Prevrtljiva Baba

Prolazeći magistralnim putem od Paraćina ka Zaječaru, putniku može upasti u oko jedno istaknuto brdo sa desne strane, sa koga noću svetli visoki krst.

Planinari koji ovim putem idu ka Rtnju, Grzi, Tupižnici i drugim atrakcijama istočne Srbije, često neće ni obratiti pažnju na Babu, usamljenu ostrvsku planinicu koja u moru popularnijih planinskih terena u okolini deluje isuviše obično, gotovo dosadno.

A upravo ta Baba, tako mala i neugledna, može pružiti planinarima avanturu u divljini kakva se u današnje vreme retko gde može doživeti!

Na pomen imena planine Babe, većina ljubitelja prirode jednostavno će slegnuti ramenima.

Iskusniji planinski vukovi setiće se možda planine na tromeđi Makedonije, Grčke i Albanije na kojoj je 1948. godine osnovan prvi jugoslovenski nacionalni park, Pelister. Maleni, divlji greben u opštini Paraćin, okružen selima Lešje, Plana i Donja Mutnica, retko će kome pasti na pamet.

Tako istaknuta i vidljiva, a opet toliko sirova i neistražena, ova Baba predstavlja poslasticu samo za probrane planinarske sladokusce.

Početak uspona iz sela Plana

Na prvi pogled, sa svojih 680 metara maksimalne nadmorske visine i jedva pet kilometara ukupne dužine, Baba izgleda kao sitan zalogaj za prosečnog planinara, čak i kad se zna da greben Babe za više od trista metara nadvisuje okolna sela.

Pomalo potcenjujući stav podgrevaju potvrde meštana da duž celog grebena postoji markirana staza, a lažnu sigurnost dodatno uliva opušteni uvodni uspon iz sela Plana na vrh Mala Baba, izuzetan vidikovac do koga se iz sela Plana stiže širokim kolskim putem za manje od pola sata lagane šetnje.

Vrh Mala Baba (501 m.n.v.)

Od Male Babe do grebena pruža se izbor: direktno stenovitom kosinom, ili okolo-naokolo markiranom stazom koja obećava izlazak na vrh bez mnogo uzbuđenja.

Ali, prevrtljiva Baba svoja obećanja nikad ne ispunjava - kojom god stazom pošli, na bilo planine teško da se može izaći bez makar malo grebanja po kamenju ili čak i relativno zahtevnog veranja, a sva je prilika da što se duže uljuljkujemo u lažna obećanja široke markirane staze to ćemo svoju lakovernost više "iskijati" pri završnom usponu... Zato je verovatno najbolja ideja udariti odmah uzbrdo i ne razmišljati previše...

A kuda god se popeli, na grebenu će nas dočekati jedva vidna staza izbledelih markacija, koja izgleda kao da ljudska noga godinama njom nije kročila...

Dobrodošli na Babu!

Zanimljivo je da, koliko god sam izlazak na greben Babe na momente delovao surovo, toliko veći deo grebena deluje zapravo pitomo i gostoljubivo.

Ako izuzmemo povremeno provlačenje kroz šiblje oko zarasle staze, prolazak najvećim delom grebena nije ništa drugo do opuštajuća šetnja čas dubokom listopadnom šumom, čas širokim livadama sa kojih pogled seže daleko, a mekana trava prosto mami na dremku...

Međutim, tu ova nadžak-Baba krije još jedno iznenađenje za nepripremljene namernike - na kraju grebena dolazi se i do kraja markirane staze, a nizbrdo naizgled više nema puta!

Među malobrojnim GPS trekovima koji se mogu naći na internetu ne postoji nijedan koji je pronašao kraj te neuhvatljive, mitske staze dužinom celog grebena; pre ili kasnije, svi bi svrnuli niza stranu i pronašli najbržu (ali verovatno ne i najlakšu!) putanju do podnožja i lakši okolni put do manastira Lešje podno velikog krsta na severnom obronku planine.

Izbivši na poslednji stenoviti plato, avanturisti u nebranom grožđu nude se dve opcije: da prizna poraz ili pljune u šake i zaroni u more gustog granja, koje šiba po licu i kači se za odeću (kao da svaki slomljeni kolac viče "Daj glavu, Baba!"), u potrazi za pravim putem...

Vrh Velika Baba (680 m.n.v.)

I kao u pravoj bajci, za one koji znaju šta traže, staza će se otvoriti sama. Na početku više izmaštana nego vidljiva; strma, klizava, prepuna kotrljajućeg kamenja, ko zna kad poslednji put gažena, ali prava pravcata staza!

A onda će u jednom trenutku prevrtljiva Baba postaviti i svoj poslednji izbor: račvanje na dve strane, blago nizbrdo desno ili blago nazad uzbrdo levo, gde pomalo kontraintuitivno treba izabrati ovu drugu opciju i ubrzo se stiže na stenoviti vidikovac sa kog se špicaste kupole manastira Lešje prostiru kao na dlanu...

Odatle nadole vodi već dobro utabana, široka, ljudska staza, kojom se do manastirske porte stiže za desetak laganih minuta...

Ono što ostaje da bi ova tura bila potpuna je još jedan kratak ali žestok uspon do samog časnog krsta, i neizbežno poziranje.

Možda nam se usput učini da vidimo još neku stazu koja vodi nekuda uzbrdo, ali po silasku sa Babe neće nam padati ni na kraj pameti da pokušamo da vidimo kuda će nas odvući...

Čak i u našem najbližem okruženju postoje divljine koje se iz sve snage opiru uređivanju, koje će brzo izbrisati sve tragove čoveka i svaki pokušaj pripitomljavanja samo lagano stresti sa sebe.

Svaka planina ćudljiva je na svoj način, ali onih iskonski neukrotivih nema tako mnogo. Zato je svaki izlet na takvim mestima pravi praznik za ljubitelje prirode, i avantura koju ne treba propustiti.

Izlazak na širu stazu

Na nekim usponima korisno je imati uz sebe karte, trekove, uređaje za navigaciju; na Babi sve te stvari mogu biti potpuno neupotrebljive.

Za uspon na Babu potrebno je naoružati se intuicijom, hrabrošću, oprezom, ali pre svega velikim poštovanjem prema njenoj varljivoj prirodi.

Avanturistički duh se podrazumeva.