19. 12. 2016.

Valjevski izazov 2016: snežna trka bez snega


Iako se 2016. godina polako ali sigurno primiče kraju, za planinare nema zime. Za prave ljubitelje prirode cela godina je dovoljno dobro vreme za uživanje u aktivnostima pod otvorenim nebom.

U subotu, 17. decembra, održan je sedmi po redu Valjevski izazov u organizaciji tima Wild Serbia, ovog puta u vidu klasične "vertikalne trke" od zaseoka Bebića Luka do vrha Jablanika - preko osamsto metara uspona na nešto više od tri i po kilometra staze.

Nedostajalo je samo snega iz podnaslova trke, svega ostalog bilo je taman koliko treba.


Sa dosadašnjim Valjevskim izazovima bio sam tek posredno upoznat, budući da nisam neki ljubitelj trka sa preprekama koje se svode na gacanje i kaljuganje. Vertikalne trke takođe me nikad nisu preterano privlačile, mada nemam ništa protiv tog formata više sam ljubitelj trka na duže staze, pa makar i bez visinske razlike.

Međutim, mnogo je bilo faktora zbog kojih sam se odlučio da se oprobam i u ovom izazovu (na poziv klupske koleginice Jelene Leptirice Radosavljević), između ostalog atraktivnost akcije i obećanje snega na putu do vrha Jablanika.

I dok dlanom o dlan, našli smo se u kolima na putu za Valjevo, naoštreni za dobru planinsku trku!

Na putu ka Jablaniku



Deo izazova bio je i pronaći startno mesto, bar nama koji smo navikli da svuda dolazimo malo ranije. 

Sat i po pred zakazani start trke stigli smo u zaselak Bebića Luka tridesetak kilometara južno od Valjeva i, ne zatekavši tamo nikoga, jednostavno produžili dalje prateći putokaz ka nekakvom planinarskom domu.

Loš asfalt se ubrzo pretvorio u nikakav asfalt, nikakav asfalt se pretvorio u makadam, makadam u nasuti kamen, nasuti kamen u smrznutu zemlju, a smrznuta zemlja u neugažen sneg...

Pri vratolomnoj brzini od oko osam kilometara na sat shvatamo u jednom trenutku da suviše idemo uzbrdo i od prvih lokalaca na koje smo naišli saznajemo da putokaz iz Bebića Luke zapravo vodi do planinarskog doma na Medvedniku, i da treba da se vratimo nazad.

Na povratku srećemo još nekoliko kola sa učesnicima trke koji su takođe promašili start, spuštamo se svi zajedno u dolinu i čekamo dok se oko nas parkira sve više automobila. Pa valjda smo na pravom mestu...

Bebića Luka




Sa organizacijom Wild Serbia do sada nisam imao prilike da se sretnem, o njima sam samo slušao od drugih, a ono što sam čuo bilo je samo pozitivno.

Iz mog ugla, nije naročito pozitivna slika kad organizatori akcije dolaze posle većine učesnika i samo pola sata pred zakazani start počinju da montiraju (po mom mišljenju, potpuno nepotrebnu) startnu kapiju, a onda zbog gužve na čekiranju učesnika (koja se naravno mogla očekivati) trka počinje sa pola sata zakašnjenja...

Međutim, nekako mi ništa od toga stvarno ne smeta, društvo je dobro, adrenalin čini svoje, a zimsko sunce greje taman toliko da se minus šest Celzijusa i ne oseti.

Poslednje provere takmičara, još jednom ponovljene instrukcije i trka počinje!






Ko god da je birao trasu trke, odabrao je onaj fini optimalni odnos najlepšeg i najtežeg što Jablanik ima da pruži.

Staza je u konstantnom usponu, koji dopušta hvatanje daha jedva na nekoliko trenutaka; koristim delove pluća za koje nisam znao ni da postoje.

Ovo ipak nije moj fah trke, drugi su dosta brži mada ni ja nisam baš na začelju. Ipak, teško da se na ovakvom usponu može zaista i potrčati...

Najstrmiji i najteži deo uspona

Tri vrha Povlena
Kratka zaravan pred završni uspon; neki se već spuštaju...


Poslednji koraci do cilja

Svu muku nadoknađuju izuzetni pogledi koji se otvaraju čas na jednu, čas na drugu stranu grebena, prema Medvedniku ili Povlenu, i uskoro izbijamo van granice šume na ogoljeniji deo planine.

Ono najteže tek predstoji: oštar i podugačak uspon livadom do završnice staze i ravnije deonice pred sam vrh. Prelazim je bez pauze dok osećam kako se svako vlakno listova zateže do pucanja.

Posle toga je već lakše, prizor snega na vrhu (pa makar to bilo i svega nekoliko milimetara ispod polegle trave) bar malo opravdava epitet kojim su nas organizatori namamili na Jablanik, a pogled sa najviše tačke planine vredi svake kapi znoja prolivene na usponu.

Kratko, ali efektno.

Vrh Jablanika (1274 m.n.v.)






Ostvareno vreme nije toliko ni bitno, kao i obično na ovakvim trkama pobednik je svako ko se domogao vrha.

Ipak, najbržem je usledila i vredna nagrada u vidu sportske opreme koja će biti kupljena od novca pribavljenog od kotizacije, što je potez za svaku pohvalu. Mi ostali smo za taj iznos dobili majicu za uspomenu (jeste bela, ali je sasvim korektno dizajnirana i svakako ću je nositi), i besplatan ručak i (neograničeno) piće u planinarskom domu Debelo brdo.

Možda izbor muzike (tuc tuc tuc tuc) nije bio baš po mom ukusu, ali nije ni pokvario generalno pozitivne utiske od celog dana...






Možda su Wild Serbia malo suviše opušteni da bi se pridržavali (sopstvenih) satnica, ali sve drugo što su uradili na Jablaniku (markacija, kontrola na stazi, gostoprimstvo) je za visoke ocene!

Do sada nisam bio toliko upoznat s njihovim programima, ali sada imam utisak da ćemo se još koji put sresti.

A Valjevski izazov ćemo ciljati i sledeće godine. Valjda će na snežnoj trci tada biti i malo više snega...




Нема коментара:

Постави коментар