20.05.2015.

Orjen iliti Tragači za izgubljenim smrčkovima


Orjen je planina u Crnoj Gori, najviša primorska planina dinarskog masiva. Mada ne prelazi 2000 metara nadmorske visine, neki izvori je ipak svrstavaju u visoke planine, pre svega zbog velike prominencije u odnosu na svoje okruženje.

Orjen je planina izrazito kraškog reljefa, sa svim tipičnim geomorfološkim oblicima, i kao takva izuzetno je atraktivna za planinare najrazličitijih profila. Na Orjenu se mogu naći uređene treking staze, zahtevni planinarski putevi, alpinistički smerovi...

Ovoj stenovitoj lepotici nisu odoleli ni članovi planinarskog kluba "Borkovac" iz Rume, koji su na tri orjenska vrha proveli ovogodišnje prvomajske praznike.


Orjen se nalazi na samoj granici Crne Gore i Republike Srpske, malo severno od Herceg Novog. Međutim, mi smo našu pauzu za predah od puta napravili u Kotoru.

Nažalost, u gradu koji je UNESCO odavno uvrstio na listu svetske baštine proveli smo isuviše malo vremena da bismo videli sve što iole vredi, a i od to malo vremena dobar deo smo - priznajem, na moju inicijativu - proveli u pabu sa stolovima s likom Toma Vejtsa, muzikom Leonarda Koena i konobaricom u alternativnom fazonu koja s vrata zna šta će (pojedini) gosti popiti. Moj tip mesta za opuštanje, jedan kroz jedan; ime lokala ipak neću pominjati jer će zvučati kao plaćena reklama. I nije mi ni žao što veći deo starog grada nisam ni video. Biće prilike.

Za utehu, evo nekoliko fotografija Kotora. Bolje išta nego ništa.








Iz podnožja se od oblaka se nije ni videlo da li se Orjen još uvek izdiže iznad Herceg Novog ili je i on otputovao nekuda za praznike. Bilo bi šteta da ga nismo našli, jer je raspoloženje u ekipi bilo vrlo pozitivno.

Kod napuštenog motela Borići sačekao nas je Dule, domaćin planinarskog doma "Za Vratlom" gde smo se smestili, i prevezao kabastije stvari džipom, a nas dvadesetak se peške zaputilo krševitim putem za njim, još oko sat vremena uzbrdo. Oblaci su obavijali serpentine oko nas i na trenutke nismo mogli da vidimo ni ispred ni iza sebe.





Nismo mogli ni da pretpostavljamo da će jedan simpatičan nesporazum sa tog uspona dati lajtmotiv celoj akciji.

Dok smo se tako penjali ka prevoju Vratlo, neko s više a neko s manje daha, sretosmo na putu nekog mladića koji nam se spuštao u susret. Ljubi Mirkoviću, velikom poznavaocu i sakupljaču gljiva, inače diplomiranom agronomu ali i što bi se reklo "narodskom čoveku", pade na pamet da bi taj momak mogao imati nekih korisnih informacija, te mu prepreči put, stavi mu jednu ruku na grudi (drugom držeći dva planinarska štapa), uljudno se predstavi pa ga sporim i dubokim glasom upita: "Ima l' ovde smrčkova?", istovremeno mu se unoseći u lice. (Ljuba zahvaljujući godinama slabo čuje, pa se tako trudi da bolje razume sagovornika.)

Oni koji su stajali bliže kažu da je lice onog mladića u sekundi izgubilo boju pre nego što je promucao: "Я не понимаю!"

Jadničak Rus, ne samo da nije imao pojma šta hoće od njega krupni čiča sa štapovima u ruci koji mu se unosi u lice nego mu je bilo još manje jasno zašto se dvadeset ljudi odjednom smeje, i dok je nervoznim korakom nastavljao svoj spust, akcija Orjen dobila je i svoju krilaticu: "Ima l' smrčkova?"




Planinarski dom "Za Vratlom" izgrađen je sredinom prošlog veka, ali je pre nekoliko godina obnovljen i sada predstavlja potpuno autonoman objekat koji se strujom napaja iz solarnih ćelija, a vodom iz bazena akumulirane kišnice. Ova voda takođe služi i za piće (nakon filtriranja), ali meni lično nije bila naročito prijatnog ukusa.

Po svemu ostalom dom je klasično koncipiran, sa velikom trpezarijom, kuhinjom i tehničkim prostorijama u prizemlju i spavaonicama (od 5 do 13 kreveta) na dva sprata. Nakon našeg dolaska u dom oblaci su se na trenutak razišli, taman dovoljno za slikovit zalazak sunca.



Prvi dan akcije bio je posvećen usponu na vrh Subra (1679 m.n.v.), koji neki smatraju za jedan od vrhova Orjena, a drugi za zasebnu planinu. Šta je istina, nisam kompetentan da sudim, ali znam da Subra važi za izuzetno atraktivan vrh i da tokom svih godišnjih doba okuplja velik broj planinara, alpinista i slobodnih penjača.







Sam uspon planinarskom stazom može se podeliti na dva dela: prvi, kraći, počinje blago a zatim pri ulasku u šumu postaje vrlo strm i ubrzo izlazi na stenoviti plato koji izgleda kao pejzaž prenet s površine Meseca...

Tu počinje drugi deo uspona, 500 metara uspona stenom, sa svim oblicima reljefa koji se tu mogu sresti: ima tu provalija koje je potrebno oprezno preći, jama dubokih preko 100 metara, oštrih škrapa, sipara i gotovo vertikalnih komadića stene za savladavanje. Uopšte, i najlakši način uspona na Subru zahteva sasvim solidnu planinarsku tehniku.







Ako i uspon sam po sebi nije bio dovoljna nagrada, pogled s vrha je izuzetan. Na svu sreću, dan je bio relativno vedar; jedina veća formacija oblaka zaklonila je pogled ka moru, ali čovek baš ne može uvek da ima sve.

Naravno, usledila je pauza za odmor, užinu, slikanje, ali i grudvanje (severna strana vrha je bila potpuno pokrivena snegom) i ranu popodnevnu dremku.

Smrčkove doduše nismo našli...


Subra (1679 m.n.v.)




Sledeće jutro nas je dočekalo teškom kišom za koju se na trenutke činilo da nikad neće stati. Budući da smo od uspona na najviši vrh Orjena, Zubački kabao (1894 m.n.v.), odustali zbog nedostatka zimske opreme (vrh je i za Prvi maj bio okovan snegom i ledom), pala je odluka da se obiđu obližnji vrhovi Veliko Ćedilo (1466 m.n.v.) i Grab (1383 m.n.v.), čim se za to steknu povoljne vremenske prilike.


Početak uspona na Veliko Ćedilo




Kiša jeste stala ubrzo, ali je magla još dugo ostala nad planinom. Moram priznati da sam prilično naivno očekivao da će uspon na Veliko Ćedilo biti lagan, s obzirom na samo oko 300 metara uspona od doma, ali sam se na svoje prijatno iznenađenje grdno prevario. Uspon jeste bio lagan do izlaska na kameniti greben, a zatim su usledile i neke deonice zahtevnije i od uspona na Subru...

Ovog puta ipak nismo bili nagrađeni dobrim pogledom jer je magla zaklonila sve vidike, ali je zato i spust bio dosta zanimljiv, jednim delom po snegu, a zatim i kroz jedno polje opasnog izlomljenog stenja, koje je (mada prekratko) bilo sigurno i jedan od najinteresantnijih momenata cele akcije.

Veliko Ćedilo (1466 m.n.v.)




Uspon na Grab je posle Subre i Velikog Ćedila bio možda i suviše jednostavan.

Na samom vrhu nekad se nalazila austrougarska karaula (neverovatno je koliko mnogo ovakvih utvrđenja ima po okolnim brdima, a potpuno su nepoznata širim krugovima javnosti), koja je usled zuba vremena, što kalendarskog što meteorološkog, svedena tek na hrpu kamenja sa jedva prepoznatljivim linijama zidova oko metar iznad tla...

Sa Graba smo već uspeli da ugledamo planinarski dom u dolini i, daleko iza prevoja Vratlo, obrise morske obale. Smrčkova ni ovde nije bilo...

Ostaci Austrougarske karaule na vrhu Grab (1383 m.n.v.)





Da potraga za izgubljenim pečurkama ne bi ostala baš potpuno uzaludna, Ljuba i Sloba su na povratku prema domu našli izdašno "nalazište" škripavaca, koji su završili kao poslastica večeri, ispohovani u orli masi - isto što i smesa za palačinke, samo što umesto mleka ide pivo - savršena stvar za pohovanje pečuraka...





Akcija je završena zanimljivim noćnim spustom sa Vratla nazad do motela Borići, pod bledom mesečinom i svetlošću čeonih baterija. Nažalost, fotoaparat nije uspeo najbolje da uhvati svetla Herceg Novog i Igala na horizontu...



Sledećeg dana ekipa se podelila na dve skupine, jednu koja je provela opušteno prepodne u Trebinju i drugu koji je ispenjala i Leotar po zaista nehumanoj vrućini...

Mene je posle Trebinja put vukao još malo dalje na jug, ka Dubrovniku. A ta dva grada, svaki prelep na samo sebi svojstven način, sasvm su neke druge priče...

Još uvek mi je žao što se to putešestvije završilo tako brzo.




Нема коментара:

Постави коментар