Ovogodišnja Vršačka transverzala bila je mnogostruko značajna akcija. Pored tradicionalnog obilaska transverzale, na Vršačkim planinama održano je i drugo kolo Vojvođanske treking lige, ali i prvo kolo Treking lige Srbije.
Uprkos dosadnoj kiši, na momente jakom vetru i sveprisutnom blatu, najdužu stazu je prešao i dvojac iz Rume. Doduše na začelju, ali se tako ona poslovica o upornosti koja se isplati samo još jednom pokazala tačnom.
Iako se PK "Borkovac" vodi kao takmičarski klub, Rumljani su, paradoksalno, potpuno inertni prema takmičarskim akcijama. Za akcije kluba nikad nije bilo problem skupiti i dva, pa i tri autobusa, ali nekako kad god bi došlo do nekog takmičenja svi dogovori su se obično završavali sa "ja bih, ali..." ili nekom sličnom rečenicom.
Ne računajući jednog trkača koji je odustao na pola Bukovačkog maratona 2013. godine, do sada sam bio jedini Rumljanin u Vojvođanskoj treking ligi, ali nikad nisam odustajao od napora da nagovorim i druge da mi se pridruže, i eto konačno sam uspeo u tome.
Mada sam imao kontakta sa više zainteresovanih kolega iz kluba, na kraju je put Vršca sa mnom krenuo samo drug Nenad Radić, mlad ali već prilično iskusan planinar koji poslednjih godina čini jednu od okosnica PK "Borkovac".
Neko bi rekao "spala knjiga na dva slova", ja kažem "ekipa mala, ali odabrana". I pored slabo prospavane noći, ranog polaska i prilično lošeg vremena, nije manjkalo ni elana ni dobrog raspoloženja i tri sata vožnje do Vršca nismo ni osetili.
Ostaci utvrđenja iz bronzanog doba podno Srednjeg vrha |
Još pre starta, dok smo prilazili domu Široko bilo neasfaltiranim putem, bilo je jasno da nas čeka jedna blatnjava avantura.
I zaista, na stazi je bilo blata u svim oblicima: ono teško, koje dugo ostaje na cipelama; ono klizavo, koje skoro da ne pruža nikakav oslonac; ono žitko, u koje noga propada do članka; ono lepljivo, koje može da otkine đon sa malo slabije cipele.
Blata je bilo svuda, i po svačijem ukusu, ako ga neko uopšte voli. Ipak, ko se plaši da se iskalja, ne bi trebalo ni da izlazi iz kuće, a kamoli da ide u planinu.
Zbog blata smo se kretali malo sporije nego inače, ali smo ipak u sasvim pristojnom roku uspeli da se popnemo prvo na vrh Lisičja glava (590 m.n.v.), a zatim i na Gudurički vrh (641 m.n.v.), najviši vrh Vojvodine.
Stvarno ne znam u čemu je stvar sa vrhovima Vojvodine: uz sav respekt trudu koji je potreban za jedan takav uspon, najviši vrhovi Vojvodine prilično su neimpresivni, što se ipak ne može pripisati njihovoj maloj visini, jer recimo na Vršačkim planinama postoji i mnogo atraktivniji Đakov vrh (koji tehnički i nije planinski vrh, jer dostiže skromnih 449 m.n.v.).
Na "krovu Vojvodine" |
Sa Guduričkog vrha spuštamo se do manastira Mesić, koji prema legendi datira iz prve polovine XI veka, što ipak nije potvrđeno istorijskim spisima. Kako god bilo, u pitanju je vrlo stara bogomolja, sa crkvom građenom u najlepšoj tradiciji raške škole, sa za Vojvodinu praktično neizbežnim baroknim zvonikom, stilski u jakom kontrastu prema ostatku građevine.
Zbog večite jurnjave na ovim trkama, nikad nisam imao dovoljno vremena da malo više razgledam ovaj manastir, ali biće valjda nekad prilike i za to.
Od Mesića nazad do Širokog bila trasa transverzale je promenjena u odnosu na prošlu godinu i nova staza je dosta duga, monotona i jako, jako blatnjava. Zapravo, sama završnica ove etape bila je možda i najnaporniji deo jučerašnje akcije.
Blato je na usponima vraćalo svaki korak unazad, malo ali dovoljno da zasmeta, a na silascima je bila potrebna ogromna koncentracija kako bi se održalo na nogama. Ipak, jedan veliki uspeh svih učesnika je da nije bilo ozbiljnijih povreda, što deluje gotovo neverovatno spram vrlo nezgodne podloge.
Blato |
Daždevnjak Steva |
A u domu nas je dočekalo jedno malo neprijatno iznenađenje: iako je bilo još dovoljno vremena da se velika staza pređe u limitu od 9,5 sati, organizator je odlučio da zatvori stazu, to jest petlju kojom se pravi dodatnih 12 kilometara koji prave razliku između srednje i male staze!
Ovde moram da uputim kritiku organizaciji, jer ovo zatvaranje tačaka uopšte nije bilo najavljeno ni na startu ni u pozivnom pismu. Osim toga, ako se kaže da je limit 9,5 sati, onda nema izgovora tipa "pašće mrak", "kontrolori su se umorili", "pobednik je već prešao stazu" i slično. Ako se nešto radi, radi se ili do kraja ili nikako.
Nebitno, nakon kraćih konsultacija odlučili smo da ipak završimo veliku stazu, pa šta bude.
Đakov vrh |
Na petlji naravno više nije bilo kontrolora, ali nas to nije sprečilo da ispešačimo sve po planu, redom Đakov vrh, zatim Vršačku kulu i na kraju takozvanu "crkvicu", to jest crkvu Svetog Krsta na brdu sa kojeg se pruža predivan pogled na ceo Vršac.
Čak ni sumrak nije bio problem, a drug Radić se pobrinuo i za jednu kratku, ali zanimljivu lekciju iz geomorfologije, po kojima je već poznat među rumskim planinarima, i šire.
Vršačka kula |
Crkvica |
Pogled na Vršac |
Na kraju uopšte nisam načisto hoće li nam biti priznata velika ili samo srednja staza, iako smo sve završili u zadatom roku, ali to nije ni bitno. Nikad se nisam bavio planinarenjem zbog priznanja, pa neću početi da brinem o tome ni sad.
Kako god da bude, ovih 35 kilometara, uglavnom po blatu, poslužiće dobro kao trening pred Fruškogorski maraton. A biće i do tada zanimljivih akcija. To je ono što je najbitnije.
Pisao sam komentar i sinoc ali ne vidim ga ovde pa da ponovim: naravno da vam je priznata velika staza jer ste je prešli u zadatom vremenskom ograničenju. Sve primedbe koje si izrekao stoje, praksa jeste bila da se na veliku ne pušaju oni koji do 15-15:30 ne dođu do doma jer bi onda teško završili u limitu stazu a dani su u martu još uvek kratki no to smo prevideli naglasiti na startu. Ove godine je definitivno bilo najteže preći stazu otkada je krenulo takmičenje u okviru Lige vidi se to i po broju onih koji su krenuli i uspešno savladali najdužu stazu.
ОдговориИзбришиZoran Vukmanov
Moram nešto da uradim povodom sistema komentara, mnogi se žale da su pokušali da ostave komentar a ja ništa ne dobijam na mail... :/
ИзбришиVideo sam sinoć rezultate, kažem ne bi mi bio problem ni da nam je priznata srednja staza, ali deo krivice je i naš jer smo bili prilično spori. Naravno, stoji da je konkurencija ove godine mnogo jača nego prošle, ali mogli smo mi to i brže. Biće bolje u Subotici. :)