Kajmakčalan, mit koji traje. (Juče i danas. Septembar i magla.)

Kopnena granica Grčke proteže se dužinom od preko hiljadu kilometara teško prohodnim planinama koje kao prirodni bedem dele najjužniju balkansku državu od njenih severnih suseda.

Najviša od tih pograničnih planina stoji na međi sa današnjom Severnom Makedonijom. Treća najviša planina Grčke - Voras (ili Nidže, kako je zvana sa suprotne strane granice), daleko je poznatija po imenu svog najvišeg vrha koga jednako zovu i Grci i Makedonci - Kajmakčalan.

Zavidne visine od preko dve i po hiljade metara iznad mora, vrh Kajmakčalan ipak nije značajan u planinarskom smislu koliko predstavlja mesto istorijskog hodočašća, kao poprište jedne od najslavnijih epizoda srpske istorije - Kajmakčalanske bitke.

Oblaci divljaju jutarnjim nebom. Hladna kugla bledog svetla na mestu gde bi trebalo da bude sunce tek na trenutke obznanjuje svoje stidljivo prisustvo.

Pokušavam da otvorim vrata automobila ali vetar ne dozvoljava da to bude iz prve. Uspevam nekako da se iskobeljam u planinsku zoru da se protegnem od vožnje i dremanja u sedištu i iste sekunde preispitujem tu odluku. Koliko juče bili smo na plaži, još uvek sam samo u majici, bermudama i sandalama.

Napolju je jedva par stepeni iznad nule. Osamnaesti septembar.

Bitka za Kajmakčalan vođena je od dvanaestog do tridesetog septembra 1916. godine. Završena je pobedom srpske vojske i zauzimanjem vrha koji su do tada držali Bugari. Bila je to prva srpska pobeda nakon povlačenja preko Albanije i prvi uspeh savezničke strane na Solunskom frontu.

Po sećanjima učesnika bitke, tih devetnaest septembarskih dana pre više od veka bili su magleni i ledeni. Bila je to jedna od bitaka na najvišoj nadmorskoj visini u I svetskom ratu. Na većoj visini ratovalo se jedino u Dolomitima.

Za nekoliko godina koliko pratim mountain-forecast.com još se nije desilo da prognoza ovoliko pogreši. Obećali su sunčan dan, ali svuda oko nas je zid magle. Kako tipično za grčke planine, razmišljam...

Odlučujem da sačekamo još malo, ali nemamo baš previše vremena za gubljenje. Čeka nas još preko sedamsto kilometara vožnje do kuće... Ako se oblaci ne raziđu za pola sata, krećemo, kažem. Još petnaestak minuta, kažem četrdeset pet minuta kasnije...

Od uspona na Kajmakčalan do sad smo odustajali već tri puta. Sada, na samo tri kilometra od vrha, ne vraća mi se u podnožje "samo" zbog oblaka...

Nakon što su zauzeli Kajmakčalan posle povlačenja srpske vojske, Bugari su opasali vrh sa čak četiri kruga rovova. I danas se neki od njih mogu videti u ostacima. Bugari su smatrali utvrđenje na vrhu neosvojivim i nazvali su ga Borisov grad, po tadašnjem prestolonasledniku Borisu III. Napad srpske vojske dočekalo je nekoliko hiljada bugarskih vojnika.

Tokom bitke za osvajanje Kajmakčalana poginulo je skoro pet hiljada srpskih vojnika, koliko je otprilike bilo i ranjenih. Bugarska strana imala je mnogo manje gubitaka - oko dve hiljade poginulih, sa oko šest hiljada ranjenih. Pobeda je ipak pripala srpskoj strani, potpomognutoj francuskim vojnicima.

Zauzimanje Kajmakčalana nije imalo naročito velik značaj za savezničku stranu, jer im je zbog nastupajuće zime bilo onemogućeno dalje napredovanje ka severu. Za srpsku vojsku je to pak bio nemerljiv trijumf. Srbi su Kajmakčalan tada nazvali "Kapija slobode", jer su posle ove pobede prvi put zakoračili na ono što je pre rata i izgnanstva bilo njihova država.

Dok oblačimo adekvatniju garderobu u relativnoj toplini kabine, negde ispod nas počinju da izranjaju siluete. Polako se približavaju, raštrkani po širokom putu koji je nekad definitivno bio asfalt.

Očigledno planinarska grupa. Postarija u proseku. Žena koja ih predvodi prilazi kolima i kuca nam na prozor. "Vidim da ste naši", kaže.

Upoznajemo se, pita da li smo već bili na vrhu. "Tek se spremamo", odgovaram.

"Hoćete li s nama?"

"Još se pakujemo, samo vi krenite, stići ćemo vas."

Razvlačimo se još bar pola sata, kao da imamo sve vreme ovog sveta... Kad smo se konačno smilovali da krenemo sustigli smo ih za desetak minuta...

Još malo u hodu razmenjujemo iskustva. Kolege su iz Surdulice, planinarski klub - Vlasina... Kao da se na toj Vlasini čitav prostor-vremenski kontinuum vezao u čvor... Oni su proletos bili na Fruškoj gori, penjali se iz Vrdnika na Kraljevu stolicu... Taj čvor može biti samo pletena osmica, ništa drugo...

Odmah po zauzimanju Kajmakčalana, komandant Stevan Tucović (brat poznatijeg Dimitrija) ostavio je u svom ratnom dnevniku belešku o stravičnim prizorima koje je zatekao na vrhu planine. Gomile unakaženih leševa, razbacanih delova tela, "koje najbolje svedoče o grozotama, nekulturnosti i varvarizmu ratova", zapisao je Tucović.

Arčibald Rajs, švajcarski forenzičar koji je sa srpskom vojskom prešao albansku golgotu i Solunski front, pominje i maglu, ledeni vetar, lešinare koji lete iznad bojišta...

Nedugo posle rata, nadomak vrha podignuta je kosturnica u koju su sakupljeni ostaci srpskih ratnika sakupljeni po okolnim brdima. Koliko je među njima i bugarskih kostiju, ne zna se.

Danas na grčkim padinama Vorasa funkcioniše skijalište, koje u delu godine bez snega izgleda kao da su borbe završene koliko juče, a ne pre više od veka...

Bilo da se sa grčke strane penjete na Voras ili sa makedonske na Nidže, uspon na najviši vrh ove planine nije tehnički zahtevan. Severni, makedonski prilaz je ipak mnogo duži, više od dvadeset kilometara kolskih puteva, pa se zato većina planinara penje iz Grčke, gde se vrhu može prići kolima na oko tri kilometra asfaltom ili čak jedva malo više od kilometar makadamom.

Za kasnije srpske državnike koji nisu ništa naučili od svojih prethodnika koji su prepešačili Albaniju, i taj kilometar je dugo predstavljao nepremostivu prepreku: prva zvanična delegacija srpske države na Kajmakčalanu posle Karađorđevića posetila je ovo mesto tek na stogodišnjicu bitke, i to je učinila - helikopterom! U doba kad sve više zapadnih političara voli da se pohvali planinarskim dostignućima (za razliku od "evropskih vrednosti" koje nam se nameću na silu, na ovo bismo i mogli da se ugledamo), ovaj "uspon" srpske svite delovao bi i komično kad ne bi zapravo bio bedan...

Na destogodišnjicu proboja Solunskog fronta, na Kajmakčalanu je izgrađena kapela posvećena Svetom Đorđu. Godinu dana kasnije u kapeli je - po njegovoj izričitoj želji - pohranjeno srce Arčibalda Rajsa. U decenijama koje su usledile "zlatno srce prijatelja srpskog iz najtežih dana" netragom je nestalo, ali uprkos optužbama sa raznih strana nikad nije utvrđeno šta se zaista desilo s njim...

Osmatračnica srpske komande sa vrha je posle rata preneta kamen po kamen u Beograd, gde i danas stoji, preko puta zgrade Narodne skupštine. Pogled sa Kajmakčalana morao je biti veličanstven - u krugu od nekoliko desetina kilometara nema višeg planinskog vrha.

Ovog osamnaestog septembra kapela se kroz maglu jedva nazire sa nekoliko desetina koraka. Mali kameniti plato na kom ona stoji sa severne strane se završava odsekom, odakle makedonski vetar bije toliko snažno da je skoro nemoguće stajati u mestu.

Teška vrata vezana su komadom žice, i s mukom se otvaraju da propuste namernike u unutrašnjost kapele. Dok napolju urla severac, unutra je začuđujuće tiho i svetlo. I začuđujuće skučeno...

Na malom pultu pored vrata stoji kutija sa neupotrebljivim pečatima vrha, knjiga utisaka i knjiga uspona. Skočanjenim prstima upisujem imena u ovu drugu, i primoravamo se da što pre krenemo nazad. Planinari sa Vlasine stižu za nama, i njima će itekako značiti da se makar na minut sklone sa hladnoće...

Posle njih mimoišli smo se sa još nekoliko grupa. Dobar dan, здравейте, γεια σας... Magla ili ne, i dalje je nedelja. Uvek pravi dan za planinarenje... Za istoriju, svaki dan je pravi dan.

Kako smo gubili visinu tako su se oko nas lagano razilazili i oblaci, i dok smo se spustili do skijališta dan je već ličio na letnji. Jedino je još vetar podsećao na ostatke jutrošnje hladnoće.

Još niže, na putu ka podnožju, počeli su da se ređaju prizori kakve očekujemo od jednog planinskog septembra. Planina nas je čak nagradila sa nekoliko lepih pogleda ka dolini.

Ali vrh iznad nas ostao je obavijen velom magle, nadohvat ruke a tako dalek i neopipljiv...

Današnji Kajmakčalan nije samo planinski vrh. U doba kad istorijski događaji ciklično dobijaju i gube na značaju, Kajmakčalan je mit koji traje. Mit o slobodi, koji nadrasta nacionalna i politička gledišta. Mit koji obične turiste pretvara u hodočasnike.

Zato i ne čudi to što mnoga planinarska društva iz Srbije ne mogu da zamisle turu u Grčkoj bez posete Kajmakčalanu, pa makar to bilo samo šest kilometara pešačenja.

Osećaj koji stvara jedno ovakvo mesto drugačiji je od pukog zadovoljstva nakon uspešnog uspona.

Neki od nas možda nikad neće stvarati istoriju, ali postoje mesta na kojima slavnu prošlost koju su živeli drugi pre nas praktično možemo dodirnuti...