25. 1. 2015.

Filmovi o pešačenju


Iz nekog razloga, izgleda da je pešačenje samo po sebi vrlo neispirativna tema za filmadžije, pa se tako pravi "hajkerski" filmovi mogu bukvalno nabrojati na prste jedne ruke, uz još nekoliko filmova u kojima pešačenje u prirodi ima važnu ulogu u priči, što je za ljubitelje trekinga i boravka u prirodi stvarno šteta.

Sa vedrije strane, budući da je ova tematika za sada prilično neiscrpljena, ostaje nada da će se uskoro pojaviti još sličnih dela.

U tekstu slede prikazi nekoliko igranih filmova u kojima se radi o pešačenju i boravku u prirodi koje je samo sebi cilj i/ili čini osnovu zapleta, dakle baš o trekingu i hajkingu, s tim što ćemo uglavnom izbeći i horore koji počinju sa grupom koja šeta u prirodi (kojih takođe ima sasvim dovoljno, i u 99% slučajeva su najobičnije smeće)

Kao i u tekstu o filmovima o planinarenju, neću se baviti dokumentarcima, kojih ipak ima i više nego dovoljno.


White Water Summer (1987)

Filmovi o najrazličitijim letnjim kampovima jedno vreme su bili vrlo popularni u Holivudu, a ovaj naslov priča o jednoj takvoj avanturi. Mladi ali iskusni vodič uči grupu tinejdžera boravku i preživljavanju u prirodi, uglavnom kroz pešačenje i kampovanje, sve vreme pokušavajući da izađe na kraj sa jednim klincem koji je pomalo smotan, malo više nezainteresovan, a najviše buntovan bez pravog razloga, mada su i metode vodiča daleko od pedagoških...

Film nije postigao veći uspeh i brzo je pao u zaborav uprkos glumačkim imenima koja će mnogo kasnije steći punu afirmaciju (Kevin Bejkon, Šon Astin), ali ga ipak vredi pogledati pre svega zbog sjajnih lokacija u najlepšim kalifornijskim i kanadskim šumama.




Gerry (2002)

Priroda nije nešto prema čemu se treba odnositi olako. To će na teži način shvatiti dva nesposobnjakovića (Met Dejmon i Kejsi Aflek) čija se popodnevna pustinjska šetnja pretvara u noćnu moru nakon što odlutaju sa uređene staze, u filmu Gasa Van Santa koji se opisuje i kao "dosadno remek delo".

Mučna i uznemirujuća priča po elementima istinitog incidenta, smeštena je u izuzetnoj scenografiji kalifornijske Doline Smrti i na opominjući način pruža mnogo važnih lekcija o pešačenju u prirodi, između ostalog da na nepoznatom terenu nikad ne treba napuštati obeleženu putanju ako nismo stopostotno sigurni šta radimo, i da sa sobom uvek treba nositi makar vodu, čak i na šetnje od sat vremena...




Southbounders (2005)

Mala, jeftina produkcija, gotovo amaterska, ali efektna na više nivoa. Prvih nekoliko minuta čini kratak dokumentarac o stazi Appalachian Trail, dok je ostatak filma igran, ali zadržava dokumentarističku neposrednost.

Nepretenciozna priča prati devojku koja pokušava da sama ispešači ovu čuvenu američku transverzalu i njene susrete sa kolegama na stazi, i jako dobro ilustruje specifičnu američku thru-hiking kulturu.

Radnja je jednostavna i uverljiva, a likovi višeslojni i puni života, što nadoknađuje sve tehničke nedostatke filma. Ako ništa drugo, Southbounders je dokaz da uz dobru ideju i entuzijazam nisu potrebni milioni dolara da bi se snimio interesantan film.





Jedan od najpoznatijih outdoor/backpacking filmova priča istinitu priču o kontroverznom američkom pustolovu Kristoferu MekKendlsu, poznatom i kao Alexander Supertramp ("super skitnica"). 

MekKendls je nakon diplomiranja napustio civilizovani život da bi putovao Severnom Amerikom, uglavnom peške i po prirodi, a iako bi se o njegovoj motivaciji i spremnosti za život u divljini dalo diskutovati, njegova životna priča do danas inspiriše mnoge potencijalne avanturiste.

U sjajnoj režiji Šona Pena i sa još boljom muzikom Edija Vedera, ovaj film je istovremeno i poziv na putešestvije i velika opomena na opasnosti koje vrebaju u prirodi, naročito one koji nisu dovoljno spremni da se uhvate u koštac sa avanturom u koju su se upustili.




Old Joy (2007)

Dva prijatelja odlaze na vikend u prirodi, u filmu koji nema klasičan zaplet, uobičajenu fabulu, uvod, razradu i zaključak, samo dva čoveka koji se opuštaju daleko od gradske vreve.

Jednostavan, opušten, laganog tempa (za ljubitelje holivudskih blokbastera verovatno smrtno dosadan), suštinski potpuno neutralan film koji dosta dobro prikazuje atmosferu jednog savršenog (i savršeno efemernog) momenta u prirodi koji je sam sebi cilj, dok kroz neke skrajnute slojeve postavlja zanimljive konstatacije o sličnostima i razlikama između prirode i urbane sredine i o reakcijama koje različiti ljudi imaju prilikom promene ova dva okruženja.





Iako je ovaj akcioni triler sa Milom Jovović i uvek dobrim Stivom Zanom u glavnim ulogama klasično žanrovsko delo, čini mi se da bi ga ipak trebalo pomenuti u ovom kontekstu.

Pored nekoliko zanimljivih obrta koji ga za mrvicu izdižu iznad cele plejade "jurimo se sa ubicom po šumama i gorama" filmova, dosta značaja se pridaje i samoj lokaciji, u ovom slučaju jednoj pešačkoj stazi u živopisnom planinskom krajoliku Havaja.

Mada definitivno nije štivo za porodično opuštanje nedeljom popodne, ljubitelji pešačenja i prirode uopšte itekako će moći da ga cene.




The Way (2010)

Topla i inspirativna priča o ocu koji nakon smrti sina s kojim nikad nije uspeo dovoljno da se zbliži odlučuje da dovrši njegovo hodočašće na putu Camino de Santiago u severnoj Španiji.

Emilio Estevez je napisao scenario specijalno za svog oca Martina Šina, koji je i sam prešao Camino de Santiago nekoliko godina ranije.

Osim pozitivnih poruka koje nosi, ovo je sigurno i jedan od najiskrenijih filmova ikad snimljenih na ovakvu temu, čemu u prilog govore činjenice da je sniman na pravim lokacijama i da su svi likovi sem nekoliko glavnih glumaca pravi hodočasnici i žitelji mesta uz stazu, a filmska ekipa je prepešačila preko 300 kilometara prilikom snimanja.

Ako vas jedan ovakav film ne natera da ustanete iz fotelje i protegnete noge u prirodi, nijedan neće.





Vizuelno prelepa, ali sadržajno čemerna psihološka drama koja govori pre svega o međuljudskim odnosima u kriznim situacijama.

U centru priče je mladi par, Amerikanka i Španac, koji uz pomoć lokalnog vodiča pešače kroz gruzijsko Zakavkazje. Pored toga što vodi gledaoce kroz fantastične pejzaže koji se na filmu ne viđaju često, The Loneliest Planet ostavlja dosta tema za razmišljanje nakon gledanja, od kontrasta prirodnih lepota i ljudske surovosti do nacionalnih stereotipa i pitanja tradicionalnih uloga polova.

Zanimljivost je da ulogu vodiča tumači čuveni gruzijski alpinista Bidzina Gujabidze, kome je to za sada jedino pojavljivanje u igranom filmu.




Tracks (2013)

U proleće 1977. godine, tada dvadesetšestogodišnja Robin Dejvidson krenula je na putešestvije od Alis Springsa, u samom srcu Australije do zapadne obale kontinenta i Indijskog okeana, pešačenje od 1.700 milja.

Kako bi uspela da ponese sve potrepštine, Robin je sa sobom povela i četiri kamile, zbog kojih je ubrzo dobila nadimak "Dama sa kamilama" (The Camel Lady). Deo sredstava za put obezbedio joj je časopis National Geographic uz uslov da je tokom puta povremeno prati fotograf, pa je tako njen podvig dobio veliki publicitet, a kasnije je njen putni dnevnik pretočen i u knjigu na osnovu koje je snimljeno ovo ostvarenje.

Iako je ovo najpre film o odnosu različitih kultura prema prirodi i više govori o kamilama nego o pešačenju, vredi ga pogledati zbog izuzetne istinite priče a zatim i zbog autentične scenografije prirodnih lepota zapadne Australije, kao i odlične muzike.





Filmovi o penzionerima koji pod stare dane odlučuju da žive život punim plućima predstavljaju čitav žanr za sebe, i obično su to pozitivne, inspirativne priče pune duha kakvog često nedostaje u savremenoj komercijalnoj kinematografiji.

Ni ova vedra drama o starici koja beži iz staračkog doma da bi ispešačila 80 milja do okeana nije po tim pitanjima izuzetak. Dok se za njom organizuje čitava potera, baka će na tom putu doživeti nekoliko susreta koji će je naterati da se zapita oko nekih svojih stavova i nekih stvari koje radi čitav život, a kao i obično u ovakvim filmovima na kraju će svi izvući naravoučenija i živeće srećno i zadovoljno.

Možda nije pravi feel-good film u punom smislu reči (i sigurno nije remek-delo sedme umetnosti), ali toliko ne opterećuje gledaoca da se može preporučiti svakome.




Mot Naturen (2014)

Ole Gjever, norveški glumac, scenarista i reditelj (sve to i u ovom predstavku) očigledno je zaljubljen u svoj polni organ. Ne postoji način na koji bi se drugačije moglo objasniti to što se ovaj deo njegovog tela pojavljuje u gotovo svakoj sceni filma, uglavnom bez ikakve potrebe.

Ideja o filmu koji bi prikazivao unutrašnji monolog usamljenog pešaka na planini svakako je inovativna i mogla bi biti realizovana vrlo zanimljivo, ali u ovom konkretnom slučaju se razmišljanja glavnog junaka svode skoro isključivo na seks i besmisao porodičnog života, što brzo postaje prilično zamorno, tim pre što nemaju ni neku dubinu i univerzalnost da bi širi sloj gledalaca mogao makar malo da se poistoveti sa dotičnim.

Neki kritičari su uporedili ovaj film sa odličnim romanom "Dopler" (takođe norveškog) pisca Erlenda Lua, ali osim toga što oba dela prikazuju usamljenog čoveka u prirodi, malo toga im je zajedničko. (Istini za volju, i naslovni junak "Doplera" pominje tu i tamo svoj penis, ali uglavnom u komične svrhe i sa značajno manjim naglaskom, dok se Luova kritika tradicionalnih vrednosti u savremenom konzumerističkom društvu jednostavno ne da uporediti sa Gjeverovom klozetskom filozofijom.)

Jedino zbog čega ovaj film stvarno vredi videti su lepi prolećni kadrovi norveške prirode, ali i to je možda bolje potražiti u nekom dokumentarcu...




Wild (2014)

S obzirom na najave i reputaciju glavnih ljudi iza projekta (reditelj Žan Mark Vale, poznati pisac Nik Hornbi kao autor scenarija i oskarovka Ris Viderspun u glavnoj ulozi), od ovog ostvarenja se mnogo očekivalo, ali su ta obećanja uglavnom ostala na rečima...

U pitanju je istinita priča o ženi koja pokušava da pohvata konce svog života pešačeći Pacific Crest Trail, ali njena priča (bar onako kako je prikazana na filmu) nije ni po čemu naročito posebna (ili posebno šokantna), pa tako ni film nema pravu radnju niti neku veliku poruku.

Umesto inspiracije, ovde je serviran niz nepovezanih beznačajnih epizoda sa njenog putovanja, što uz nekoliko blatantnih reklama proizvođača i distributera planinarske opreme ne uspeva da izvuče film iznad prosečnog holivudskog chick flick-a...





Još jedan penzionerski film, ovog puta o ostarelom (ali ne i klonulom duhom) putopiscu i njegovom potpuno nepouzdanom prijatelju koji polaze na pešačenje od 2.200 milja putem Appalachian Trail

Priču zasnovanu na istoimenom romanu poznatog putopisca Bila Brajsona (po motivima istinitih događaja) nosi standardno dobar Robert Redford, a uz njega je trebalo da gledamo Pola Njumena, koji je nažalost preminuo pre nego što je film uopšte ušao u pretprodukciju. Ipak, njegova zamena Nik Nolti apsolutno briljira u ulozi pregojenog lečenog alkoholičara bez trunke kondicije, ali sa samopouzdanjem do neba, koja kao da je pisana baš za njega.

Niz kratkih ali upečatljivih epizoda, zdrav humor (računajući i nekoliko štosova koji će najšira publika možda propustiti, ali će zaljubljenike u planinarenje i kampovanje lepo nasmejati) i prelepa priroda automatski daju ovom filmu toplu preporuku.




Maine (2018)

U fokusu radnje niskobudžetne drame smeštene na Appalachian Trail su mlada Španjolka koja pešačeći mentalno beži od braka koji se raspada i Amerikanac koji joj pravi društvo na stazi.

Sirov, neposredan ali i prilično neupečatljiv film najviše vremena posvećuje istraživanju kompleksnosti specifičnih sfera muško-ženskih odnosa i tanke linije između drugarstva i privlačnosti, ali iz tako intrigantne postavke uspeva da izvuče samo najbanalnije moguće zaključke: da muškarce uglavnom pokreće seks dok žene ni same ne znaju šta žele...

Iskupljujuća vrednost filma je autentičan i neglamurozan prikaz američke thru-hiking kulture (na sličan način kako je to predstavljeno u Southbounders), koji je ipak u drugom planu i nije sam po sebi dovoljan za preporuku, a ne treba očekivati ni prelepe vizuale jer ni predeli u kojima se odvija radnja nisu preterano živopisni...





Među ionako retkim filmovima o pešačenju u prirodi, filmovi o usamljenoj ženi koja upoznaje sebe na stazi praktično čine žanr unutar žanra. To je osnovna postavka i ove holandske drame čiji centralni lik je devojka koja pauzu pred početak na novom poslu koristi za pešačenje, i sa napredovanjem na putu se sve više mentalno udaljava od svakodnevice.

Realno, mnogo toga ovde je već viđeno u starijim ostvarenjima slične tematike, ali se ovaj film dotiče i nekih manje istraživanih pitanja, poput sukoba između prirodnjačkog senzibiliteta i korporativne kulture, oličene pre svega kroz nedostatak razumevanja poslodavaca za interesovanja zaposlenih van radnog vremena i suštinsko neshvatanje i neodobravanje životnih izbora iza površne podrške prijatelja...

Laganog tempa, bez dinamične radnje (poseban kuriozitet je to što sve do odjavne špice u filmu uopšte nema muzike), ali pun prelepih kadrova prirode (filmska ekipa je tokom snimanja ispešačila celih 500 kilometara Evropskog pešačkog puta E1 u Norveškoj, koji i predstavlja mesto radnje), ovaj film ipak nije pravljen za prosečnog gledaoca već baš za ljubitelje prirode i pešačenja, kojima vredi svake preporuke.





Netfliksova romantična komedija u hajking okruženju - to je verovatno sve što treba reći o ovom filmu.

Ako nekoga to i interesuje, radnja se vrti oko sveže razvedene žene koja traži sebe na pešačenju (a gde drugde), i u šarolikoj gomili stereotipnih i karikaturalnih likova pronalazi ljubav (a šta drugo)...
 
Neupečatljiv i naravno neuverljiv (mada ne i totalno nekompetentan) u prikazu višednevnog pešačenja i boravka u prirodi, ali u suštini ne i negledljiv filmić koji osim dopadljivih lokacija ne ostavlja nikakav naročit utisak.
 
Niti je za preporuku, niti za izbegavanje, potpuno je svejedno...




4 коментара:

  1. Одгледала сам филм ПУТ (THE WAY) и могу га препоручити свима. Иначе, реч ХОДОЧАШЋЕ има значење ЧАСТИТИ ХОДОМ (БОГА).

    ОдговориИзбриши
  2. Poštovanje! Hvala na prijedlogu filmova.Neke od njih sam odgledala. Zapravo, na tom putovanju dok pješači čovjek upoznaje bit svog bića. Sa svakim pređenim kilometrom uči o sebi,prirodi i ljudima. Volim pogledati takve filmove.Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Slažem se, čovek na putovanju najbolje uči o sebi, posebno ako pešači i još više ako je sam sa svojim mislima... Ali ako nemamo prilike za tako nešto, možemo jednostavno i da se opustimo uz dobar film. Manje umara, a može da nas ispuni na sličan način. ;)

      Избриши