Stazama Petruških monaha

Kučajske planine čine jedno od najređe naseljenih područja u Srbiji, pa su samim tim i mnogo bliže onoj iskonskoj divljini nego neke druge, popularnije prirodne celine. Teško je i zamisliti da je ovako pust kraj u srednjem veku bio jedan od najznačajnijih centara duhovnosti u srpskim zemljama. Prema predanju, oko kanjona reke Crnice, pritoke Grze, između X i XV veka nalazilo se preko četrdeset manastira, kao i značajan utvrđeni grad Petrus, po kojem ceo taj predeo i danas nosi ime - Petruška oblast. Staze Petruških monaha, vekovima zaboravljene i zarasle, poslednjih godina su sve popularnije među poklonicima, izletnicima, ali i ozbiljnim avanturistima...


Ko je i kada osnovao grad Petrus istorija nije upamtila. Pod imenom Pustoš Petrus, grad se prvi put pominje sredinom XIV veka, kada je car Dušan dodelio ovu oblast na upravljanje županu Vukoslavu, za koga se veruje da je na litici iznad reke Crnice podigao utvrđenje čiji su ostaci i danas vidljivi. Međutim, arheološka istraživanja otkrila su delove konstrukcije iz VI veka, kao i rimske bakarne novčiće, pa se smatra da je na ovom mestu postojalo utvrđenje još u doba Justinijana. Možda još jedan dokaz veće starosti grada je i samo njegovo ime, kao latinizirana verzija grčke reči "petros", sa značenjem "kamen" ili "stena"...

Koristan savet za namernike: na sve, ali sve putokaze u okolini Petrusa
treba ispred oznake udaljenosti staviti još jednu jedinicu...

Pogled na Petrus iz podnožja

Podgrađe

Pogled na planinu Babu

Zabeležena istorija Petrusa nije trajala dugo: početkom XV veka zauzima ga Musa Čelebija, sin sultana Bajazita, i već od sredine veka grad se više ne pojavljuje u pisanim izvorima. Do danas su od Petrusa ostali samo delovi zidina i tragovi veštačkog šanca, a ostale su i legende među okolnim življem. U selu Zabrega, nedaleko od nekadašnje tvrđave, još uvek se pripoveda o bici na obližnjoj rečici Dubravnici 1381. godine, kada je tadašnji vlastelin Petrusa Crep Vukoslavić odbio napad turske vojske, a pripoveda se i da je i (mitski) junak Pavle Orlović krenuo u Kosovski boj upravo iz Petrusa.

Ostaci zidina Petrusa

Sa mesta na kojem se pre mnogo vekova nalazio grad još uvek se pružaju izuzetni pogledi na okolinu, pre svega na kanjon Crnice duboko ispod. Središnjim prostorom nekadašnjeg utvrđenja dominira kamena gromada, nazvana Krstata stena, na kojoj postoje tragovi obrađivanja ljudskom rukom ali nije poznato da li je u funkcionisanju grada imao i praktičnu svrhu. Od samog Petrusa to je manje-više sve što je ostalo...

Krstata stena

Mnogo više ostataka ima od Petruških manastira na obalama Crnice, a i oni su uglavnom u ruinama. Najbliži selu Zabrega, samim tim i najpoznatiji (i najuređeniji) su manastir Svetog Jovana Glavoseka, odmah podno grada Petrusa, i manastir Namasija, na suprotnoj strani sela.

O nastanku manastira Svetog Jovana Glavoseka ne zna se gotovo ništa, a na osnovu jednog zapisa u kamenu utvrđeno je da je obnovljen 1520. godine. Masivni zidovi crkve sačuvani su samo do oko metar i po visine, dok su osnove zidova okolnih konaka rekonstruisane tek toliko da se može steći utisak kako je cela manastirska porta mogla da izgleda, priljubljena uz strmu padinu sa jedne strane i okrenuta ka reci sa druge...

Manastir Svetog Jovana Glavoseka

Manastir Namasija podignut je najverovatnije u XV veku, a smatra se monaškom zadužbinom. Od manastira Namasija (koju ne treba pobrkati sa manastirom Manasija u okolini Despotovca) takođe su ostali samo donji delovi zidova, ali su na njima sačuvani i tragovi originalnog živopisa. Crkva je delimično rekonstruisana, a posebna zanimljivost su ostaci visoke peći - mutvaka - jedinstveni na ovim prostorima. Peć se nalazila u sklopu odavno srušene manastirske trpezarije, a sudeći po arheološkim istraživanjima, osim za spremanje hrane služila je i za pečenje predmeta od keramike.

Ostaci manastira Namasija

Predanje kaže da su prve manastire u Petruškoj oblasti osnovali u X veku svetogorski monasi koji su ovde došli da bi širili hrišćanstvo. Tokom vekova, na ovom prostoru se pominje više od četrdeset manastira, zbog čega Petrušku oblast nazivaju i "malom Svetom gorom". Danas se mogu locirati ostaci tek dvadesetak manastira, od čega je svega nekoliko koliko-toliko uređeno i dostupno posetiocima.

Ruševine starog grada Petrusa i manastira spaja staza koju su trasirali članovi udruženja "Petrus" iz Zabrege i planinarskog kluba "Javorak" iz Paraćina, a koja se može obići na više načina i podeliti u više celina. Osnovni krug "staze Petruških monaha" obilazi Petrus i manastire u njegovoj neposrednoj okolini, a ova staza prilagođena je svima, bez obzira na uzrast i fizičku spremnost.

Mutvak

Od manastira Namasija dalje ka severu ulazi se u sam kanjon reke Crnice, u kom se nalazi još nekoliko manastirišta. Ta staza već zahteva malo izraženiji avanturistički duh i jaču kondiciju, jer osim napornog pešačenja treba i zagaziti vodu na nekoliko mesta, ali i mnogo bolju logistiku jer se ne vraća nazad na početnu tačku već se završava kod sela Sisevac sa suprotne strane kanjona.

Pećina u steni ispod Petrusa

Lakši deo uspona do pećine

(Foto: Goran Tile Tintor)

Međutim, posebnu poslasticu za one najodvažnije predstavlja pećina u steni ispod samog Petrusa. Legenda kaže da su se žitelji Petrusa sklanjali u pećinu pred najezdama neprijatelja, i da je dotle vodio tajni prolaz iz samog grada. Koliko u ovome ima istine diskutabilno je, jer nikakav prolaz još uvek nije otkriven a i sam Petrus nije dugo odolevao napadačima, pa je više verovatna teorija da su se ovde povlačili isposnici u samovanje i molitvu.

Teži deo uspona do pećine

Iako se istraživački i konzervatorski radovi u Petruškoj oblasti (sa prekidima) vrše još od sedamdesetih godina XX veka, staza do pećine trasirana je tek 2018. godine. To ne znači i da je sam pristup pećini značajnije olakšan: staza je vrlo strma, puna sitnog sipara i klizavog stenja, a poslednjih tridesetak metara uspona je gotovo vertikalno, zbog čega je na toj deonici fiksirano i uže za obezbeđenje. Ipak, ako nalet adrenalina nije vredan sam po sebi, pogled iz pećine na dolinu Crnice opravdava svaku muku...

Bilo da je reč o najkraćoj varijanti prilagođenoj svima, ili o zahtevnijim opcijama za one više željne izazova, Petruška oblast Kučajskih planina teško da će bilo koga razočarati. Pa ipak, s obzirom na sve što nudi namernicima, stiče se utisak da nije poznata ni delić onoga onoga koliko zaslužuje. Ali baš to može biti najveća preporuka: za razliku od mnogo drugih lepih predela u Srbiji, stazama Petruških monaha još uvek nisu zavladale gužve i komercijala, pa u ma koliko velikoj grupi došli, još uvek na trenutke možete osetiti iskonski, vekovni mir, praćen samo žuborom vode i cvrkutom ptica... Ako ni zbog čega drugog, vredi ih obići samo zbog toga.

DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA: