grupice bosanskih planinara s kojima smo se mimoišli na putu uzbrdo, koji su se dan pre toga penjali na Stol - po snežnoj mećavi sa olujnim vetrom. Postoji jedva nekoliko meteoroloških sajtova kojima sam uvek verovao, ali posle ovog iskustva počinjem da verujem samo prognozi sopstvene intuicije...

Greben Velikog krša priča je za sebe, uporediva sa malo toga u široj okolini.

Kažu da je Veliki krš pre mnogo hiljada godina predstavljao podvodni greben davno nestalog mora, ali stojeći na njemu on više liči na okamenjenu kičmu nekog levijatana. I kao kad se kroti morska neman, Veliki krš se "osvaja" polako i strpljivo, i verovatno nikad neće biti ukroćen u potpunosti...

(Foto: Goran Tile Tintor)

Iako se greben Velikog krša može preći od početka do kraja, za tu avanturu potrebno je ipak mnogo više vremena od jednog kratkog zimskog popodneva. Nama je ostalo samo da povratimo dah, više od pogleda nego od napora, i da se spustimo nazad u dolinu pre mraka...

Najviša tačka Velikog krša (1148 m.n.v.)

Pogled na Stol sa Velikog krša

Kao po nepisanom pravilu, spust je prošao mnogo lakše nego što smo mislili dok smo se penjali... Sa Velikog krša ispratili su nas poslednji zraci sunca, prigušeni vatromet sumračnih boja koje nijedan fotoaparat ne može da dočara, i obećanje da ćemo se vratiti ponovo.

Možda planine Gornjanskog krasa u najširoj javnosti nisu poznate koliko zaslužuju, ali planinarski sladokusci s pravom ih ubrajaju među najfascinantnije planinske terene u Srbiji. A borski krševi, Goli i Veliki, stoje kao glava i kruna ovih predela.

Pravi ljubitelji prirode ne mogu a da se ne zaljube u ovakva mesta na prvi pogled, kao što i dugo po povratku kući neće moći da ih izbace iz misli...

A svaki put kad pomislimo na njih dah će nama makar malo zastati, ali ionako disati možemo, a ne moramo.

Planinarenje se ne dovodi u pitanje.