26. 2. 2019.

Sunčani sat iz Sirmijuma


Malo je onih koji ne znaju da se na području današnje Sremske Mitrovice nalazio jedan od najznačajnih gradova Rimske imperije. Nažalost, vrlo malo ostataka antičkog Sirmijuma danas je vidljivo oku, a još manje je dostupno znatiželjnicima. U lapidarijumu Muzeja Srema izloženo je neprocenjivo blago pokretnih spomenika, među kojima i jedan od najzanimljivijih arheoloških nalaza na ovim prostorima - sunčani sat iz Sirmijuma.

Iako se to na prvi pogled ne bi reklo, lapidarijum Muzeja Srema jedna je od najbogatijih zbirki tog tipa na ovim prostorima. U atrijumskom dvorištu zgrade iz XVIII veka svoje mesto su našle stotine rimskih spomenika - nadgrobnih ploča, sarkofaga, stela, žrtvenika... Ipak, zbirkom u svakom smislu dominira sunčani sat iz Sirmijuma, jedinstven po mnogo čemu.






Sunčani sat izrađen je oko 100. godine naše ere, kao deo monumentalne grobnice Kratila Papija, uglednog žitelja Sirmijuma i potomka stare patricijske porodice poreklom iz Rima. Papije je lično naručio ovakav spomenik, koji su od bračkog mermera napravili vajar i astronom iz Grčke.

Proračun sata urađen je specijalno za geografsku poziciju Sirmijuma, tako da bi sat i danas bio nepogrešiv da je u funkciji (bronzana igla koja baca senku nažalost nije preživela do današnjih dana), a posebnu zanimljivost predstavlja horizontalna linija po sredini brojčanika, po kojoj je senka padala tačno za vreme prolećne ravnodnevice, čime je obeležavan kraj stare i početak nove godine prema rimskom kalendaru.





Međutim, ono što sunčani sat čini jedinstvenim je skulpturalna forma, sa tri figure koje drže školjku sa brojčanikom.

Najveća i najistaknutija figura predstavlja Atlasa, titana koji na svojim leđima nosi nebeski svod. Iza njega nalaze se dve manje figure, od kojih jedna predstavlja mitskog junaka Herakla, dok se oko identiteta druge različiti izvori ne slažu - kod nas je zvaničan stav da je u pitanju Ifikle, Heraklov smrtni blizanac, dok strani arheolozi uglavnom smatraju da je treći lik zapravo Zevs, bog groma i neba.

Obe teorije jednako su diskutabilne: budući da nigde drugde na svetu ne postoji skulpturalni prikaz Ifikla, u tom slučaju bi ova skulptura bila jedinstvena u svetskim okvirima, ali je nemoguće nedvosmisleno dokazati da se zaista radi o Ifiklu. Sa druge strane, malo je verovatno da treća figura prikazuje baš grčkog Zevsa, a ne rimskog Jupitera, jer joj nedostaju neka važna obeležja ovog božanstva poput munje...

Bilo kako bilo, jedini koji bi mogli da razreše ovu dilemu nisu na ovom svetu skoro dve hiljade godina...

Atlas
Herakle
Ifikle (ili Zevs?)

Koga god predstavljale tri figure sirmijumskog sata, nepobitno je da se radi o jednom od najznačajnijih spomenika rimske kulture ne samo kod nas već i uopšte. Tokom godina, mnogi svetski poznati muzeji (među kojima i Luvr i Metropoliten) pokušavali su da ga otkupe, ali je na našu sreću sat do danas ostao u Sremskoj Mitrovici.





Priča o pronalasku sunčanog sata zanimljiva je koliko i njegova istorija. Pronađen je tokom kopanja temelja za izgradnju jedne privatne kuće 1981. godine. Budući da je vlasnik znao da bi mu dalja arheološka istraživanja na duže vreme odložila ili skroz obustavila gradnju, nalaz je odmah sakrio da bi ga tek kad je izgradio kuću uredno predao nadležnima.





Iako je sunčani sat iz Sirmijuma u svetskoj arheološkoj javnosti prepoznat kao spomenik od izuzetnog značaja, stiče se utisak da kod nas nije ni dovoljno poznat ni dovoljno cenjen. Sat se smatra simbolom grada i odavno je našao svoje mesto čak i među suvenirima, praktično ne postoji žitelj Mitrovice koji ne zna za njega, ali i pored toga deluje kao da je vrlo malo Mitrovčana zaista svesno njegove vrednosti.




Negde drugde bi se razgledanje spomenika ovakvog kalibra naplaćivalo mnogo više od 150 dinara, koliko košta ulaznica u Muzej Srema, a jedan tako neprocenjiv eksponat sigurno ne bi stajao na otvorenom, izložen atmosferskim uticajima i "na izvol'te" radoznalim prstima i potencijalnim vandalima.

Idealno, u dvorištu bi se nalazila kopija, a original bi bio prikazivan u strogo kontrolisanim uslovima, podrazumeva se u zatvorenom prostoru. Primeri ovakve prakse odavno su svakodnevica svuda gde se drži do kulturno-istorijskog nasleđa, samo je kod nas to još uvek domen naučne fantastike...




Mada, u sredini u kojoj je najnormalnija stvar da se arheološki lokalitet star preko 1800 godina bukvalno sravni sa zemljom da bi se na njegovom mestu napravio trg popločan odurnim behatonom, očekivati svetske standarde u prezentaciji jednog komada mermera možda je i preterano.

A opet, zaposleni u Muzeju Srema i Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Sremskoj Mitrovici sigurno se oko toga manje pitaju nego univerzalni autoriteti iz kožnih fotelja... Zato je možda i bolje što njima ovaj spomenik nije toliko interesantan, jer ko zna kako bi tek on bio osvežen i unapređen...




Da li će se jednom stvoriti uslovi da sunčani sat iz Sirmijuma (o ostalim eksponatima lapidarijuma da i ne govorimo) bude zaštićen i prikazan kako dolikuje jednom spomeniku svetskog značaja, ostaje otvoreno pitanje.

Za to bi ipak bila potrebna mnogo veća i svakako adekvatnija muzejska zgrada, koja bi u ovom trenutku predstavljala preveliku investiciju i za mnogo veće i bogatije gradove od Sremske Mitrovice, a tada ni cena ulaznice sigurno ne bi bila na nivou jedne kafe u malo boljem kafiću...

Ali opet, za toliko blago na jednom mestu, vredelo bi. Zar ne?



DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA:

Нема коментара:

Постави коментар