Grza i vrhovi Južnog Kučaja za kraj treking sezone 2017

Treking sezona 2017 zatvorena je trkom na Južnom Kučaju, u okolini izletišta Grza. Novi treking šampion Srbije je beogradski Balkan, dok je prošlogodišnja pobednička ekipa Gora iz Kragujevca zauzela drugo mesto, ispred Ozrena iz Sokobanje. U pojedinačnoj konkurenciji šampioni su Aleksandar Mitić iz Pančeva (koji je spojio titule Vojvođanske treking lige i Treking lige Srbije u "duplu krunu") i Ivana Cenerić iz Kragujevca.

Međutim, razloga za slavlje imaju i drugi timovi, između ostalih i rumski Borkovac: naša Jelena Radosavljević, šampionka Vojvođanske treking lige, u konkurenciji dama zauzela je drugo mesto, dok je klub sezonu završio na visokom petom mestu u generalnom plasmanu 73 registrovana kluba. Ali to nije sve: u 2017. godini Borkovac je klub sa ubedljivo najviše bodova u obe treking lige zajedno!

Ovogodišnja borba na dva fronta bila je iscrpljujuća, naročito u periodima kada su kola Vojvođanske treking lige i Treking lige Srbije dolazila vikend za vikendom. Svakako nije lako trčati, pa čak ni samo pešačiti 30+ kilometara iz nedelje u nedelju, pa nije ni čudo da čak i mnogo veći klubovi, koji su raspolagali sa više jakih takmičara, nisu do kraja sezone uspeli da izguraju tako ubitačan tempo. Od ukupno 16 kola u obe lige ove godine, Borkovac nije imao pet takmičara na velikoj stazi samo na dva! E sad, da li je to još jedan razlog za ponos ili najobičnija dijagnoza, neka svako zaključi za sebe.

Tim Borkovca na Grzi, možda i najjača treking postava kluba

Medalje i priznanja na stranu, ono na šta sam ja kao organizator i "kapiten" treking tima Borkovca najviše ponosan je to što smo ove godine uspeli da stvorimo odličnu ekipu, sa dovoljno dobrih članova spremnih da uskoče po potrebi, ali i pomrse račune jačim protivnicima. O tome kako je Borkovac nastupio kao tim dovoljno je reći da niko od naših članova nije učestvovao na svim kolima ove sezone, ali smo i uprkos tome postigli izuzetne rezultate. Izdvojiti bilo koga poimence ne bi bilo fer prema ostalima, jer je bukvalno svako dao svoj doprinos koliko je trebalo (i možda bitnije, kad je trebalo) i bez bilo koga ovakav plasman ne bi izgledao ovako kako izgleda.

Što se tiče trke na Grzi, ne znam šta više treba reći o ovako dobroj organizaciji. Greške i propuste je lako uočiti, pa kad nema šta da se uoči onda valjda greške ni nema... Biću krajnje subjektivan kad kažem da je ovo jedna od lepših treking staza kod nas, a potpuno objektivan kad primetim da je bez blata koje je obeležilo prethodna dva izdanja trke atmosfera bila još lepša. Jednostavno, svi faktori koji čine jednu odličnu trku nisu mogli biti idealniji, pa će Grza i posle tri prelaska ostati jedna od onih staza kojima ćemo se rado vraćati.

Veliki kozji rog (682 m.n.v.)

Ako sam ikad imao zamerku na ovu stazu, onda to može biti samo činjenica da ona prolazi tik pored nekoliko vrhova Južnog Kučaja, a da zapravo izlazi samo na dva: Vis (873 m.n.v.) i Mali Javorak (756 m.n.v.). I zato, siguran u svoj tim, odlučujem da napravim nekoliko ekskurzija sa staze i popnem se i na još tri usputna vrha. Izlazim prvo na Veliki kozji rog (682 m.n.v.) i opravdavam pečat koji mi je neko prošle godine greškom lupio u planinarsku knjižicu; slede Javorački vrh (927 m.n.v.) i na kraju Crni vrh (667 m.n.v.), niži od dva istoimena vrha Južnog Kučaja. Dodajem još neka tri i po kilometra na ionako poveliku kilometražu, ali planine ionako služe za istraživanje a staze da se sa njih skrene, i šta god radili, ako ne možemo usput i da se zabavimo što više možemo, čemu onda sve to?

Vis (873 m.n.v.)

Javorački vrh (927 m.n.v.)

Mali Javorak (756 m.n.v.)

Na kraju još imam i sasvim solidan rezultat, ali to nije ni bitno. Sve i da sam stigao poslednji, ja sam svoj plan ispunio i pritom uživao u svakom trenutku. A to je valjda ono o čemu se u životu uopšte i radi, ako sam dobro razumeo pravila igre. Iskreno se nadam da su uživale i moje kolege iz kluba, ali da nisu valjda bi jednom prestali da idu na treking, umesto što ih je svake godine sve više...

Crni vrh (667 m.n.v.)

Obe treking lige su bile sjajne ove godine i mislim da govorim u ime svakog učesnika kad kažem da je svaka muka itekako vredela. Neverovatan je osećaj biti deo jednog ovako zdravog takmičenja, i kao član komisije za treking Planinarskog saveza Srbije, i kao (ovan) predvodnik jedne dobro plasirane ekipe, i kao običan učesnik na stazi, ni po čemu bolji ili gori od ostalih. Veliki je to ponos i velika sreća, tolika da čoveku prosto dođe da pusti suzu. Ali neću, rekli bi mi drugari da sam pičkica, a takvima u trekingu nije mesto. Ili ih bar ja do sada nisam sreo. Uostalom, ko mi ne veruje može da proveri i sam. Sledeća sezona počinje već za koji mesec...

Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.