13. 2. 2020.

Skrivena mesta Fruške gore: Tragom kamena (jedna od varijanti)


Mnogo je stvari koje nas podsećaju na Frušku goru, ali sigurno nikome prva asocijacija na sremsku planinu neće biti - kamen.

Pa ipak, eksploatacija raznih ruda i sirovina koja na nekim mestima traje i danas neizbrisivo je izmenila fruškogorske pejzaže, a kontrasti koje ovi kameni ožiljci prave sa šumovitim brdima često stvaraju neverovatne prizore, od kojih su neki zaista dostojni divljenja...


Na koliko mesta su razni kopovi zagrebali lice Fruške gore, teško je pobrojati.

Mnogi od njih danas više nisu aktivni, a neke je priroda ponovo uzela pod svoje okrilje, na ovaj ili onaj način; zazidana okna vrdničkog rudnika danas je gotovo nemoguće uočiti ako ne znate tačno šta tražite, dok nekadašnji kamenolomi kod Ledinaca i Bešenova deluju kao da su oduvek bili ispunjeni vodom...

Koliko god da je ljudska ruka nanela štete fruškogorskim brdima, toliko je i u nekim slučajevima doprinela stvaranju novih interesantnih mesta, koja privlače sve više radoznalih pogleda.






Ovu turu tragom fruškogorskog kamena (samo jednu od mnoštva mogućih) započećemo u Vrdniku, nekada velikom rudarskom centru, ali ćemo vrdničke rudnike ipak ostaviti za neku drugu priliku.
 
Izaći ćemo na greben kod Zmajevca, i propalim asfaltnim putem se spustiti ka severnim padinama i kamenolomu Kišnjeva glava.



Kamenolom Kišnjeva glava, ili prosto "Rakovački kamenolom", najveći je površinski kop na Fruškoj gori. Aktivan je od 1937. godine, i u Srbiji je jedno od najznačajnijih nalazišta trahita, magmatske rude koja se koristi kao podloga za puteve i pruge i kao sirovina u proizvodnji asfalta.

Malo je poznato da je na mestu današnjeg kamenoloma nekada stajao vrh od koga je danas ostalo - samo ime... Vrh Kišnjeva glava, sudeći po starim topografskim kartama, bio je visok tek koji metar preko onih 500 koji dele planinske vrhove od običnih brda, što je za fruškogorske uslove i više nego dovoljno... Da li je bilo vredno ne samo sravniti ga sa zemljom, nego umesto njega izdubiti rupu koja zjapi kao otvorena rana iz šumskog tkiva Fruške gore, neka presudi neko merodavniji...

Iako je još pre više od deset godina najavljeno da prestaje sa radom, kao i da će se prostor kamenoloma rekultivisati i pretvoriti u svojevrsnu oazu prirode, teška mašinerija i dalje tutnji u dubini, jedva smanjenim intenzitetom...

Kop Rakovačkog kamenoloma



Mada se pored žičane ograde može slobodno proći, pristup samom kopu je zabranjen, ali ne i nemoguć. Onima koji se suviše približe stražari će eventualno zapretiti prstom, čisto da zadovolje formu radnog mesta, a i psi čuvari će se radije poigrati sa prestupnicima.

Jednog dana, možda, prolazićemo tom ogromnom dolinom bez osvrtanja preko ramena, ali po svemu sudeći taj dan je još uvek daleko...




Fascinirani veličinom kamenoloma, mnogi namernici neće ni obratiti pažnju na naselje izgrađeno po obodu kopa, pa tako ni na kamenu tablu koja svedoči da se u jednoj od tih kuća tokom rata nalazila - partizanska škola.

Koliko istorije kriju fruškogorske staze i sokaci, teško je i zamisliti. A dovoljno je samo baciti malo bolji pogled, istorija nam se prikazuje sama...




Spustićemo se onda još malo nizbrdo, pa u dubokoj šumi zalomiti nalevo ka Rakovcu, uključivši se u stazu Fruškogorske transverzale.

Markacija u vidu crveno-belog trougla brzo će nas odvesti do još jednog zanimljivog kamenog spomenika. Duboko u nedrima Fruške gore skrila se isposnica rakovačkih monaha uklesana u steni, jedina isposnica u Vojvodini.

Omalena odaja uklesana u mekom krečnjaku, jedinstveno svedočanstvo monaškog života na "srpskom Atosu", sa istorijom dugom dva i po veka (mada, uprkos rasprostranjenom verovanju, nije i zaštićena kao spomenik kulture).

Isposnica Isaije Parivodića



Isposnica se često naziva imenom Isaije Parivodića, monaha koji je 1771. godine ostavio uklesan u kamenu najstariji zapis o svom boravku na tom mestu.

Iz nekog razloga, u narodu je ostao poznatiji kao Isaija Parivodski, pa se još češće isposnica naziva ovim (pogrešnim) imenom. Monah Isaija odavno je već praktično mitska ličnost u istoriji Fruške gore, pa ga neki (još pogrešnije) nazivaju i Svetim Isaijom, a od nekih sveštenika može se čuti i da je živeo još u XV veku...

Bilo kako bilo, svako može da veruje u ono što želi, ali istinu je lako saznati - sve je to Isaija sam upisao u glatkoj steni pored ulaza u isposnicu... A pored njegovog, ima tu još nekoliko natpisa iz davnih vremena, ali su još više ovo platno uzurpirala imena luda koja se nalaze svuda...




Fruškogorsku isposnicu danas je lako pronaći, pogotovo kad do nje vodi i markirana staza, ali u vreme kad je nastala to mesto je bilo potpuno zabito i nepristupačno, i tih jedva dva kilometra do rakovačkog manastira predstavljalo je duži put od današnjih pola sata lagane šetnje...

Na pola puta od isposnice do manastira Rakovac napravićemo mali izlet sa staze, do vidikovca Kesten sa kog se pruža jedan od najlepših pogleda sa Fruške gore na Novi Sad, Dunav i južnu Bačku.

Brdo Kesten




Po predanju, manastir Rakovac osnovan je krajem XV veka, a manastirska crkva građena od tesanog fruškogorskog kamena smatra se jednom od najstarijih na Fruškoj gori.

Međutim, crkva se trenutno ne može dobro sagledati jer su u toku radovi na rekonstrukciji baroknog zvonika, miniranog u II svetskom ratu kad su Nemci u njemu otkrili partizansku štampariju, pa je čitava porta pretvorena u gradilište...





Umesto zadržavanja u manastiru, popećemo se malo iznad Starog Rakovca, do još jedne zanimljivosti vezane za istorijsku eksploataciju fruškogorskog kamena.

Lokalitet Beli Majdan jedno je od najinteresantnijih mesta na celoj Fruškoj gori, a opet čini se da najširoj javnosti nije dovoljno poznat. Zovu ga još i Rakovačkom pećinom, što je sasvim u skladu sa njegovim izgledom, izdubljenim u mekoj kaolinskoj steni tokom vekova iskopavanja.





Rakovčani su odavde izvlačili kamen za gradnju kuća i nadgrobnih spomenika do tridesetih godina prošlog veka, a napušteni kamenolom dugo je potom stajao skrajnut i zaboravljen.

Tek u poslednjih petnaestak godina ovo nesvakidašnje mesto živi novi život, pre svega zahvaljujući planinarima i izletnicima, a u poslednje vreme neobične stepenaste hale privlače i geokešere.





Iako na samom ulazu u majdan stoji obaveštenje da je ulaz zabranjen bez službenog lica nacionalnog parka zbog mogućnosti odrona kamena (kao da se kamen neće odroniti u prisustvu službenog lica), u džinovsku galeriju može se ući slobodno, a stiče se utisak i da kameni zidovi nisu vandalizovani koliko mnogi fruškogorski spomenici koji su dostupni svima...

U svakom slučaju, Beli majdan je jedno od mesta na Fruškoj gori koje će retko ko preporučiti "na prvu loptu", ali koje itekako vredi pogledati.




Potom ćemo se spustiti strmo nizbrdo do spomen-parka Kamenolom, posvećenog palim borcima i žrtvama fašizma sa teritorije Rakovca, na mestu odakle su rakovački meštani i rudari krenuli u partizane...

Danas je ovo mesto zanemareno kao i većina partizanskih spomenika, ne samo na Fruškoj gori, ali bar na prvi pogled ne deluje potpuno zapušteno. Na drugi, možda ćemo uočiti malo smeća, a možda i da je površina iznad spomenika koji evocira rudarsko okno sastavljena od mnogo malih kamenčića - koji su nekad činili veliki portret druga Tita, danas samo premolovan belim krečom...






Nazad na greben Fruške gore popećemo se stazom uz bočni greben Gradac, na čijoj najvišoj tački koju zovu Veliki ili Stari Gradac postoji malo izletište, sa nekoliko stolova i klupa gde se možemo odmoriti od uspona. 

Neki ovo mesto zovu i vidikovcem, ali zbog visokog drveća koje okružuje mali proplanak da bi pogled dopro donekle prvo mora da se probije kroz gusto granje...







Niz greben i nazad ka Vrdniku možemo se spustiti na mnogo načina, ali izabraćemo da to bude dolinom potoka Dubočaš, gotovo netaknutom prirodom.

Na potezu između asfaltnog puta Vrdnik-Zmajevac i grebenske staze Jazak-Brankovac ne postoje markacije, pa planinari zato ređe prolaze tuda i šumske staze sve više zarastaju u travu i šiblje... 

Dubočaš je zato carstvo divljači, raj za srne i divlje svinje, skoro pa iskonska divljina na samo par kilometara od civilizacije i turističke gungule u koju se Vrdnik sve više pretvara... Nadaćemo se da će tako ostati bar još neko vreme.






Na kraju doline potoka, okrepićemo se vodom sa Babinog guza i uskoro izaći na asfaltni put podno Vrdničke kule, koji će nas brzo odvesti nazad do mesta odakle smo turu i započeli...

Ali, za dovoljno radoznale avanturi ovde neće biti kraj, jer brdo preko puta kule krije još jedan kamenolom za koji se danas sve manje zna, a iz godine u godinu teže mu je i prići...




Dalo bi se diskutovati da li je put do starog vrdničkog kamenoloma moguće naći samo na osnovu staza prikazanih na (retkim) kartama, a ono što je od njega ostalo ne postoji ni u jednoj turističkoj ponudi - samo duboko u šumi, na kraju jedva vidljivog i sve manje prohodnog ostatka puta nekada davno popločanog istim tim fruškogorskim kamenom.

Od kamenoloma ćete naći nekadašnji kop, potpuno obrastao stablima breze, nekoliko kućica od kojih stoje samo još zidovi i jedan već napola urušen tunel kroz koji je nekada konjska zaprega izvlačila kamen... 

Nije vredno tolikog grebanja uzbrdo bez prave staze i provlačenja kroz grane srušenih stabala, neko će reći. Neko drugi uživaće u otkrivanju davno zaboravljene tajne...







Na kraju ture, osvrnućemo se ponovo ka brdima Fruške gore, zapitati se koliko još skrovitih mesta krije u svojim dubinama ova zelena lepotica, i koliko nam je još života potrebno da ih sva makar obiđemo, a kamoli istražimo do kraja.

U eri informacija, u doba kad nam je mnogo toga dostupno na klik mišem, utešno je znati da još uvek postoje mesta o kojima se ne zna baš sve, pa čak i neka o kojima se ne zna skoro ništa. Onda možemo ponovo makar na jedan dan da budemo deca koja otkrivaju svet i da pratimo tragove od kamena i blata u duboku šumu...

Što više upoznajemo svoju okolinu, to više znamo da ništa ne znamo.



Za one koji žele da vide ove lokalitete i uživo, evo i GPS treka cele staze:
https://www.wikiloc.com/hiking-trails/fruska-gora-vrdnik-rakovac-kruzna-tura-46516097

To je samo jedna od varijanti ture tragom fruškogorskog kamena. Neka druga tura, nekom drugom prilikom...



7 коментара:

  1. ...jer samo velika deca svojom o g r o m n o m radoznalošću i posvećenošću Majci Prirodi i njenoj diki Fruškoj - mogu maloj deci iz budućnosti ostaviti ogromno znanje. HVALA NA TEKSTU KOJI I OD NEZNALICA PRAVE UPUĆENE, BAR. <3 <3 <3

    ОдговориИзбриши
  2. Ne osećaš li izvesnu, hm, kognitivnu disonancu... kad kažeš "u doba kad nam je mnogo toga dostupno na klik mišem, utešno je znati da još uvek postoje mesta... o kojima se ne zna skoro ništa." u tekstu u kojem si nam upravo takvo jedno mesto učinio dostupnim na klik mišem? :)

    Ali hvala na još jednom lepom tekstu, u svakom slučaju.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nije da mi nije palo na pamet, ali ne znam da li bih to okarakterisao tako drastično... Osećaj je svakako kompleksan, ali mislim da to što ću napisati reč-dve i objaviti neku sliku neće učiniti neka mesta dostupnijim onima koji čitaju. Na kraju krajeva, samim tim što sam neka "skrivena" mesta posetio često nisam i naučio mnogo više o njima nego što sam ranije znao... A saznati sve o nekom takvom mestu samo bi ubilo draž, zar ne? ;)

      Избриши
  3. Kolika je odprilike duzina cele kruzne ture ?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ceo krug iz treka je 19,5 km, a ako se izbace vidikovac Kesten i stari vrdnički kamenolom može se smanjiti za oko 2 km.

      Избриши