Dan pešačenja 2017: Borkovačkom dolinom, u inat nevremenu

Svetski dan pešačenja održava se od 1991. godine pod patronatom Međunarodne asocijacije sporta za sve (TARFISA), a ove godine prvi put se organizuje i kod nas, kao zajednička akcija klubova u članstvu Planinarskog saveza Srbije, širom Srbije. (Međutim, čelnici PSS iz nekih samo njima znanih razloga insistiraju da se ovaj datum obeležava mesec dana ranije od ostatka sveta - 16. septembra umesto oko 15. oktobra - no nebitno.)

Velikoj republičkoj akciji pridružio se i planinarski klub Borkovac, pešačkom turom od centra Rume duž Borkovačke doline do izvorišta istoimenog potoka.

Potok Borkovac nije ni najveći ni najznačajniji fruškogorski potok, nije čak ni najveći od tri potoka koji protiču kroz Rumu, ali jeste jedan od poznatijih, pogotovo u Rumi i okolini. Zasluge za to idu najviše istoimenom lepom izletištu nadomak Rume, zanimljivom ne samo lokalnom stanovništvu nego i mnogo šire.

Najveće atrakcije Borkovca su šuma i jezero, a poslednjih godina javljaju se i klasični turistički sadržaji. Međutim, znanje o dolini se kod većine Rumljana (i ostalih) ovde završava, iako potez severno od jezera itekako ima čime da se podiči.

Zato je planinarski klub Borkovac odlučio da za sve zainteresovane za učešće u Svetskom danu pešačenja napravi turu skoro celom dužinom potoka, od centra Rume do česme Murgin točak, najjačeg od nekoliko izvora koji čine Borkovački potok.

Okupljanje učesnika na Gradskom trgu

Ulazak u dolinu Borkovačkog potoka iz ulice 15. avgusta, takozvani Sodol

Šetnja duž Borkovačkog potoka nije samo pešačenje prirodom, to je i svojevrsna tura kroz istoriju Rume i ovog dela Srema: Nikolajevska crkva iz 1758. godine najstarija je u Rumi

Arhitektura Rume, 250 godina kasnije

Uprkos najavama nevremena, grupa koja se okupila na Gradskom trgu nije se čak mogla ni nazvati malom: tridesetak ljudi, uglavnom iz Rume ali i iz okoline. Oblaci izgleda nikoga nisu uplašili.

Krećemo lagano rumskim ulicama, i ubrzo između kuća izbijamo na puteljak duž potoka. Jedna od osnovnih zamisli ture je da se ne ide putevima koje izletnici obično koriste, pa nas zato i ne interesuje Orlovićeva ulica, kojom bismo mogli da izađemo direktno do jezera uređenim putem. Trasa kroz dolinu omogućava i interesantne poglede na Rumu iz ne tako često viđenih uglova.

Kad smo bili baš-baš mali, ovaj mostić je predstavljao granicu sveta i sve preko njega smatrali smo za "daleko"; pitam se koliko se gradske dece danas uopšte igra pored nekog potoka?

"Na severu Rume, a u srcu Srema,
leži veličanstven stadion Slovena..."

U izletište Borkovac izlazimo kod Devojačke česme, kaptiranog manjeg izvora uz sam potok. Celom dužinom kroz izletište potok je lepo uređen, tu su senici i klupe, pa je mesto dušu dalo za predah.

Oni znatiželjniji produžili su do obližnje zgrade nekadašnjeg planinarskog doma, danas tužne napuštene i zapuštene ruine. Dom su podigli sami planinari krajem pedesetih godina prošlog veka, ali je po gašenju prvobitnog rumskog planinarskog društva prešao u ruke opštine i doživeo sudbinu ne malog broja objekata iz takozvane društvene svojine: privatizovan i zatim potpuno zanemaren... 

Današnji planinarski klub Borkovac ne može ništa da učini po tom pitanju, iz čisto formalnih razloga - prilikom obnavljanja društva krajem devedesetih propušteno je da se definiše pravno sledbeništvo pa se tako današnji rumski klub pravno smatra potpuno odvojenim pravnim licem i nema nikakva prava na zaostavštinu starog društva...

Devojačka česma

Stari planinarski dom

Put nas dalje vodi do Borkovačkog jezera, preko brane, pa dalje uz zapadnu obalu. Odavde se već vidi Fruška gora, jasno se ocrtavaju njene antene, nazire se i spomenik na Iriškom vencu...

Deluje istovremeno kao mnogo dalek put, ali i nadohvat ruke. Ovde se već potpuno razvedrilo, pa sunce počinje i da peče. Dan kao stvoren za uživanje, meteorolozi su pogrešili, mislimo.

Nešto iznad jezera nalazi se takozvana Deda Đurina vodenica, nazvana tako po poslednjem vodeničaru koji je radio u njoj.

Vodenica je izgrađena još krajem XVIII veka (natpis na jednom kamenu kaže okruglo 1800. godine), nekoliko stotina metara nizvodno, a prilikom izgradnje jezera 1974. godine premeštena je na današnju lokaciju kako ne bi bila potopoljena, budući da je već tada bila zaštićena kao spomenik kulture od velikog značaja.

Deda Đurina vodenica danas je jedina vodenica u Vojvodini. Zvanična evidencija spomenika kulture u Srbiji nabraja još tri vojvođanske vodenice - u Neštinu, Beloj Crkvi i Donjim Petrovcima - ali one nažalost još uvek postoje samo na papiru...

Stazica do vodenice kroz močvarni deo jezera; sa druge strane postoji kolski prilaz

Deda Đurina vodenica

Vodenica i pomoćne zgrade su lepo sređene, a za to su zaslužni sadašnji vlasnici koji su kompleks preuredili u vinariju, koja se može se obići i pogledati uz prethodnu najavu.

Ugođaj upotpunjavaju simpatičan mini zoo vrt sa životinjama sremskog sela, sa kućicama napravljenim po ugledu na stare sremačke kuće, veštačko jezerce, mostići, kućice na drvetu...

Ipak, ono što je meni ostalo kao najjači utisak je da je ovo samo još jedna potvrda da ljudi odavde uglavnom ne umeju da cene ono što imaju: vodenice se sećam još iz detinjstva kao oronule, zarasle u šiblje i korov, a u ovako reprezentativno stanje doveli su je vlasnici koji nisu iz ovih krajeva, ni približno. Zašto za sve ove godine to nisu mogli da urade lokalci, pitanje je koje svako od nas treba sebi da postavi.

A da se preko interneta preganjamo da li se ovaj potez zove Borkovac ili Male Rivice, to možemo...

Što se tiče poteza Male Rivice, malo je poznato da se u ovom delu Borkovačke doline nalazi jedan od poslednjih ostataka autentične stepske vegetacije koja je prekrivala Vojvodinu pre nego što je skoro cela njena površina pretvorena u voćnjake i oranice.

Koristimo priliku da posetimo i ovaj lokalitet. U suštini, nema se tu mnogo šta videti, pogotovo ako ne znate šta tačno gledate. Jedna livada i to je to. Manje-više ista već hiljadama godina, ali i dalje je to samo jedna livada...

Stižemo ubrzo i do Rivice, jednog od najstarijih naselja u ovom kraju, čija istorija seže još u rimsko doba, ali je zbog skrajnutosti sa (kasnije formiranih) glavnih puteva selo danas neveliko i prilično nerazvijeno.

O nekadašnjem značaju Rivice svedoči seoska crkva Svetog Đorđa iz 1734. godine, jedna od najstarijih baroknih crkava u Vojvodini, izgrađena u duhu baroka petnaestak godina pre uredbe kojom je Marija Terezija naredila obaveznu barokizaciju crkava u Vojvodini i skoro četvrt veka pre prve crkve od čvrstog materijala u Rumi, da ne pominjemo ostala mesta u okolini.

U vreme izgradnje rivičke crkve u Sremu je samo Irig (kao tada najrazvijeniji srpski grad severno od Save i Dunava) imao crkvu građenu čvrstim materijalima, ali je ona primer kombinovanog stila, sa brodom u moravskom stilu i baroknim zvonikom, slično kasnijim intervencijama na Fruškogorskim manastirima. 

Naravno, prosečnom prolazniku godina ispisana na pročelju hrama ne znači ni delić onoga što iz nje može pročitati neko sa samo malo dubljim poznavanjem istorije graditeljstva u ovim krajevima...

U Rivici se ne zadržavamo; u selu poznatom po dobrom vinu i bostanu u vreme kad se ne održavaju manifestacije vezane za ove proizvode jednostavno nema ničeg zanimljivog za prolaznike. 

Crkva Svetog Đorđa u Rivici

Danas je Rivica najpoznatija po vinu i bostanu

Iako je sezona lubenica odavno prošla, u polju se još uvek mogu naći zaostali slatki plodovi

Produžavamo u nastavak doline, u kojoj više nema potoka jer on severno od Rivice teče pod zemljom, iako morfologija terena očito ukazuje da bi u dnu korita trebalo da se nalazi vodotok.

Dok presecamo široku ravnicu prašnjavim kolskim putevima, pogled se nesvesno fiksira ka zapadu i zverima od kumulonimbusa koje se gomilaju na horizontu. Kreću nagađanja, proći će ovo, ma neće, pokisnućemo, biće kratko, samo da se domognemo izvora.

Utom stižemo i na plato kod česme Murgin točak, brže nego što su neki mislili. Odbor za doček je već spreman, iz oranije se širi miris gulaša. Dok se okupljamo pod nadstrešnicom iznad uređene česme, vetar pojačava a počinju i prve kapi...

Stigli smo u poslednji čas, brže i od konja Zmaj Jovinog ciganina...

Izvor Murgin točak je jedno od onih mesta na Fruškoj gori za koja znaju samo zaista dobri poznavaoci staza jedine sremske planine.

Na sajtovima koji nabrajaju fruškogorske znamenitosti neće se naći ova odrednica. Među stotinama i hiljadama GPS trekova sa fruškogorskih staza koji kruže internetom, jedva jednocifren broj prolazi ovuda, a i više od pola tih u opisu staze kaže "lutali smo oko Murginog točka", "izgubili smo stazu iznad Rivice"...

Zašto je to tako, ne znam. Ono što znam je da ovo mesto, iako se nalazi na jakom kolskom putu, zaista deluje vrlo skrajnuto i tajnovito, potpuno van prostora koji ga okružuje...

Izvor je kaptiran 1954. godine, o čemu svedoči tabla iznad česme sa koje konstantno teče hladna voda. Neki šaljivdžija je kasnije ovaj natpis prepravio tako da izgleda kao da piše "1994" (raznih budala ima na ovom svetu), ali se odmah primeti da ta druga devetka nije originalna.

Pre nekoliko godina napravljena je i nadstrešnica od pleksiglasa nad izvorom, koja po mom mišljenju samo smeta i kvari izgled česme, na stranu to što zaklanja tablu sa imenom izvora.

Drvena konstrukcija na platou iznad česme, naprotiv, em izgleda sasvim pristojno em odlično služi svrsi, u šta su se uverili i planinari Borkovca, koji su uprkos snažnoj oluji uspeli da ostanu suvi.

Nažalost, bilo bi lepše da smo mogli da se raširimo po livadici pred česmom, ali za to prvo nije bilo prilike, a potom je nestalo i volje. Telefoni počinju da zvone, zabrinute porodice zovu; u Rumi je haos, vetar nosi krovove, čupa drveće iz korena, šteta je ogromna...

Izgleda da smo mi usred atara još i najbolje prošli, ali raspoloženje nepovratno opada...

Murgin točak - nekog drugog, sunčanijeg dana

Blizu izvora, sakriveno od slučajnih pogleda gustim šibljikom, postoji i jedno jezerce koje se verovatno nikad neće naći na famoznom spisku fruškogorskih jezera

Jedva čekamo da se kišne kapi malo smire, pakujemo se i što brže možemo hitamo uzbrdo do fruškogorskog grebena. Najbliži put do civilizacije vodi baš tuda, do Rivice ima oko šest kilometara, do Kraljeve stolice jedva nešto više od dva...

Brzo izlazimo na greben, sečemo još jednom od onih staza kojima se ređe ide. Niko se više ne žali ni na blato, ni na hladnoću, samo da se već jednom stigne kući.

Asfalt Partizanskog puta već donosi kakvo-takvo olakšanje, a onda i sunce počinje da se probija kroz oblake. Prognoza nije omanula; mestimično oblačno sa kratkotrajnim pljuskovima sa grmljavinom u popodnevnim časovima. Kratkotrajnim ali ubitačnim...

Stižemo u Rumu redovnim autobusom mitrovačkog Sirmiumbusa, mnogo pre mraka; ne sećam se kad sam se poslednji put tako rano, a tako umoran vratio sa planinarske akcije...

Dan pešačenja, prvi put u Srbiji, nadmašio je sva očekivanja po broju učesnika i interesovanju javnosti. Sumnjam da je iko baš očekivao oluju, ali ako jeste i njegova očekivanja su sigurno bila nadmašena...

Na grebenu nas je dočekao osmeh

Prevoj Iriški venac, najpoznatija fruškogorska raskrsnica

Prilično je teško sumirati ovu priču. Kojim tonom završiti?

Ako ćemo analizirati samo akciju, mogla bi se nazvati uspešnom, ali sam siguran da će mnogima ostati u vrlo ružnom sećanju, makar i samo zbog stvari koje su se desile negde drugde (a opet nedaleko od nas) dok smo mi bili duboko u nedrima Fruške gore.

Da li bi ovako nešto trebalo ponoviti? Nezavisno od vremenskih uslova, apsolutno da.

Postoji toliko mesta na ovoj planeti koja vredi posetiti i osetiti iz prve ruke. Mnogi od nas sanjaju o mestima negde iza sedam gora i sedam mora... Ali isto tako postoji i mnogo skrivenih bisera samo na korak od naših domova, za koje možda nikad nismo ni čuli, i nisu ništa manje zanimljiva od nekih dalekih destinacija. A ako nismo prvo obišli svoju okolinu, džabe nam onda sva egzotika ovog sveta. Ponekad se pravo blago krije baš u našem dvorištu, a da toga nismo ni svesni...

Borkovačka dolina savršeno se uklapa u taj profil. Ali koliko god imala svojih zanimljivosti, neki drugi potoci ih imaju i više.

A samo Ruma ima još dva potoka, a cela Fruška gora još četrdesetak...

Mislite o tome.

A za one koje interesuje najbrži i najlakši put do Murginog točka od centra Rume, evo i GPS treka: https://www.wikiloc.com/wikiloc/view.do?id=19788006