Od Venca sve do Rume...

Decembar je mesec sumiranja godišnjih utisaka, pa je tako red i da se (zvanično) zatvara planinarska sezona... Za poslednju ovogodišnju akciju izbor je pao na južne padine Fruške gore, u udruženoj izvedbi rumskih i subotičkih planinara.

Vreme odlično, društvo još bolje a raspoloženje kakvo se samo poželeti može. Postoji li bolji način da se oprostimo od tabananja po brdima i dolinama za ovu godinu?

Kad čovek nešto dugo čeka, obično se na kraju razočara. Na sreću, ovog puta to nije bio slučaj, iako smo Zoki Vukmanov (još neko vreme član planinarskog kluba "Spartak" iz Subotice) i ja pričali o ovoj akciji bukvalno mesecima...

Prvobitna zamisao je bila sasvim jednostavna: planinari iz ravnice u obilasku Borkovačkog jezera na severu Rume.

Onda su počele da se uključuju i druge ideje. Zašto ne bismo obišli i obližnje Kudoško jezero kod Pavlovaca, ili možda selo Rivicu na samoj ivici Fruške gore? Pa kad smo kod Fruške gore, zašto ne obići i neke njene lepote?

I tako, mic po mic, akcija se sama uobličila, i pre nego što sam ja uopšte počeo ozbiljnije da planiram taj vikend orni Subotičani su već napunili minibus... Iz Rume im je u susret krenula odabrana, ali ne baš i mala ekipa: petnaestak ljudi, sve najaktivniji rumski planinari.

Iriški venac

Po okupljanju na blago zavejanom Vencu krećemo put Borkovca, preko Lazinog vira.

Trasu dogovaramo u hodu, od Kraljeve stolice se spuštamo do korita potoka Morintovo, jedno vreme pratimo tok potoka pa se uključujemo u markiranu stazu koja spaja Stare Ledince i Vrdnik.

Pomalo se razvlačimo zbog različitog tempa, ali vidi se da uživaju svi, od najmlađih do najstarijih, među kojima razlika u godinama dostiže i čitavih osam decenija...

Morintovo

Sat i po spusta prošlo je kao dlanom o dlan; u dobrom društvu vreme uvek leti.

Ubrzo stižemo do Lazinog vira, gde je još jedan deo rumske ekipe po unapred dogovorenom scenariju pripremio nenajavljeni doručak i okrepljenje za goste iz Subotice.

Prijatno iznenađenje još više je podiglo ionako lepo raspoloženje, a Zoki je iskoristio priliku da mi svečano dodeli medalju za vernost Vojvođanske treking lige (koju sam potpuno zaboravio da preuzmem nakon poslednjeg kola u Subotici).

Lazin vir, koji je dobio ime po dečaku koji se pre mnogo godina udavio u vodi samo naizgled dubokoj do kolena, omiljeno je izletište u okolini Vrdnika i sremski planinari ga rado posećuju, a posle ovog druženja verujem da će i planinarima sa severa Bačke ostati u lepom sećanju...

Lazin vir sa malim vodopadom

Od Vrdnika nas je put vodio dalje prema Kudoškom jezeru i Pavlovcima, trasom nekadašnje vrdničke pruge.

Pre nego što je u Vrdniku otkrivena termalna voda, ovo fruškogorsko naselje bilo je poznato po rudnicima uglja, ali kad su krajem šezdesetih godina prošlog veka iskopavanja obustavljena izgubila se i potreba za prugom. Šine su ubrzo potom demontirane, ali se pružni nasip još uvek može pratiti od Vrdnika do Pavlovaca, pa i dalje...

Kudoško ili Pavlovačko jezero nastalo je pregrađivanjem potoka Kudoš početkom osamdesetih, za potrebe navodnjavanja okolnih njiva. Kako na jezeru nikad nije napravljena prava plaža, u turističkom smislu nikad nije moglo da parira jedva tri kilometra udaljenom Borkovačkom jezeru, ali je zato oduvek važilo za pravi raj za ribolovce.

Poslednjih godina su pored pecaroških baraka počele da niču i vikendice, letnjikovci, rančevi... I pored toga, ovim mestom još uvek vladaju pre svega mir i tišina, a pogled na Frušku goru je prosto nadrealan... Zašto je čak i jedan Novak Đoković poželeo da ovde izgradi porodičnu vilu nije teško zaključiti.

Kudoško (Pavlovačko) jezero

Do Borkovca nas je dalje vodio pomalo monoton put preko pašnjaka, njiva i neizbežnog sremskog blata, ali mislim da to nikome nije smetalo.

Sam pogled na Borkovačko jezero bio je dovoljan da i onaj poslednji, često presudni utisak sa ovakvih tura bude i više nego pozitivan...

Moj predlog da se jezero obiđe dužim (ali i lepšim) putem sa istočne strane ipak nije prihvaćen, ali daleko od toga da mi je žao. Ovako lepo pešačenje po prelepom danu i u sjajnom društvu nije ostavilo još mnogo toga za poželeti...

Bilo je ove godine i zahtevnijih i atraktivnijih akcija, ali nekako mi je retko kada srce bilo ovako puno. Ako je drugima bilo i upola lepo kao meni, akcija je i više nego uspela.

Ostalo je samo pitanje ne da li, nego kada ćemo ponoviti nešto slično...

Uz dobro društvo i mnogo pozitivne energije, ništa nije nemoguće.