Svesno razmišljam o tome na dok pešačim od centra Vršca ka planinarskom domu na Širokom bilu, dok sumrak polako prekriva Vršačke planine. Uživam što vidim kukuvije u letu, fascinira me što čujem zavijanje po čukama koje podseća na vučje i oduševljavam se zmijama pored puta skoro kao pokojni Stiv Irvin.
Pomalo me je sramota da priznam da sam prvi put ovde, ali zbog toga više uživam u tome što moje upoznavanje ovog kraja počinje odmah ovako intenzivno i direktno.
Jedini deo transverzale koji nije pokriven stazom treking lige je vrlo kratka (i vrlo strma) deonica od sportskog centra "Milenijum" do Crkvice, a s obzirom da se na brdo penjem upravo ovim putem, mogu da kažem da sam obišao celu transverzalu. Ne patim da posedujem ispečatiran transverzalni dnevnik i značku, ali biće vremena i za to.
Široko bilo se nalazi na nepunih devet kilometara od vršačke železničke stanice, odnosno oko dva i po sata laganog hoda. Planinarski dom je prijatan i odiše domaćinskom atmosferom.
Vršačka kula (XV vek) |
Kapela Svetog Krsta (Crkvica) - 1750-1758. godine |
Noćim u bungalovu, koji delim sa Politikinim Zabavnikom, nekoliko paukova i jednom pčelom. Jutro počinje hladno, vetrovito i tmurno.
Planinarski dom "Široko bilo" |
Jutarnji vetar je prvo doneo oblake i kišu, a negde oko podneva je oslobodio put suncu, koje se zadržalo do pred sam kraj akcije.
Negde pred sam finiš, na stazi razmenjujem nekoliko rečenica sa Đorđem Gugom iz PSD "Vršačka kula", jednim od najvećih "krivaca" za odlično organizovanu akciju. Ne propuštam da kažem da sam na Vršačkim planinama prvi, ali definitivno ne i poslednji put, i ozbiljno to mislim.
Manastir Mesić, XIII vek |
Veliku stazu završavam za nešto manje od sedam sati. To mi je bitno samo zato što me nakon čekiranja kartice na cilju očekuje pešačenje nazad do Vršca na vreme za poslednju kombinaciju prevoza na relaciji Vršac-Beograd-Ruma.
Rezultat mi je kao i obično u nekom sasvim trećem planu - u celu ovu priču sam ušao prosto samo zato što obožavam da pešačim; ne znam kako drugačije da objasnim to što osim 34 kilometra staze biram da ispešačim i dodatnih 17-18 kilometara (od Vršca do Širokog bila i nazad), i uživam u svakom trenutku.
Panorama Vršačkih planina iz podnožja vrha Lisičja glava; levo je Gudurički vrh, najviši vrh Vojvodine |
Pogled sa Đakovog vrha na Gudurički vrh i Vršačke vinograde |
U povratku mi se, mahinalno, ponovo javlja misao o sreći i slobodi.
Dok polako pada mrak, upijam poslednje tračke južnobanatskih pejzaža i već pravim plan da sledeći put ovde provedem malo više vremena, da malo bolje upoznam i grad koji to definitivno zaslužuje. Nadam se vrlo uskoro.
Rezultati su na www.vojvodjanskatrekingliga.info ali kao što i sam kažeš nije to najvažnije
ОдговориИзбриши