Zelengora nije ni najviša ni najprostranija, ali se s pravom smatra jednom od najinteresantnijih planina dinarskog sistema. Smeštena u jugoistočnom delu Bosne, pre bi se mogla nazvati skupinom više razbijenih brda i planinica, a upravo iz te raznolikosti potiče i njena retko viđena lepota. Široke livade, blage padine, guste šume, krševite kose, duboki kanjoni, pitoma jezera, neprohodne gudure, uređena izletišta, na Zelengori će svaki zaljubljenik u prirodu naći nešto po svojoj meri.
Zelengora skoro celom svojom površinom leži na teritoriji nacionalnog parka Sutjeska, pa se tako i polazna tačka za većinu njenih staza nalazi na Tjentištu, centralnoj tački celog ovog kraja, u naselju minijaturnom po broju stanovnika ali džinovskom po istorijskom značaju: upravo je na ovom mestu u maju i junu 1943. godine bitka na Sutjesci presudno uticala na promenu slike o partizanskom pokretu u očima svetske javnosti, od gerilske bande do legitimnog antifašističkog pokreta. Ipak, narodnooslobodilačka borba je tema za neku drugu priču. Zelengora zbog koje smo mi danas tu je samo ona od brda i dolina.
Dok sedimo na terasi hotela Mladost na Tjentištu i razrađujemo plan sutrašnjeg pešačenja, lokalni vodič koji nam je preporučen kao najbolji u ovim krajevima uporno nas ubeđuje da je ono što smo zamislili prevelik zalogaj za jednu tako veliku grupu.
"Neke planine se mogu obići za dan, dva, nedelju", kaže, "ali Zelengora je čitav život".
Gde god čovek da ode, lokalni vodiči su isti: ma koliko bili dobri, uvek će to svoje blago gostima služiti tek na kašičicu, delom da bi ga ljubomorno zadržali za sebe, a delom da bi ih što više puta videli u gostima; nikome od njih ne odgovara da neko odjednom vidi sve što može da vidi na "njihovoj" planini i da se nikad više ne vrati... Čini mi se da sa Zelengorom ipak nema te bojazni, da će uvek ostati nešto vredno povratka ma koliko toga videli odjednom.
"Neke planine se mogu obići za dan, dva, nedelju", kaže, "ali Zelengora je čitav život".
Gde god čovek da ode, lokalni vodiči su isti: ma koliko bili dobri, uvek će to svoje blago gostima služiti tek na kašičicu, delom da bi ga ljubomorno zadržali za sebe, a delom da bi ih što više puta videli u gostima; nikome od njih ne odgovara da neko odjednom vidi sve što može da vidi na "njihovoj" planini i da se nikad više ne vrati... Čini mi se da sa Zelengorom ipak nema te bojazni, da će uvek ostati nešto vredno povratka ma koliko toga videli odjednom.
 |
| Osveženje uz stazu |
 |
| Pogled na Gornje bare sa padina Uglješinog vrha |
Kako se rasklimanim džipom po drndavom makadamu približavamo račvanju puteva za jezera Gornje i Donje bare, sve sam sigurniji u to. Pola sata vožnje potrebno je samo da bismo došli do mesta odakle možemo pešice da obiđemo samo srce Zelengore, a svaki usputni puteljak deluje kao da vodi do nekog skrivenog mesta itekako vrednog pogleda.
Putokaz kaže da do Bregoča, najvišeg vrha Zelengore, ima četiri sata hoda, vodič da je taj uspon i povratak neizvodljiv u jednom danu... Naš cilj je zato samo Uglješin vrh, zatravljena kupa iznad jezera Gornje bare, jedva dva kilometra od mesta gde nas ostavlja prevoz. Plan je da se posle spustimo i do Donjih bara, i tako zaokružimo turu oko jezera istočne Zelengore.
Putokaz kaže da do Bregoča, najvišeg vrha Zelengore, ima četiri sata hoda, vodič da je taj uspon i povratak neizvodljiv u jednom danu... Naš cilj je zato samo Uglješin vrh, zatravljena kupa iznad jezera Gornje bare, jedva dva kilometra od mesta gde nas ostavlja prevoz. Plan je da se posle spustimo i do Donjih bara, i tako zaokružimo turu oko jezera istočne Zelengore.
 |
| Uglješin vrh (1859 m.n.v.) |
Uspon ka Gornjim barama je blag, prvo kroz bukovu šumu, a zatim kroz livade sa visokom travom, pa se onda ka Uglješinom vrhu nagib naglo povećava. Možda staza ka vrhu nije zahtevna, ali itekako skraćuje dah i tera znoj na pore. Srećom, pogledi koji pucaju na sve strane sveta nadoknađuju svaku muku.
U priči neko pominje jednog lokalnog vikend-avanturistu koji se igrom slučaja zadesio na Novom Zelandu pa je posle pričao kako nikad nije video ništa lepše, a mi se pitamo šta je pre toga uopšte i video; sa padina Uglješinog vrha okolni grebeni deluju kao preslikani sa stranica Tolkinovih romana, još nestvarnije samim tim što su stvarni...
U priči neko pominje jednog lokalnog vikend-avanturistu koji se igrom slučaja zadesio na Novom Zelandu pa je posle pričao kako nikad nije video ništa lepše, a mi se pitamo šta je pre toga uopšte i video; sa padina Uglješinog vrha okolni grebeni deluju kao preslikani sa stranica Tolkinovih romana, još nestvarnije samim tim što su stvarni...
 |
| Pogled sa Uglješinog vrha niz greben Tovarnice ka vrhu Planinica |
Ali do Uglješinog vrha samo su dva kilometra. Malo je to ipak... Presabiramo se, do Bregoča ima još skoro sedam. I onda još toliko u povratku. Uz dosta izgubljene visine posle Uglješe, pa onda opet jak uspon. Prevelik zalogaj, ponavlja naš bosanski kolega, i to je dovoljno da prelomimo. Sremački inat je faktor na koji se u ovim krajevima ne računa. Probrana, ali ne ni tako mala ekipa, zapućuje se ka najvišoj tački Zelengore!
Moram da priznam da je u nekim trenucima zaista i delovao neuhvatljivo, predaleko, isuviše zaklonjen oblacima da bi se mogao sagledati u punom svetlu. Ali, svako brdo donosilo je neke nove vizure, svaka krivina na putu otvarala je nove horizonte, i uživanje u šetnji zelenim gorama Zelengore bilo je toliko da niko nije ni pomišljao kako je njen najviši vrh nedostižan, uprkos nebu koje je sve više tamnelo oko nas...
Još jedno brdo, pa još jedno, pa još jedno iza njega, i na njemu - krst! Rekao bih "taman kad smo pomislili da nećemo stići pre kiše", ali znam da niko od nas to nije pomislio... Ali, prostrta pod nama, Zelengora nije ni počela da nam otkriva svoje tajne. Ako bi neko možda smatrao da je, savladavši uspon do njenog najvišeg vrha, savladao i ovu planinu, teško bi se ogrešio o ovo nepregledno prostranstvo.
Oblaci nam ipak nisu dozvolili da u uspehu i uživamo: uskoro su počele da promiču i prve kapi, i jedva minut pre grmljavine komandovano je povlačenje. Jedna mala bitka je možda dobijena, ali priroda će uvek imati poslednju reč. A Zelengora je čitav život, i više od toga.
Oblaci nam ipak nisu dozvolili da u uspehu i uživamo: uskoro su počele da promiču i prve kapi, i jedva minut pre grmljavine komandovano je povlačenje. Jedna mala bitka je možda dobijena, ali priroda će uvek imati poslednju reč. A Zelengora je čitav život, i više od toga.
 |
| Bregoč (2014 m.n.v.) |
 |
| Pogled na Kozje strane (2013 m.n.v.), drugi vrh Zelengore po visini |
Na pola puta nazad, prokisli i cipela natopljenih rosom, pokušavamo u jednom trenutku da ulovimo neku prečicu koju nam sugeriše topografska karta JNA stara skoro pola veka (koje su na ovim prostorima još uvek standard); vreme je jaku stazu koja zaobilazi Uglješin vrh izbrisalo kao gumicom, i među šibljem i koprivama vidi se tek redak utaban trag, možda čak ne ni čovečiji...
Ako sam nešto naučio za sve ove godine planinarenja, to je da su topografske karte JNA vrlo dobro sredstvo generalne orijentacije, nezamenljiv izvor toponima, ali često i najbolji način da čovek u prirodi zaluta ako ih se drži kao pijan plota...
Ako sam nešto naučio za sve ove godine planinarenja, to je da su topografske karte JNA vrlo dobro sredstvo generalne orijentacije, nezamenljiv izvor toponima, ali često i najbolji način da čovek u prirodi zaluta ako ih se drži kao pijan plota...
Do prevoza smo se ipak vratili istim putem, možda težim ali makar vidljivim, stekavši usput i novu poznanicu. Hodajući polako na čelu kolone, posred staze video sam nešto što mi se učinilo kao crno životinjsko govance, i dok sam se okrenuo da kažem ostalima da paze gde staju govance je podiglo glavu, otkrilo prodorne crvene oči i vijugavo klisnulo u visoku travu, naravno preduhitrivši i fotoaparate... Lokalni vodiči kasnije rekoše da je to crna šarka, ređa ali i otrovnija od one obične...
Sva je sreća da smo na vreme odustali i od one "prečice" (mada su neki navaljivali da pođemo dalje, ma može tuda da se prođe), jer smo mogli da upoznamo i krupniju faunu - u gustoj šumi kroz koju je pre četrdeset i kusur godina prolazila pešačka staza danas se nalazi ogledni rezervat medveda, a pre desetak godina na tom potezu je jedan Francuz nestao bez traga; novčana nagrada za bilo kakvu informaciju o njemu još uvek je na snazi, ali sumnjam da bi za neke čobane, budale iz ravnog Srema neko dao i pet para...
Sva je sreća da smo na vreme odustali i od one "prečice" (mada su neki navaljivali da pođemo dalje, ma može tuda da se prođe), jer smo mogli da upoznamo i krupniju faunu - u gustoj šumi kroz koju je pre četrdeset i kusur godina prolazila pešačka staza danas se nalazi ogledni rezervat medveda, a pre desetak godina na tom potezu je jedan Francuz nestao bez traga; novčana nagrada za bilo kakvu informaciju o njemu još uvek je na snazi, ali sumnjam da bi za neke čobane, budale iz ravnog Srema neko dao i pet para...
A vrleti Zelengore kriju toliko mesta gde ljudska noga još uvek nije kročila, i gde ljudska noga nema ni šta da traži. Ali, čak i ono što je dostupno namernicima teško da se može ispešačiti za dan, dva ili nedelju. Možda Zelengora nije baš tolika da bi mogao da joj se posveti čitav život, a možda je čak i veća od života...
Onih par dana koliko smo mi imali nije bilo ni izbliza dovoljno da to zaključimo. Naša avantura po zelenim gorama Zelengore nije se okončala na Bregoču, ni pod jezerima Gornjih bara, ali za sve ono što nam je u šetnji privuklo pogled trebalo bi nam mnogo, mnogo više vremena... Sad, da li čitav život ili ne, vreme će pokazati.
A koliko je uspon na Bregoč preko Uglješinog vrha krupan zalogaj, možete se i sami uveriti prateći trek naše ture (bez ikakvih prečica):
https://www.wikiloc.com/mountaineering-trails/zelengora-gornje-bare-bregoc-39206392
DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA:
Нема коментара:
Постави коментар