30.06.2015.

Kišni Vidovdan na Pobijeniku


Pobijenik je planina u zapadnoj Srbiji koja se prostire duž leve obale reke Lim, između Prijepolja i Priboja.

U kraju kojim dominiraju Zlatibor i Zlatar, Pobijenik deluje zapostavljeno, iako po prirodnim vrednostima nimalo ne zaostaje za najpoznatijim planinama te visine u Srbiji.

Iz nekog razloga, planinarska društva i klubovi retko se odlučuju za akcije na Pobijeniku. Tražeći neke najosnovnije informacije pred akciju koju su na Vidovdan 2015. godine izveli članovi planinarskog kluba "Borkovac" iz Rume, na internetu nisam pronašao praktično ništa o njemu.

Da li je to zbog toga što je dosta udaljen od glavnih saobraćajnih tokova, zbog toga što u okolini ima popularnijih planina ili zbog nečeg sasvim desetog, ne znam.

Ono što sigurno znam je da oni koji ga izbegavaju, jako greše. Čak i po kiši i magli po kakvim smo mi izveli našu akciju, Pobijenik je planina stvorena za uživanje, a mogu samo da zamislim kako izgleda kad se po vedrom danu sa golih vrhova otvore vidici.



Pešačenje smo započeli sa brane hidroelektrane na Potpećkom jezeru i ubrzo izbili na kose obrasle stoletnom listopadnom šumom i prošarane livadama.

Zbog kiše koja je padala celu prethodnu noć veći deo družine odustao je od uspona, a neki koji su pošli s nama autobusom iz Pribojske banje predomislili su se pred sam izlazak na stazu. Ne mogu reći da ih krivim, jer vreme je stvarno bilo grozno...

I mada se na momente činilo da kiša jenjava, naša mala skupina bila je potpuno mokra već nakon prvih nekoliko kilometara puta.

Avantura je mogla da počne.




Prvi deo uspona od sela Kalafati do zaseoka Mažići, preko nekoliko prevoja, dosta podseća na neke meni i previše poznate fruškogorske staze, pa sam se od starta osećao kao kod kuće. Doduše, sela su potpuno drugačija od fruškogorskih, razbijena i raštrkana po okolnim brdašcima, ali su šumske staze pitome, široke i pokrivene slojem prošlogodišnjeg lišća hrasta i bukve.

Da se ne bismo previše uljuljkivali u naizgled poznati ambijent, meteorološke prilike su na nekim mestima stvarale nadrealne igre prigušene svetlosti i tišine. Prava scenografija za neki starinski horor film.





Izlazak preko hiljadu metara nadmorske visine bio je i više nego očigledan, jer su odjednom iz šume počeli da se pojavljuju četinari, koji su ubrzo i potpuno zamenili hrastove i bukve.

Nakon još nekoliko šumaraka i livada izašli smo na vrh Ivankovica (1384 m.n.v.); vrh kao vrh nije naročito interesantan, ali verujem da bi pogled vredeo muka, samo da ga je bilo. Zato je silazak sa vrha kroz gusto šipražje smrče i kleke bio i više nego interesantan; ko do tada nije bio mokar, izgreban i izboden trnjem, tada je nadoknadio propušteno.

Kasnije sam na osnovu treka akcije video da bismo ovaj gustiš izbegli skretanjem od samo stotinak metara, ali čemu uopšte planinarenje ako je sve lako i potpuno bezbedno?






Posle još jednog prevoja i kratke pauze za zaslađivanje divljim jagodama, izlazimo i na najviši vrh Pobijenika, Borak (1423 m.n.v.), još jedan go vrh sa koga se po vedrom danu verovatno pruža fantastičan pogled na okolinu, za koji smo ponovo zbog kiše i magle bili uskraćeni. Štaviše, na vrhu smo se zadržali tek toliko da napravimo zajedničku fotografiju i zbog jakog vetra smo brzo morali nazad.

Vraćamo se drugim putem, pa izlazimo i na vrh Veternik (1360 m.n.v.), koji po ovakvom vremenu deluje identično kao i ostali, tako da se na njemu čak ni ne zaustavljamo. Mislim da mogu da govorim u ime svih kad kažem da smo u tom trenutku jedva čekali da se spustimo nazad do brane i obučemo nešto suvo.



Borak (1423 m.n.v.)

Već potpuno mokri, bezmalo i promrzli, skoro da smo prošli putokaz za vidikovac Lisa stena (1127 m.n.v.) ali nam nije trebalo mnogo da se odlučimo za skretanje s puta, čisto da vidimo o čemu se radi. 

Znajući sebe, odmah po povratku s puta pogledao bih na internetu informacije o ovoj steni i onda bih se jako kajao da smo tek tako prošli pored nje. Sa stene se čak i po magli i kroz oblake pruža neverovatan pogled na Priboj, Pribojsku banju i gustu šumu oko 200 metara ispod litice kao odsečene nožem.

Lisa stena (svuda gde sam uopšte našao neke informacije nazvana Lisja stena) zaista je mesto koje svaki ljubitelj planina treba da poseti ako se nađe u okolini.






Nakon kratkog odmora na ivici stene, krenulo smo konačno nazad do sela Kalafati, okolnim putem. Jedinu pauzu napravili smo pored jedne ograde nad kojom se nadvila grana trešnje; mislim da ću te trešnje zauvek pamtiti kao najslađe koje sam ikad jeo...

Već pomalo i umorni, malo smo lutali lavirintom kolskih puteva dok nismo izbili nazad na asfaltni put kojim smo i došli do sela. Kao za inat, upravo tada je stala i kiša i Sunce počelo da se pomalja iza oblaka.

Ostatak ekipe nas je dočekao ovacijama, kao da smo u najmanju ruku ispenjali neki zahtevni alpski vrh, a ne jednu tehnički vrlo laganu planinu, ma koliko iscrpljujuću...





Uprkos odvratnom vremenu, kišni vidovdanski uspon na Pobijenik ostaće mi u vrlo lepom sećanju. Ekipa nije mogla biti bolja, atmosfera na stazi veselija, a generalni utisak pozitivniji.

Iako Pobijenik i nije neko penjačko dostignuće, nema previše planinara koji mogu da se pohvale tim iskustvom, a itekako vredi.

Svakome ko iskreno uživa u prirodi, pešačenju i planinarenju, mogu najtoplije da preporučim posetu ovoj planini. Neće se pokajati.



Za one koji bi želeli i sami da se okušaju na ovim stazama, GPS trek naše ture može se preuzeti odavde:
https://www.wikiloc.com/hiking-trails/pobijenik-ivankovica-borak-veternik-lisa-stena-11938323



Нема коментара:

Постави коментар