31. 5. 2015.

Biser Jadrana za jedan dan: (pre)kratki vodič kroz Dubrovnik


Malo je toga što do sada nije rečeno i napisano o Dubrovniku, ako tako nešto uopšte i postoji. Grad koji s punim pravom nosi epitet jednog od najlepših (ako ne i najlepšeg) na Jadranu, pa i mnogo šire, odavno se nalazi na svim iole relevantnim turističkim mapama, a slike dubrovačkih ulica, fasada i okruženja krase hiljade stranica knjiga.

Šta se tu onda još može dodati, a da neko već nije iskusio lutajući pločnicima nekadašnjeg grada-republike, brodeći oko obližnjih ostrva ili samo posmatrajući sve s vidikovca na Srđu?


Kao pravi svetski turistički centar, što bez ikakve sumnje jeste, Dubrovnik ima toliko sadržaja da se za jedan dan nikako ne može isprobati sve što pruža putniku-namerniku.

Dubrovnik ima sve što se od jednog takvog mesta može očekivati - praktično sve što nekome može pasti na pamet da vidi ili uradi u gradu ovako bogate istorije, ali i vredne okolne prirode, ovde je moguće.




Prvo i osnovno što se u Dubrovniku mora videti svakako je stari grad, koji se nalazi na UNESCO-voj listi svetske baštine od 1979. godine, zbog izuzetnih kulturno-istorijskih (kao mesto gde su živeli i stvarali, između ostalih, Ruđer Bošković, Marin Držić i Ivan Gundulić) i arhitektonskih odlika (sa vizantijskim, romaničkim, renesansnim i baroknim primesama stopljenim u koherentnu celinu)

Predanje, ali i pisani izvori, priznaju Dubrovniku (u antici poznatom pod imenom Ragusa) istoriju dugu skoro milenijum i po, ali su najstariji očuvani delovi starog grada stari "samo" oko hiljadu godina. 

Prve kuće od kamena (ne računajući delove zidina) počele su da se dižu u XII veku, a većina današnjih zgrada potiče iz XV i XVI veka, s tim što su gotovo sve obnavljane nakon katastrofalnog zemljotresa koji je pogodio ovo područje 1667. godine.


Meštrovićev spomenik Marinu Držiću, za koji turisti veruju
da donosi sreću ako mu se protrlja nos

Ne mogu da se odlučim da li je bolji način da se sagleda i oseti staro jezgro grada direktno sa popločanih ulica i uličica ili sa vrha zidina, a svakako treba uraditi i jedno i drugo.

Istini za volju, moram da priznam da sam imao priliku kakva se malo kome ukazuje, da imam na raspolaganju vrhunskog turističkog vodiča samo za sebe (još jednom hvala, tetka Vera ), tako da sam u blagom problemu kako da pišem o starom gradu (ali i Dubrovniku uopšte), jer sve što bih mogao da kažem neće biti ni izbliza na onom nivou na kom su te iste informacije meni prezentovane.

Pogled na Stradun sa zidina
Onofrijeva česma


Sa zidina se pruža izvanredan pogled na grad i okolinu, a postoje dve ulazno/izlazne tačke.

Turisti češće koriste ulaz kod Onofrijeve česme, renesansne fontane iz XV veka koja je bila deo sistema starog dubrovačkog vodovoda, jednog od najstarijih u Evropi. Đir po zidinama vodi preko gradskih vrata Pile i kule Bokar (XV-XVI vek), s koje se pruža pogled na tvrđavu Lovrjenac (XI vek) na suprotnoj strani malog zaliva koji će verovatno prepoznati svi ljubitelji popularne serije Game of Thrones, prateći obalu do utvrde Svetog Ivana (XVI vek), zatim prolazi iznad gradskih vrata Ploče, uz tvrđavu Revelin (XV vek) i dalje kopnenom stranom do monumentalne kule Minčeta (XV vek), nakon čega se ubrzo vraća na početnu tačku.

Ceo krug je dug oko dva kilometra, a u zavisnosti od brzine i zadržavanja, lagana tura traje oko dva sata. Pri izlasku na zidine obavezno se dobro zaštitite od sunca i ponesite flašicu vode sa sobom, jer je osveženje na vrhu duplo skuplje nego u prodavnicama.

Gradska vrata Pile
Kula Bokar i tvrđava Lovrjenac


Tvrđava Revelin

Teško je izdvojiti šta od raznovrsne arhitektonske palete starog grada treba prvo videti i pomenuti. 

Možda najpoznatija od javnih zgrada iz vremena dubrovačke republike je Knežev dvor (XV vek), u kojem se danas nalaze istorijski muzej, galerija slika iz perioda između XV i XIX veka i atrijum za koncerte klasične muzike. Knežev dvor je građen u renesansnom maniru, sa zanimljivim tremom sa pet stubova i dva pilastra od kojih svaki ima drugačiji kapitel.

Južno od Kneževog dvora nalazi se Dubrovačka katedrala (XVII-XVIII vek), u baroknom stilu, izgrađena nakon što je stara katedrala (koju je po predanju u XII veku izgradio Ričard Lavlje Srce nakon što je u blizini Dubrovnika preživeo brodolom) do temelja srušena u zemljotresu, a prilikom arheoloških istraživanja poslednjih godina otkriveni su ostaci još starije vizantijske bazilike na istom mestu, koji još uvek čekaju da budu otvoreni za posetioce...

Pročelje Kneževog dvora
Dubrovačka katedrala
Pogled od katedrale prema Srđu

Severno od Kneževog dvora nalazi palača Sponza (XIV vek), nekada carinarnica a sada arhiv grada Dubrovnika, a preko puta je barokna crkva Svetog Vlaha, zaštitnika Dubrovnika, izgrađena početkom XVIII veka.

Trg između palače Sponza i crkve Svetog Vlaha krasi čuveni Orlandov stup, najstariji javni spomenik u Dubrovniku, koji je prvobitno podignut u XIV veku, ali je današnji kip mitskog viteza replika originalnog, stradalog tokom godina. Orlandov stup je znamenit i po tome što su dubrovački trgovci još u srednjem veku uzeli dužinu lakta ovog kipa kao univerzalnu meru za dužinu, pa je tako "Orlandov lakat" (dužine oko 51 centimetar) u Dubrovniku dugo korišćen za razmeravanje robe...

Još jedna značajna građevina na ovom trgu je i Gradski zvonik (prvobitno iz XV veka, obnovljen u XX veku prema originalnim nacrtima), sa zvonom u koje udaraju dve bakarne figure u narodu poznate kao Maro i Baro.

Palača Sponza
Crkva Svetog Vlaha
Orlandov stup
Gradski zvonik

Od zvonika nazad ka Onofrijevoj česmi vodi glavno dubrovačko šetalište, popularni Stradun (pravim imenom ulica Placa). Stradun je žila kucavica starog Dubrovnika i duž korza i u uskim bočnim uličicama nižu se kafane, restorani, knjižare, galerije, suvenirnice, uopšte sve što bi se moglo naći u samom srcu jednog ovako značajnog turističkog centra.

Arhitektonski gledano, Stradun nije zanimljiv kao neki drugi delovi starog grada, jer je republičkim propisima donetim nakon velikog zemljotresa strogo definisan tip gradnje u ovoj ulici pa zato sve kuće izgledaju vrlo slično i stvaraju pomalo monotonu sliku (koja je i dalje daleko, daleko živopisnija od slike bilo kog savremenog naselja na ovim prostorima, i šire).

Stradun




Što se tiče hrane i pića, ovde će svako naći nešto za sebe, od običnih malih prodavnica mešovite robe, preko pekara, picerija i hamburgerija, do specijalizovanih restorana sa plodovima mora i ribljim specijalitetima, pa čak i egzotičnim kuhinjama poput recimo korejske. Cene su možda malo jače u odnosu na turističke centre u regionu, ali nisu ništa manje pristupačne nego na drugim evropskim destinacijama ovog kalibra...

Lokalni delikatesi, uglavnom razne vrste slatkiša i mešavina sušenog voća, mogu se probati na pijaci, a ne bi trebalo propustiti salamu od smokve, koja se može naći u nekoliko varijanti, sa različitim dodacima.

Pijaca se noću rasklanja i postaje klasični trg


Nešto što mi je malo zabolo oči je ponuda suvenira: autentičnih poklona sa dušom Dubrovnika ima vrlo malo i potrebno je dobro zagrebati po zavučenim uličicama da se nađe nešto takvo.

Glavna ponuda svodi se na kičaste figurice, šolje, magnete za frižider i majice sa šaljivim natpisima, kakvi se mogu naći i u turistički najnerazvijenijim sredinama. Međutim, najtraženiji (a samim tim i ubedljivo najskuplji) suveniri odnose se na pomenutu seriju Game of Thrones, čiji je jedan deo sniman upravo u Dubrovniku.

Zbog toga je poslednjih godina ovde pojačan priliv turista namernih da vide poznate televizijske lokacije, što je matični kanal serije HBO sasvim lepo iskoristio ponudom zvanične memorabilije koja se prodaje po višestruko većim cenama nego lokalni suveniri. Samo poređenja radi, majice sa motivima starog grada mogu se kupiti za 7-8€, dok GoT majice koštaju i celih 30€... I prodaju se kao alva. Ovu situaciju su iskoristile i ovdašnje turističke agencije, pa su u poslednje vreme specijalizovane Game of Thrones ture sve popularnije.

Dok je s jedne strane sve ovo potpuno legitimna turistička kampanja kakva bi se pravila bilo gde u svetu, opet se nekako stiče utisak da se time ubija autentični duh Dubrovnika, pa ponositi lokalci (koji svoj grad na neki način još uvek doživljavaju kao zasebnu državu) uglavnom ne gledaju na ovu pojavu sa blagonaklonošću...

Utvrda Svetog Ivana
Arsenal - srednjovekovno brodogradilište, danas prestižni restoran

Izvorni duh stare dubrovačke republike čuva se manifestacijom Dubrovačke ljetne igre, koja se tradicionalno održava od 1950. godine i služi kao podsećanje na renesansno i barokno nasleđe grada, kroz dramske, muzičke i plesne priredbe koje se održavaju širom grada tokom jula i avgusta.

Naravno, za vreme održavanja igara povećan je i priliv turista, a otkako je poslednjih godina Venecija ograničila pristup turističkim kruzerima, Dubrovnik je postao značajan centar i ovog tipa turizma, što iz godine u godinu utiče i na povećanje cena turističke ponude...





Oni koji ipak više vole prirodne od arhitektonskih lepota i kulturnog nasleđa mogu uživati u vožnji brodom ili čamcem oko obližnjih ostrva, a tu su i neizbežne plaže, uglavnom koncentrisane oko poluostrva Babin Kuk koje je za vreme SFRJ važilo za elitno letovalište.

I danas se ovde nalaze luksuzni hoteli, ali kraj deluje pomalo inertno i pusto u poređenju sa užurbanim starim gradom. U blizini Babinog Kuka se nalazi i neobičan duboki zaliv (neki bi rekli i fjord) Rijeka dubrovačka, u koji se uliva reka Ombla, ponornica duga svega 30 metara.

Ombla se poslednjih meseci nalazi u središtu oštre rasprave između lokalnih ekoloških udruženja i kompanija koje su namerile da na tom mestu grade mini-hidroelektranu, što bi nepovratno uništilo ovo mesto. Kako će se ta saga završiti ostaje tek da se vidi...



Ovaj za sve ono što Dubrovnik ima da pruži i više nego prekratak vodič završiću tamo gde sam završio i obilazak Dubrovnika: na brdu Srđ, nazvanom po Svetom Srđu koji je bio zaštitnik grada pre Svetog Vlaha.

Na vrhu brda nalazi se tvrđava Imperijal, čiju izgradnju je u XIX veku započela Napoleonova vojska a dovršila Austrougarska; tvrđava je odigrala bitnu ulogu u odbrani Dubrovnika u ratu početkom devedesetih, tako da se u njoj danas nalazi muzej posvećen ovom sukobu, u koji ipak nisam zalazio, kao što ne bih zalazio ni u ratne priče koje su na ovim prostorima ostavile još uvek nedovoljno zarasle ožiljke...

Tvrđava Imperijal
Krst na vrhu Srđa

Do vrha se može stići na tri načina: peške (moj preferirani metod, za koji nažalost nije bilo dovoljno vremena), žičarom i automobilom. Na koji god način došli do vrha, posetioci su nagrađeni neverovatnim pogledom na grad, oko 400 metara niže. 

Po čistijem vremenu ceo stari grad se sa neverovatnom detaljnošću vidi kao na dlanu, i možda tek iz ove perspektive postaje potpuno jasno zašto Dubrovnik zovu i "biserom Jadrana". 

Tek kad se odjednom sagleda cela slika, čovek shvata koliko je to mesto nestvarno lepo i koliko je danas malo ostalo gradova koji izgledaju kao da je vreme u njima stalo pre mnogo vekova, a ostaju večno mladi i sveži.



Nekome ko razmišlja da poseti Dubrovnik mogao bih samo da savetujem da ne razmišlja previše. Grad koji je preživeo hiljadu i po godina, od čega skoro petsto godina u sadašnjem izdanju, biće tu sigurno i dugo posle nas. Pitanje je da li će nas biti dovoljno dugo.

Zato ne odugovlačite. Dubrovnik čeka.

A mogu i da vam preporučim odličnog vodiča!



2 коментара:

  1. Odlican tekst , lepo napisan i bez previse detalja a sa puno korisnih informacija. Upravo idem za dubrovnik pa ce mi ovaj tekst koristiti.

    ОдговориИзбриши