Kučke planine

Severoistočno od Podgorice, duž crnogorsko-albanske granice, prostire se Kučka krajina. Surova i nepristupačna visoravan postojbina je jednog od najglasovitijih crnogorskih plemena, po kom je i dobila ime, a neplodna zemlja prošarana katunima i danas je mnogima dom.

Srce te jalove a dične oblasti čini jedna skupina planina oštrih i istaknutih golih vrhova. Neki ih smatraju najzapadnijim delom Prokletija, drugi ih svrstavaju uz obližnje Komove. A one stoje kao zaseban svet, kršne i ponosne kao i sami Kuči.

Crna Gora je prepuna divljih mesta, netaknute lepote. Nažalost, sa sve bržim razvojem planinskog turizma sve je manje onih u kojima možete da uživate u iskonskim pejzažima, i da se makar na trenutak osetite kao sami u celom svemiru.

Jedno od takvih mesta još uvek su Kučke planine.

Iako na potezu Kučke krajine ima više od petnaest vrhova preko dve hiljade metara nadmorske visine (i na desetine nižih), Kučkim planinama u najužem smislu smatra se grupacija visokih vrhova nedaleko od Bukumirskog jezera.

Među ovim vrhovima nalaze se i najviši vrh Kučkih planina - Surdup, kao i penjački najatraktivniji - Pasjak, tako da se izbor za prvi susret sa ovim predelima logično nameće sam od sebe.

U katun Mokra u dolini istoimene reke stižemo ujutro, ne prerano ali budući da se katun nalazi u dolini između visokih planina sunce dovde ne dopire do polovine prepodneva... Prva jutarnja kafa ionako najviše prija u sam cik zore, nebitno da li je taj cik u pola šest ili u osam...

Za dva (i po) dana, koliko imamo na raspolaganju, planirali smo obilazak najviših i najzanimljivijih vrhova Kučkih planina, onoliko koliko nam planine dozvole za tako kratko vreme. Ipak, ta glavna tura moraće da sačeka dan posle prospavane noći, jer posle noćne vožnje niko nije dovoljno koncentrisan i odmoran koliko to ovakav teren zahteva.

Zato je prvog dana na meniju Maglič, istaknuti greben preprečen između Kučkih planina i Komova. 

Maglič (negde se navodi i kao Maglić, ali kad si u nedoumici uvek slušaj lokalce) obično smatraju izdvojenim delom Kučkih planina, ali ima i onih koji ga proglašavaju za potpuno zasebnu planinu. Pitanje je da li je to uopšte bitno da bi se uživalo u onome što on ima da ponudi planinarima, a ono što ima da ponudi je pre svega najbolji pogled na okolinu.

Baš zbog te svoje izdvojenosti i velike relativne visine u odnosu na okolni teren, greben Magliča pruža izuzetne vizure na sve strane sveta, a prosto je nemoguće odrediti na koju stranu je slika lepša.

Ka severu se jasno vide moćni Komovi, mada istom panoramom dominira gromada ironičnog toponima Planinica, na koju se, već sa albanske strane, nadovezuje planina Vermoša.

Ka istoku, pogled preskače jedva desetak kilometara albanske zemlje i zaustavlja se na strahovitim zupcima Karanfila. Dalje iza njih, kameno more Prokletija širi se u nedogled...

Ipak, oči se nekako same najviše okreću ka jugu i stenovitim obrisima preko puta doline. Najviši vrhovi Kučkih planina već sa Magliča izazivaju divljenje pomešano sa dozom strepnje, još dovoljno daleko da deluju gotovo apstraktno a dovoljno blizu da dlanovi već počinju da se znoje u iščekivanju sutrašnje ture...

Ka zapadu... Pa, sa te strane smo zapravo izašli na greben Magliča i onda se i nismo nešto osvrtali unazad... Na tu stranu ionako nema toliko izraženih planina koje bismo već na prvi pogled prepoznali...

Pogled ka Komovima i Planinici

Uspon na Maglič nije težak, ali gotovo konstantna uzbrdica do izlaska na greben može biti itekako naporna. Pogotovo po toplom, sunčanom danu, bez ijednog drvceta pod koje bismo nekad tako rado zalegli, ali sa mnogo sočnih borovnica da put ka vrhu bude samo - sladak...

Spuštanje na suprotni kraj grebena, ka prevoju Širokar, dugo je koliko i uspon, ali nije i monotono. Široki travnati pašnjaci transformišu se u neobične stenovite formacije, nakon kojih se otvara pogled na okamenjene doline istačkane katunima.

Maglič (2142 m.n.v.)

Pogled ka Kučkim planinama

Koliko god da je priroda u ovim krajevima surova i negostoljubiva, toliko je lokalno stanovništvo puno dobrodošlice. Svako je uvek spreman na razgovor i svako će vas ponuditi makar čašom vode, ako ne i kafom i rakijom, mnogi odmah iznose odlične domaće sireve...

Neverovatno je koliko jedna ovakva bestragija može biti prepuna života. Za razliku od mnogih planinskih predela iz kojih ljudi netragom odlaze u potrazi za gradskom srećom, u kučkim katunima i dalje gore ognjišta. Čak i kada napuste ove gudure, mlađi se često ovamo vraćaju, a ima i onih kojima su ove kuće u kamenu i od kamena - stalan dom.

Ako je verovati lokalcima, svi katuni u dolini Mokre pripadali su nekada davno Ivanovićima, a kako se koja šćer udavala tako su zetovi dobijali u miraz katune koji od tada nose njihova prezimena.

Na karti pronalazim i katun Mirkovića negde podno Širokara. Odlučujem ipak da ne upriličim posetu prezimenjacima; verovatno nisu baš svi ovde ludi za nezvanim gostima, a i samom bih sebi delovao kao poslednja nabiguzica...

Silaskom na jaki makadamski put na Širokaru završava se pravo planinarenje i ostaje samo tabananje nazad do Mokre. Karta međutim pokazuje i jednu slabiju stazu koja se spušta do Mokre od katuna Maglič, pa mi pada na pamet da pokušam da se spustim tuda.

Da skratim priču, staza od katuna Maglič do katuna Mokra koja je jasno ucrtana na svim raspoloživim kartama (analognim i digitalnim) još od JNA topografskih karata iz 1972. godine zapravo nije nikakva staza već suvo korito planinske reke, pa još prepuno nekadašnjih vodopada i virova (čitaj: iznenadnih vertikalnih odseka i nepremostivih provalija).

Da još više skratim priču, povratak u katun je bio pravi adrenalinski začin koji je falio inače sjajnom planinarskom danu na Magliču... Do preranog mraka ostalo je vremena tek toliko za sumiranje utisaka i okvirno planiranje sutrašnje avanture...

Čak i usred dana, katun Mokra nije mesto gde će prosečan turista koji ne planinari naći neku zanimaciju za sebe. Jedini iole turistički sadržaj je jahanje konja, sledeća najuzbudljivija aktivnost je posmatranje domaćih životinja na pojilu.

Nema interneta, nema signala mobilne telefonije, struja dolazi i nestaje u talasima. Zen.

Zbog naglih promena temperature sa izlaskom i zalaskom sunca, zorom i sumrakom niz dolinu se spušta vetar. Kad se vetar primiri, noć je neobično mirna i još neobičnije topla za prelaz između leta i jeseni na 1500 metara nadmorske visine u crnogorskom kršu. Tek pred samu zoru postaje prehladno za spavanje u običnoj letnjoj vreći ispod tankog krova šatora, ali to je ionako vreme kad nam više treba razbuđivanje nego razvlačenje po postelji...

Staza ka najvišim vrhovima Kučkih planina kreće od Bukumirskog jezera.

Maleno ledničko jezero, uprkos nedostatku bilo kakve infrastrukture, sve je popularnije izletište za one koji vole da iskorače izvan zone konfora. Na samoj obali ugnezdio se improvizovani kamp, a jedini obris turističke ponude predstavlja kafanica sklepana od građevinskog kontejnera, nekoliko buradi i dasaka...

Za Bukumirsko jezero vezuje se i jedna interesantna legenda. Po njoj, jezero je dobilo ime po Bukumirima, nomadskom narodu koji je odlučio da se skući upravo na njegovim obalama, ali im je probleme pravio zmaj koji je živeo u jezeru. Da bi ga se otarasili, Bukumiri su zapalili ogromnu vatru i usijali jednu stenu koju su potom obrušili u vodu, ali je tada iz vode iskočio čovek na belom konju i prokleo ih da se međusobno poubijaju. Kletva se navodno obistinila i na mestu gde su nekad živeli Bukumiri ostalo je samo golo kamenje...

Makadam koji vuče duboko u srce zemlje Kuča uskoro se pretvara u običan zemljani put pa u utabanu stazu, i dok se okrenemo već smo sa svih strana okruženi kamenim gromadama bez previše izbora kuda dalje. Markirana staza uvlači nas u samu stenovitu utrobu Kučkih planina, nemilosrdan svet u kojem kao da ni zvuk ne može dugo da preživi...

Što se više približavamo vrhovima koji su nam cilj, raste i naše strahopoštovanje. Obično se na ovakvim planinama staza pred nama postepeno otvara i što smo bliži vrhu postaje sve jasnija, ali u ovom kamenom lavirintu putanju otkrivamo svakim korakom, dok je već sledeći potpuna nepoznanica.

U samom središtu tog prirodnog lapidarijuma, put se račva na tri strane. Levo, ka vrhu Štitan; pravo, ka vrhu Surdup, najvišem vrhu Kučkih planina; desno, ka vrhu Pasjak, najzahtevnijem za penjanje.

Naš plan obuhvata sva tri vrha, tako da nam je svejedno na koju ćemo stranu, ali ipak odlučujemo da se prvo popnemo baš na najviši vrh.

Štitan

Staza ka Surdupu (desno)

Pogled na Pasjak sa uspona na Surdup

Staza ka Surdupu vodi preko nepreglednog polja sipara, kuda markacije deluju samo kao preporuka ali ne i jedina moguća opcija.

Visoko iznad nas, oči su nam sve vreme uprte na blještavi lednik, za neke alpske prilike možda minijaturan ali u crnogorskim uslovima dostojan divljenja. Razmišljam samo kako da ga što efikasnije zaobiđemo...

Naravno, dešava se ono čega se najviše pribojavam - jedna crta beline tačno nam preseca put. Pokušavam cipelom da usečem bezbedan nogostup, ali led je isuviše tvrd da bi se načeo. Od suve stene deli nas samo tri metra, ali i to je previše da bismo rizikovali bez zimske opreme. Jedan pogrešan korak i bilo bi to jedno đavolsko sankanje sa grubom završnicom stotinak metara niže...

Dalje nećeš moći...

Nije dolazilo u obzir da pokušamo, pa šta bude. Neki bi sigurno uspeli da pređu, ali je verovatnoća da će svi preći bez problema bila jednostavno premala. Ali o predaji nismo ni razmišljali.

Odlazim malo u stranu da izvidim situaciju i pronalazim obilazni put, malo strmijom i tehnički zahtevnijom ali makar suvom stenom. Obilazimo lednik u širokom luku i tek kad izbijemo na prevoj shvatamo da odluka nije mogla biti ispravnija - čak i da smo prošli to kritično parče leda sačekao bi nas još jedan lednik koji ne bismo mogli da zaobiđemo...

Oblaznica

Završni uspon na Surdup vrlo je strm, bez tehničkih detalja ali može biti nezgodan zbog visoke trave koja krije markacije i kliza se po đonovima. Sama završnica je stenovita, sa tek par mesta na kojima je dovoljno osloniti se rukom.

I dok nam je sve vreme tokom uspona pogled bio prikovan na špic Pasjaka koji nas je tek čekao, sa Surdupa konačno puca vidik i na suprotnu stranu, ka Prokletijama i Albaniji.

Izmaglica pri horizontu ne uliva poverenje, ali brzo shvatamo da nam ipak ne stiže kiša - u albanskim nedođijama gorele su šume... Iznad nas su oblaci lebdeli tek toliko da nas zaklone od sunca dok smo na samom vrhu.

Surdup (2184 m.n.v.)

Najviši vrh Kučkih planina Surdup i tek nekoliko metara niži Štitan deli tek nekoliko stotina metara staze. Sa Surdupa se vraćamo na prevoj i penjemo na drugu stranu, i pre nego što smo se i zagrejali nagib počinje da popušta i ubrzo izbijamo na mali stenoviti plato sa svih ostalih strana okružen provalijama.

Štitan (2176 m.n.v.)

Štitan je dobio to ime jer posmatran odozdo podseća na veliki štit. Ipak, do tog podnožja tek se treba spustiti, prvo strminom koja kao da nema kraj, a zatim markiranim pravcem bez prave staze kroz sipar i škrape.

Ali, brže nego što mislimo, opet smo na raskrsnici staza između vrhova, spremajući se za poslednji planirani uspon.

Uspon na vrh Pasjak važi za najteži u Kučkim planinama, a smatraju ga i jednim od najtežih u Crnoj Gori uopšte, ne računajući naravno alpinističke smerove. Nadimak koji su mu dali planinari - "Kučki Očnjak" - govori sam za sebe.

Uspon dodatno otežava to što do vrha ne postoji markirana staza, zapravo većim delom ne postoji ni nešto što bi se moglo nazvati pravom stazom, pa tako treba pronaći prilaz završnom uskom parčetu grebena gde više ne postoje dileme. Saznanje o nekim ranijim usponima koji su se završili fatalno donosi sve osim olakšanja. A fizički umor donosi i pad koncentracije.

Kako se više približavamo oštroj kupi tako i sve više članova ekipe zaključuje da im je bilo dosta planinarenja za ceo dan.

Ne verujem u sudbinu i proviđenja. Verujem u slučajnosti koje deluju previše srećne da bi bile istinite. Jedino tako mogu da nazovem činjenicu da je upravo u trenutku dok smo se prebrojavali pred uspon iz doline naišlo dvoje mlađih planinara čiji cilj je takođe bio Pasjak, i da je jedno od njih bio upravo momak čiji YouTube snimak uspona na Pasjak smo gledali pripremajući se za ovu avanturu!

Istini za volju, ubeđen sam da bismo pronašli pravi put i bez njihovog navođenja, ali sam isto tako siguran da bi ta igra pokušaja i grešaka trajala mnogo duže od četrdesetak minuta koliko nam je ovako trebalo od podnožja do vrha Pasjaka.

Početak uspona na Pasjak

(Foto: Zoran Udovčić)

Prvi deo uspona vodi travnatim padinama, i nije toliko tehnički zahtevan koliko može biti opasan u slučaju kiše jer je trava klizava i kad je sasvim suva. Ovde i nije tako bitno uhvatiti tačan pravac jer prava staza ne postoji, postoji samo nekoliko orijentira (žbunje, stene, useci) ka kojima generalno treba ići.

Cilj je izbiti na jedan vertikalni zid obezbeđen komadom užeta. To je ujedno i najzahtevniji deo uspona, mada i do njega treba savladati par kraćih vertikala gotovo alpinističkom tehnikom.

Pauza pred najzahtevniji deo uspona

Nakon zida, izbija se na uzak, izložen greben sa čije obe strane zjape ambisi. Ova deonica nije toliko teška koliko je potrebno biti staložen i ne plašiti se visine. Sama završnica vodi vrlo strmim travnatim kuloarom čiji početak se i ne nazire u dubini...

Na kraju uspona koji ostavlja utisak totalne divljine, prosto je iznenađujuće na vrhu zateći metalnu kutiju sa pečatom i knjigom uspona. Ono što nimalo ne iznenađuje su fascinantni pogledi, čitav svet kao na dlanu... Zbog osećaja poput ovih vredi biti živ.

(Foto: Stevan Žugić)

Kao po nepisanom pravilu, kad kod ovakvih uspona unapred brinete oko silaska, silazak obično prođe mnogo lakše nego što mislite. Tako je i spust sa Pasjaka prošao relativno bezbolno i dovoljno opušteno da smo mogli da obraćamo pažnju i na druge stvari osim toga gde postaviti ruku a gde nogu.

Tako smo na jednoj poličici otkrili i svežanj armature, očigledno spremne za ankerisanje neke buduće sajle... Ali, koliko će to uopšte olakšati uspon na Pasjak, veliko je pitanje...

Povratak u dolinu Bukumirskog jezera se odužio, ali posle dana ispunjenog do maksimuma nikome se više nije žurilo. Čobanska pesma odjekivala je kamenim amfiteatrima, zastajkivali smo da se poigramo sa samo naizgled opasnim ovčarskim psima.

Za visoke vrhove sunce je zašlo brže nego što smo očekivali, ali ostalo je dovoljno vremena za hladno pivo u improvizovanoj kafani. Retko kad je toliko prijalo.

Ostalo je i još toliko ideja za nove posete ovom tek načetom kraju, još toliko primamljivih vrhova i staza za koje tek treba da otkrijemo kuda vode. I sveobuhvatan osećaj zahvalnosti planini što nam je dozvolila da uživamo u njenim lepotama...

Sve je manje mesta gde se čovek može osetiti tako sićušno i tako moćno u isto vreme, rezervisanih samo za one kojima nije teško da se malo potrude da bi doživeli nešto što se ne doživljava svaki dan. (A priroda će takve mnogostruko nagraditi.)

Jedno od takvih mesta su i Kučke planine, predeo divlje, neukrotive prirode koju čovek može posećivati hiljadu puta ali nikad njom neće gospodariti.

Neka mesta jednostavno poseduju neku primordijalnu snagu kojoj mi samo možemo da se prilagođavamo. Na sreću - našu. Planine su ionako potpuno ravnodušne, planine su bile tu mnogo pre nas i ostaće tu mnogo pošto nas više ne bude.

Mi samo možemo da se smatramo privilegovanim što su nam dopustile da makar i toliko kratko postojimo u njihovim visinama.